BEOGRAD, 13. februara 2023. – Okrugli sto u organizaciji Akademske knjige iz Novog Sada, Novog magazina i Medija centra Beograd, povodom petnaestogodišnjice smrti i tačno osam decenija od hapšenja od strane Gestapo-a, publiciste i velikog demokrate Desimira Tošića danas je održan u Medija centru.
U raspravi su učestvovali Borka Božović, istoričarka umetnosti, Aleksa Đilas, sociolog, istoričar Dejan Đokić, Slobodan Gavrilović, nekadašnji direktor Službenog glasnika, Zoran Panović, novinar, programski direktor Demostata, istoričar Dejan Đokić i Mijat Lakićević, novinar, autor knjige Desimir Tošić: Između ekstrema.
U tekstovima Desimira Tošića nalazi se dosta „zdravog skepticizma“, rekao je Aleksa Đilas, istakavši da je bio borac za nacionalnu slobodu i da se – čak i u slučaju menjanja granica – zalagao za političko rešenje. Tošić je, kazao je Đilas, i za rešavanje nacionalnog pitanja predlagao civilizovano rešenje, a za rešenje pitanja Srba iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske govorio je da su daleko od granice sa Srbijom da se s njom spoje. „Sačuvao je sposobnost da menja mišljenje zbog novih saznanja, odbacujući da živi u mitovima i poluistinama. Čitavog života bio je kritičar komunizma ali nije ga, poput većine naših intelektualaca, zahvatio virus antikomunizma“.
Tekstovi mu nisu bili hladni, bio je odlučan i samouveren u svojim stavovima, i ni u jednom nije pokazao nadmenost, rekao je Đilas. VIŠE U VIDEO PRILOGU MEDIJA CENTRA.
Istoričar Dejan Đokić je govorio o Tošiću kao istoričaru kao svedoku istorije, njenom tumaču, profesoru, o Tošiću kao izdavaču vrednih dela i arhivaru istorijske građe. Đokić je ovog svedoka istorije upoznao 1997. godine u Londonu. Posebno je naglasio Tošićevu „ogromnu radnu energiju“, što nije patio od nacionalizma i da je vremenom promenio svoj stav o Drugom svetskom ratu. Interesovao se, kaže, uglavnom za srpsku i jugoslovensku istoriju, ali se zanimao i za noviju britansku i francusku istoriju.
Đokić smatra da je Desimir Tošić „prosvetiteljska ličnost“, da je bio izvanredan komentator neobjavljenih rukopisa (mlađih naučnika) i da je mlađe kolege tretirao kao – sebi ravne. Pored časopisa „Naša reč“ Đokić je naglasio brojne izdavačke poduhvate Desimira Tošića, a kada se govori o arhivskoj građi „sačuvao je svoju prepisku i dnevnčke beleške“-
„Ideja slobode, centralna je ideja kod Desimira Tošića“, rekao je Slobodan Gavrilović i pomenuo njegov prvi tekst (odmah posle II svetskog rata) sa naslovom Smisao slobode. Solidarnost mu je bila sledeća, bilo da je individualna ili kolektivna. Posle pada Berlinskog zida“, naglasio je Gavrlović, „imučilo ga je saznanje da je Srbija izabrala pogrešan put. Bio je veliki čovek i veliki patriota!“
Gavrilović je istakao da je mnogo Tošićevih tekstova „rasuto“ i da ovdašnjoj i široj javnosti nedostaju njegova sabrana dela. „Poznavao sam ga četvt veka, dosta smo putovali po Srbiji, govorio je na brojnim tribinama i nikad se nije ponavljao. Bio je čudnovato duhovit, navodeći kako je svojevremeno novinara i publicistu Savu Dautovića (rođenog 1946) pitao da li je bio u četnicima ili u partizanima.
„Bio je istinski vernik i razgovor je smatrao svetinjom, čovek sa velikim Č. Uredio je 420 časopisa Naša reč, u svom stanu, bio je i novinar i urednik i blagajnik… Za njega je politika bila kulturološka kategorije, bio je čovek bez totule i bez vlasti ali ne i bez uticaja“, rekao je Gavrilović.
Novinar Zoran Panović, bivši glavni urednik dnevnog lista Danas Tošića pamti po pet intervjua koliko ih je uradio sa njim. „Jedan od tih razgovora bio je na šezdesetu godišnicu njegovog hapšenja, što je on, šaleći se u svom stilu, nazvao – „na jubilej“.
Srbima je raspad Jugoslavije došao „neočekivano“, govorio je, bio alergičan na kvazi istoriju, brbljanje i demagogiju.
Tošić je sa pijetetom govorio o Marku Nikeziću, poštovao je partizanski pokret, Srbiju vreme vladavine Slobodana Miloševića doživljavao je kao „veliku duševnu bolnicu“, a kod Milovana Đilasa cenio je – neostrašćenost.
I istoričarka umetnosti Borka Božović istakla je Tošićevu osobinu da „promeni stav nkon novih saznanja“. Bio je čest gost u našoj kući i redovno smo svakog dana razgovarali telefonom u 22 sata, „da napravimo rekapitulaciju“.
„Bio je dosledan, human i dobar čovek, kakav se retko sreće. Bio je strog prema Crkvi i prema nacionalizmu, i stalno je naglašavao da u sekularnoj državi predsednik ne treba da ide na poklonjenje kod patrijarha, nego da ovaj treba da dođe kod njega. To je više puta govorio i Borisu Tadiću. Nije mu se odužila ni njegova Demokratska stranka, iako je njegov život „istorija srpskih demokrata“.
Autor knjige Desimir Tošić – između ekstrema, novinar i publicista Mijat Lakićević (koji je i urednik Novog magazina, rekao je da Tošić nije „spadao u obožavaoce ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića“ i da ga je dosta kritikovao.
„On je smatrao da u stranci treba mnogo više da se razgovara, a novembra 1995. godine mu je zamerio ‘što stranka sve više klizi ka ncionalizmu i populizmu“. Đinđić mu je odgovorio da je on za Evropu, ali da će nacionalizam i polulizam biti u drugom planu kada DS obezbedi 20 odsto podrške. Bivšem srpskom premijeru Tošić je zamerio i zbog klerikalizacije društva, čega, kako je govorio, nije bilo ni u Kraljevini Jugolaviji. Flertvanja sa monarjijom takođe je zamerao Zoranu Đinđiću i demokratama.
Obraćanje vladike Amfilohija nad Đinđićevom odru u Hramu sv. Save za Tošića je naličilo policijskom. „To je govor jednog policijskog komandira“, rekao je Tošić koji je mislio da će Đinđić postati „neka vrsta vododelnice“.
Dragan Banjac
