четвртак, јул 25, 2024

Godišnjica intervencije: Srpsko junaštvo i ruska obmana

Slične objave

Podeli

Kosovo je napustilo 230.000 Srba i 800.000 Albanaca (toliko se Albanaca vratilo po dolasku međunarodnih snaga, podatak je UNHCR-a).

Piše: Bojan Tončić

Bojan Tončić (Foto: portalforum.rs)

Počelo je obeležavanje četvrt veka od intervencije NATO-a u SR Jugoslaviji (zvanična je svečanost centralni skup Srba iz Srbije i dijaspore u Prokuplju, 24. marta, a u sklopu obeležavanja godišnjice biće i otkrivanje spomen-kripte u Nišu), može se reći uobičajenom glorifikacijom zločinaca iz kosovskog rata i ruskim spoljnopolitičkim egzercirom kojim se ostatku sveta daje na znanje tobožnja privrženost ove države-monstruma pravičnosti i pravdi. U odnosu sa Srbijom to znači isto što i kompliment upućen na pravu adresu, recimo usmeren ka spodobi koju svi izbegavaju. Svetska sila u čijoj se blizini ne zadržava pristojan svet godinama, naime, u odnosima sa Srbijom koristi isplativu verziju komunikacije po principu “mene ništa ne košta – a tebi mnogo znači”, što u slučaju intervencije NATO znači jezivo lošu glumu u zajedničkom naricanju, sveslovenski grobljanski deseterac obogaćen, po pravilu, nekim novim spoljnopolitičkim gafom. Ovoga puta to je zanimljiva diplomatska ‘artija iz kuloara –  Rusija je odlučila da se obrati Ujedinjenim nacijama zahtevom da međunarodna zajednica “osudi” tu vojnu operaciju. Izvršilac je Duma; dokumentom punim falsifikata (o tome malo niže) zatražila je da se Svetska organizacija suprotstavi “suprotstave pokušajima iskrivljavanja istorijske istine u interesima kolektivnog Zapada”.

Falsifikujući sve što se dalo, od broja poginulih, do radioaktivnosti. Ovoga puta dodajući i malo “terorističke Ukrajine”.

Niko ne sluša srpskog zaštitnika

Dani uoči godišnjice protiču u očekivanju reakcije koje nije bilo, valjda zato što bilo kakav zahtev svetskog parije nije nešto na šta bi valjalo trošiti vreme. Srbiji je ostalo kamerno podsećanje na junaštvo svog naroda zabeleženo i u presudama Haškog tribunala; u Ambasadi Srbije u Moskvi održana je komemoracija i obavljen svečani, istina neuobičajeni čin: otkrivena je spomen – ploča u znak sećanja na žrtve. Svirale su se himne, a srbijanski su zvaničnici poručili i to da agresija NATO koja je počela 1999. “do danas nije završena”. Bilo je neodmerenih izliva patriotizma, budući da je ambasador Srbije u Rusiji Momčilo Babić poručio da je Srbija platila visoku cenu “za svoju hrabrost”. Izneo je i računicu po kojoj bi Srba “da se nisu borili za slobodu danas bilo 20 miliona”. I dnevnopolitičku realnost, da je Srbija “okružena sa svih strana zemljama Natoa, istovremeno se trudi da zaštiti svoje pravo na samostalnost, ali i spreči sukobe”.

Robijaš i srpski heroj

Nema sumnje da je ostavio snažan utisak na ruske prijatelje, baš kao i advokat Goran Petronijević, koji je predstavio svoju knjigu “Nato pred sudom istorije” i poručio, sva je prilika, osokoljen vremenom i mestom izlaganja, da “ne bi oprostio, niti bi zaboravio”. “Hrišćanski je oprostiti, ali ovde to niko nije tražio. Dan – danas insistiraju na tome da smo mi krivci što su nas bombardovali”, bio je nemilosrdan Petronijević.

Dvotomna biografija ratnog zločinca Nebojše Pavkovića, generala pukovnika Vojske Jugoslavije, pod naslovom “Neraskidiva karika” (autor pukovnik Miodrag Jevtić) predstavljena je 19. marta u hotelu “Moskva” u Beogradu, u odsustvu glavnog junaka koji izdržava kaznu od 22 godine zatvora u Finskoj. Pavković je bio zapovednik zloglasne Treće armije Vojske Jugoslavije, potom i načelnik Generalštaba u sumrak vlasti Slobodana Miloševića.

Brojni zločini i nečovečno postupanje jedinica kojima je komandovao obeležavaju Pavkovićevu karijeru, a o kontinuitetu srbijanskog režima i društva sa poželjnim zločinima i hegemonističkom epopejom govore i činjenice da su ga odlikovali Slobodan Milošević, juna 1999. Ordenom slobode, a juna 2001. predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica Ordenom jugoslovenske zastave prvog stepena.

Kupusare izmišljenog heroizma

Danas je Pavković autor budžetskog Medijskog centra Odbrana koji (Centar) radi u okviru srbijanskog Ministarstva odbrane. O državnom trošku štampane su mu beleške pod naslovom “Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998.”, ispovest komercijalnog naslova “Košare i Patrik – srpski Termopili”, a u  ediciji Ratnik Centar je izdao njegov četvorotomni dnevnik ‘Treća Armija u zagrljaju Milosrdnog anđela (u naslovu je sintagma srbijanske propagande koja je plasirala tobožnju informaciju da je intervencija NATO imala ovaj kodni naziv).

Dočekao je i knjigu o sebi: “Naslov knjige (Neraskidiva karika) sam osmislio impresioniran činjenicom da je general Pavković interes svog poziva, države i vojske stavio na najviši pijadestal, često i iznad porodice. Usuđivao se da upozori svoje pretpostavljene, pa čak i komandanta armije i načelnika Generalštaba, kada je smatrao da ne donose pravilne odluke. Nije prihvatao nepristojne ponude američkih i drugih zvaničnika koji su mu nudili dalje napredovanje u karijeri u zamenu za saradnju. Nikada nije sarađivao sa tužiocima i drugim moćnicima Haškog tribunala što bi rezultiralo znatno blažom ili oslobađajućom presudom. Zato je general-pukovnik Nebojša Pavković neraskidiva karika”, piše Jevtić u uvodu biografije.

O Pavkovićevom herojstvu u Haškom tribunalu presuđeno je: “Žalbeno veće je potvrdilo zaključak iz prvostepene presude da su tokom proleća 1999. godine, u svakoj od 13 opština na Kosovu gde su se dogodili zločini koji se optuženima stavljaju na teret, ‘snage SRJ i Srbije hotimično i prisilno raseljavale civile, kosovske Albance, kako na Kosovu tako i izvan njega’, kao i da su prilikom prisilnog raseljavanja albanskog stanovništva Kosova, srpske i jugoslovenske snage ubile stotine ljudi, uništile ili oštetile džamije i seksualno zlostavljale kosovske Albanke.”

Široka lepeza zločina

Kao da nije bilo kraja tom herojstvu, valja ga se podsetiti kao na poslednji talas represije u kojem je srbijanski režim odlučio da sa Kosova progna sve Albance, po cenu njihovog potpunog uništenja. Reke prognanika slivale su se ka susednim državama, paljena su sela, policija i Vojska, popunjene otpuštenim robijašima, paravojskama i jedinicama ovenčanim ratnim zločinima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pljačkale su i ubijale.

“Žalbeno veće je takođe potvrdilo, uz suprotno mišljenje sudije Tuzmukhamedova u vezi sa Šainovićem, zaključak Pretresnog veća da su Šainović, Pavković i Lukić krivi za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj prisilno raseljavanje albanskog stanovništva Kosova, kao i da snose individualnu odgovornost za niz zločina za koje je utvrđeno da predstavljaju zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona ili običaja ratovanja. Isto tako, Žalbeno veće je potvrdilo da Lazarević snosi individualnu odgovornost za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti.”

Kazaće pomenuti general Lazarević, podržavalac i pomagač zločina ovih dana u Prokuplju, ne bez epskog naboja, kako je NATO želeo da pretvori Srbiju u “prah i pepeo, uništi vojsku i primora je da kleči i moli”, kao i da “porazi srpski narod i otme Kosovo i Metohiju”.

Izneo je i svoje viđenje epiloga kosovskog rata: “Ipak, snagom branilaca i države, ti ciljevi nisu ostvareni, te je nakon 78 dana agresije usledilo traženje UN intervencije, rezultirajući usvajanjem Rezolucije 1244.”

Može li i Ukrajina, o istom trošku

Pripadnici srbijanskog udruženog zločinačkog poduhvata isposlovali su primernim vladanjem skraćenje kazni, ne i Pavković: “Iako je Pavković podoban da bude razmatran za prevremeno puštanje na slobodu, velika težina njegovih zločina, kao i njegov očigledan nedostatak rehabilitacije, oštro se protivi prevremenom puštanju na slobodu. Konačno, nema dokaza da demonstrira postojanje ubedljivih humanitarnih razloga koji bi opravdali prevagu nad negativnom ocenom”, piše u odluci Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove Ujedinjenih nacija iz maja 2022.

Hoće Rusija da pomogne Srbiji, Srbi su većinski, saučesnički ispunjeni ponosom, ali bi Rusi malo da se “ogrebu” – ni o šta – o vlastite falsifikate. Kad već pišu Savetu bezbednosti, pa dodaju nešto nevezano baš za Kosovo, direktno bar: “Uverenje kolektivnog Zapada da je besprekoran i da ima pravo da odlučuje o sudbini drugih naroda i država dovelo je do uspona neonacističkog režima u Ukrajini, koji će posle državnog udara 2014. sprovesti politiku genocida nad ruskim stanovništvom i pokrenuti oružani sukob na teritoriji te zemlje”.

Kad već izmišljaju o Kosovu, neka bude nešto i za svoju korist.

U analizi ovog dokumenta Radio Slobodna Evropa (Nevena Bogdanović) konstatuje činjenice; da je Kosovo napustilo 230.000 Srba i 800.000 Albanaca (toliko se Albanaca vratilo po dolasku međunarodnih snaga, podatak je UNHCR-a). Ubijeno je više od 10.000 civila, od kojih je više od 8.000 albanske nacionalnosti.

Falsifikati i činjenice

“Država Srbija nikada nije sačinila zvaničan spisak žrtava NATO bombardovanja. Poimenični popis žrtava su 2014. godine, u okviru projekta pomirenja REKOM, objavili nevladini Fondovi za humanitarno pravo u Srbiji i na Kosovu. Prema tom popisu, u NATO napadima poginulo je 756 ljudi – i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga. Na teritoriji Srbije ubijena je ukupno 261 osoba, 10 u Crnoj Gori, a 485 na Kosovu, podaci su FHP-a.

Od ubijenih civila, njih 206 su bili srpske ili crnogorske etničke pripadnosti, 218 su bili Albanci, 14 Romi, a 14 civili drugih nacionalnosti.

U bombardovanju je stradalo 275 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i policije, i 29 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)”, piše RSE.

Fond za humanitarno pravo objavio je i to da su “najmasovniji zločin počinile srpske snage 27. aprila 1999. godine u selu Meja/Mejë. “Tada su iz kolona albanskog stanovništava, proteranog iz sela u opštini Đakovica/Gjakovë, izdvojili najmanje 300 muškaraca, zadržali ih, potom streljali i njihove posmrtne ostatke prebacili u Srbiju, i ukopali ih u sedam masovnih grobnica na policijskom terenu SAJ-a u Batajnici kod Beograda.”

Tako dolazimo i do poznatog srpskog dostignuća u niskogradnji – masovnih grobnica koje su pronađene u Batajnici, Petrovom Selu, u blizini jezera Perućac, a poslednjih godina i dve grobnice u Raškoj. U njima su bili zakopani posmrtni ostaci 980 Albanaca.

Dolazimo i do licemerja koje poprima mitološke razmere.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.