Srpski predvodnici nemaju stid, baš kao što u Vučićevoj plitkoumnoj dosjetki “srpska suza nema roditelja”. Niko od njih nije izgovorio da mu je žao.
Bojan Tončić
Efektna propagandna podmetačina po kojoj belosvetski moćnici Srbima hoće da pripišu kolektivnu genocidnost, te stoga besomučno treba negirati činjenicu da su Srbi počinili genocid u Srebrenici, pretvara se godinama u sve teže dijagnoze poricanja ozbiljnog poremećaja u percepciji realnosti, nazvanog i tretiranog kao patriotizam. Besmisleno, beskrupulozno bulažnjenje koje podrazumeva podsmevanje i ruganje žrtvama, laž i domišljatost u falsifikovanju jedini su prihvatljiv odnos prema novijoj istoriji i svežim iznova raskopavanim ranama.
Nijedan narod kroz istoriju nije tretiran kao genocidan; naravno, reč je o razlogu više da Srbi strahuju od takvog tretmana, budući da su svi protiv njih. Poriču srpski predvodnici i velikodostojnici genocid, ali ne i “stravičan zločin”, jer ta sintagma, valjda, umanjuje stravičnost genocida. Planiranog i osmišljenog u Beogradu, plaćenog iz državne kase novcem srbijanskih poreskih obveznika koji su, većinski, na izborima, glasali za “stravičnozločinačke” pohode, zaokruživanje državnog kartografskog projekta u kojem je valjalo ispraviti neke nepravilnosti na terenu. Prisustvo drugih i drugačijih. Naravno da su svi učesnici u realizaciji velikosrpskog iscrtavanja granica, masovnih ubistava i “karakazana”- jednostavno nevini: “Srpski narod nije kriv, već ste vi krivi što hoćete da mu nametnete krivicu, što hoćete da kažete da su krivi i Karadžić i Mladić i svi ostali Srbi koji su junaci, a ne zločinci i krivci. Za to ste vi krivi, a ne ja i ne ceo srpski narod“, kazaće Aleksandar Vučić u emisiji Otvoreni parlament 12. jula. 2001.
Nikome nije žao
Proteklu godinu obeležilo je, dakle, negiranje genocida u Srebrenici, zločinački kontinuitet u tom poslu, napad na svaki glas razuma, ljude koji hrabro izgovaraju istinu o zločinima. Nastavak državnog projekta autoviktimizacije, inaćenja, iživljavanja. Mural sa likom ratnog zločinca Ratka Mladića, osuđenog za genocid, bio je, kao i sve što se dešavalo sa njegovom herojskom odbranom, uvod u kraj godine koji je obeležilo uručenje nekakve vojne plakete ratnom zločincu Vinku Pandureviću.
Pred Višim sudom u Beogradu nastavljeno je suđenje optuženima za ubistvo 1313 Bošnjaka na poljoprivrednom dobru Kravica. Suđenje koje traje duže od tri godine i koje obeležavaju odlaganja. Pred Višim sudom u Beogradu odgovaraju Nedeljko Milidragović, Aleksa Golijanin, Milivoje Batinica, Aleksandar Dačević, Bora Miletić, Jovan Petrović i Vidosav Vasić optuženi da su organizovali i učestvovali u streljanju više od 1.313 zarobljenih Bošnjaka Kravici.
Nedvosmisleno je najavljena identična državna politika, jer Srbiji, kako je kazao ministar policije Aleksandar Vulin, ne treba Evropska unija ako mora da prizna genocid u Srebrenici. Huligani su i ovo godine izveli kontramiting i napali Žene u crnom i građane koji su, pred zgradom Predsedništva Srbije, obeležavale godišnjicu genocida. I, da ne bude kako se srebrenički genocid i pandemija Covid-19 ne mogu povezati, najtežim pacijentima obolelim od korone, smeštenim u improvizovanu bolnicu u beogradskoj Areni, neki je brižni patriota omogućio čitanje duboke, valjda i lekovite, analize belosvetskog hohštaplera Stefana Karganovića (taj je i Dodika zavrnuo za novce) pod naslovom “Srebrenica – službena laž jedne epohe”. Knjigu za izdavača (nedeljnik Pečat) potpisuje vlasnik Milorad Vučelić, utemeljitelj srbijanske ratnohuškačke propagande. Sa stranica se smeši Karganovićeva masno plaćena istina da je “brojka od 8000 žrtava u Srebrenici ‘napabirčena’, osporavaju se dokazi Haškog tribunala, iskazi svedoka i forenzički nalazi” (Una Sabljaković, Vreme).
Nad ubijenima i članovima njihovih porodica iživljavali su se fašistički prodržavni roto produkti, negirajući sve zločine, u šizofrenom transu žrtve-nasilnika. Ključni realizator zla sa elektronskih medija Milomir Marič, kazaće u svojoj emisiji, kao domaćin zlikovcima Pandureviću i Tomislavu Kovaču; “Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici”.
Konačno, ili pre svega, u analizi ili površnom nabrajanju događaja u vezi sa genocidom, između iživljavanja izmišljotinama i brojkama, niko od zastupnika teze da je genocid u Istočnoj Bosni izmišljen, kao i da Srbija sa njim nema ništa, ne izusti i malo ljudskosti. Recimo, bio je zločin (stravičan, manje jeziv, kakavgod) – žao mi je. Samo toliko. Da uhvate priključak sa ljudskošću.
Beograd i Istočna Bosna
Poslednjeg dana minule godine najpoznatiji mural na Balkanu čuvala su dvojica zanemarenih pubertetlija koji su potezala bitterlemon iz velike plastične boce, a jedan od njih, vidljivo neuhranjen, vežbao je da ispušta iz usta kolutove duvanskog dima. Kao da se niko, u prazničnoj predapokaliptičnoj utrci u snabdevanju nije pitao ko je mobilisao “stražare” i kojem to “pozivu” pripadaju. Ko, zapravo, vaspitava tobožnju patriotsku mladež za ovakve, a, doći će vreme, i neke drugačije podvige.
Država Srbija – a to je nedvosmisleno njena personifikacija Aleksandar Vučić – pokazala je od 9. novembra, kada su jaja bačena na iscrtano lice počinitelja genocida, i kada je bez razloga upotrebljena sila protiv dve aktivistkinje, te u danima i noćima posle tog incidenta, da sve može biti rešeno i spuštanjem suštinskog problema na komunalni nivo. Nema problema koji Vučić ne može da reši, pa tako i kompleksna naučna disciplina kakva je suočenje s prošlošću može da se obesmisli običnim rešenjem komunalne inspekcije, nalogom da se žvrljotina ukloni sa zida stambene zgrade. Tako se pokazuje snaga države i skida sa nje odgovornost za demonstriranje poštovalaca zlikovčevih patriotskih dostignuća. Vrlo efikasno, u međuvremenu, na susednom zidu iste stambene zgrade, osvanuće lik još jednog ratnog zločinca, četničkog zapovednika Dragoljuba Draže Mihajlovića; njega niko nije pokušavao da prekreči, čuvali ga nesrećnici o istom trošku, nema ni rešenja o njegovom uklanjanju sa zida. Valjda zato što je, za razliku od Ratka Mladića, rehabilitovan.
Obojica su planski, svirepo i bezobzirno, uništavala Bošnjake u Istočnoj Bosni. Logika nalaže da im se Srbija oduži, makar i muralima u centru Beograda.
Godina opasne faktografije
Još jedna godina koja je, kao i sve unazad, bila idealna za iskazivanje poštovanja prema masovnim zločincima iz “nebeskog naroda”, preciznije, gotovo je neverovatno da je duboki pijetet iskazan tek sada. Zato je u institucijama sistema volja naroda pretočena u nagradu živom ratnom zločincu Vinku Pandureviću, sekretaru Kluba generala i admirala, dostupnom, za razliku od Mladića koga se, eto, ne može odlikovati kako priliči. Ima nešto što možemo da uradimo, Vojska u ime naroda, duboko svesnog da, kaže Vučić, ‘nako, potresno, “srpska suza nema roditelja” (jednom ćemo saznati šta znači ova naricaljka, neka teška sekiracija, svakako). Logično je, stoga da imamo komunalnu lustraciju, ali i sveže nagrađenog zlikovca. Kriv je Vinko Pandurević “za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti i kao kršenje zakona i običaja ratovanja, zato što nije preduzeo nužne i razumne mere da svoje podređene spreči u počinjenju zločina”. Ima još, za pomaganje i podržavanje istrebljenja kao zločin protiv čovečnosti, i progon putem ubistva kao zločin protiv čovečnosti za zločine počinjene nad zarobljenim bosanskim Muslimanima u školi u Ročeviću, školi u Kuli, Kozluku, Domu kulture u Pilici i vojnoj ekonomiji Branjevo…” Osuđen je i za okrutno ponašanje i zlostavljanje zarobljenih Bošnjaka na više lokacija. Presudu od 13 godina nije izdržao u celosti; u zatvoru je proveo deset godina i jedan mesec – pušten je na slobodu aprila 2015.
Ima, valjda kao svi zlikovci, svoju istinu, opšteprihvaćenu; “Veliki broj pripadnika muslimanskih divizija, koji je pokušao proboj iz Potočara i Srebrenice prema Tuzli i Kladnju, krenuo je vojnički nepripremljen za takav zadatak. Naravno, susreli su se sa nizom naših zaseda, ali i pretrpeli velike gubitke u međusobnim sukobima oko toga da li da se predaju. Ili pošto – poto domognu muslimanske teritorije” (Vinko Pandurević, Srpski telegraf, 12. jul 2018.).
Odslužio je veći deo kazne od 13 godina, vratio se i pobrao lovorike; još 2015. nagrađen je grbom Višegrada, a prošle nedelje mu je načelnik Generalštaba Voske Srbije Milan Mojsilović uručio Spomenicu za učešće u odbrani u vreme intervencije NATO.
Da ne zaboravimo Vulina: “Šta će Srbija dobiti eventualnim članstvom u EU ako to podrazumeva da moramo da odustanemo od istine o svom narodu, da prihvatimo srebrenički genocid, da se izvinjavamo Hrvatima zbog Jasenovca, da moramo da prihvatimo da nemamo prijatelje na Istoku, da moramo da napustimo Republiku Srpsku“.
Na samom kraju godine, od prvog policajca dobismo i formulu uspeha: “Čvrsto verujem u potrebu stvaranja ‘srpskog sveta’, da Srbi budu jedinstven politički narod koji o ključnim pitanjima donosi jedinstvene političke odluke i formuliše ih u Beogradu. To je ključ našeg opstanka“.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
