Ibrahim Hadžić
Često se u književnim publikacijama, ili u prijateljskim razgovorima, srećemo sa podacima da su u Srbiji, iz raznoraznih životnih razloga, na duže vreme boravili sjajni hrvatski pesnici Antun Gustav Matoš, Augustin Tin Ujević, Gustav Krklec, Petar Gudelj i, evo, sada Goran Babić.
Ovaj poslednji napisao je i objavio u Beogradu na desetke zbirki različitih sadržaja. Nedavno sam ga pitao: „Gorane, da li još u ovim zrelim godinama pišeš pesme?“
Štampam, odgovorio je duhovito i lakonski.
I stvarno to nije bila igra rečima. Pre nekoliko dana došao mi je u posetu, podupirući se štapom, i doneo zbirku pesama (izdanje autora, štampanu na ćiriličnom pismu), neobičnog naziva Bičje, zbirku čijem je nazivu posvetio celu stranicu navodeći razna etimološka tumačenja.
Meni se naslov bičje nudi kao nešto od bika, odnosno kao da kaže ovčje ili mačje…
Znao sam da je to knjiga koja će me pesnički dirnuti pa sam jedva čekao da me pesnik ostavi samog sa njegovim stihovima. I pri ovlašnjem zavirivanju između korica, odmah zapažam da je zbirka daleko od artificijelnih stihova, ona je o životu, žlvotna je. Veliki broj pesama je satiričan. Neke pesme deluju kao plemeniti aforizmi. Nekoliko ih je posvećeno pesnicima a, veći broj ličnostima iz politike.
Goran Babić piše nadahnuto, njegove pesme mogu se opipati, imaju svoj prostor-volumen. Svoje vreme. Goran je bio od početka, i ostao do danas, zoon politikon.
Drago mi je što sam u poznim godinama života sreo istinskog pesnika, i to pesnika vršnjaka. Stariji sam od njega desetak dana. On je sa ostrva Visa, ja sa planine Hajle.
Gorana sam upoznao na pesničkoj manifestaciji Mlada Struga, kada smo zaista bili mladi.
Ovom tercinom, pesnik završava svoje Bičje.
Зашто мртвац
мора окупан,
чист у гроб?
2024.
