петак, мај 24, 2024

Frano Lasić: Rijaliti program po samoj ideji je katastrofa

Slične objave

Podeli

Radmila Radosavljević

Rijaliti koncept, koji je iz TV programa ušao na javnu scenu i u naše živote, potpuna je degradacija ljudske psihe, ljudske komunikacije i sistema vrednosti, i ako se svedemo na to, bićemo ozbiljno bolesna društva. Zato moramo ostati dosledni tome da se borimo za kulturu, jer bez nje nijedna zemlja ne može opstati.

Svi znamo u kakvoj je opasnosti kultura, i da je uvek bio problem u finansiranju projekata. Ali, opet se radi, i mislim da, kakva god da je politička situacija u nekoj zemlji, kultura se nekako, ovako ili onako, na laktove, na prsa i ne znam kako, ipak drži i probija kroz sve nakazno što danas živimo. Moramo biti svesni jedne suštinske stvari, koja je fakat, činjenica: nijedna zemlja bez kulture ne može opstati, kaže u razgovoru za Danas Frano Lasić, jugoslovenski i hrvatski glumac koji je pre dve večeri dobio ovacije beogradske publike, na premijeri filma „Ne igraj na Engleze“, u režiji Slobodana Pešića.

Popularnost i poštovanje koje ovaj dubrovački gospar nepomućeno uživa već decenijama na ovom prostoru ne pripadaju samo njegovom glumačkom (i muzičkom) umeću, jer Frano Lasić zaista može da se smesti u paradigmu zemlje koje više nema, a koja nas u najboljem smislu i dalje veže.

Sa rediteljem Slobodanom Pešićem radili ste na čuvenom filmu „Slučaj Harms“, u kojem ste igrali ruskog avangardnog pesnika Danila Harmsa. U „Ne igraj na Engleze“ imate epizodu, lik kriminalca. Kako doživljavate tu saradnju?

– Kao potvrdu teze da nikad nije kasno. „Slučaj Harms“ smo radili 1987, i tokom svih ovih godina koliko nije snimao, a to je više od trideset, stalno smo se dogovarali da ćemo nešto praviti. Ali, ništa se od toga nije moglo realizovati, jer nije bilo novca. I za film „Ne igraj na Engleze“ Slobodan nije dobio nikakvu finansijsku podršku države, nekako ga je napravio sopstvenim zalaganjem, i na tome mu treba skinuti kapu. On je sjajan reditelj, njegove ideje su, ne bih rekao na rubu egzotike, ali tu negde. Da mi je ponudio da se samo prošetam u ovom filmu, kao što se Hičkok pojavljivao u svim svojim filmovima, ja bih to prihvatio, jer mi je najveći izazov bio da radim s njim. Slobodan je za „Ne igraj na Engleze“ dobio nagradu Udruženja filmskih umetnika Srbije, što je, naravno, jako dobro. Ali, najveće priznanje ipak dolazi od publike. Ako te publika prihvati, onda je to divna stvar. Dogodi se i da ne prihvati. „Slučaj Harms“ je biografski film o pesniku koji je bio progonjen od sovjetskih vlasti – opisujući u svojim knjigama neobične slučajeve i događaje i sam je postao deo njih, i mi smo od samog početka znali da to neće biti money maker movie, što bi rekli Amerikanci. Takvi filmovi ne donose puno novca, uglavnom su osuđeni na manji budžet i manju posećenost u bioskopima. Međutim, ipak je „Slučaj Harms“ ostao upamćen i zapisan kao delo sa značajnom autorskom vrednošću.

Koliko je taj kriminalac koga igrate u ovom filmu tipičan kod nas, „made in Balkan“?

– I jeste i nije. A ja sam mu pokušao staviti malo neke komike unutra. Bez obzira što stalno barata sa svim tim vatrenim oružjem, on stalno ima svoje ljude sa strane, i kad se treba „pobrinuti“ za nekoga on njih šalje, neće direktno da „prlja ruke“. Ima puno ljudi koje poznajem koji idu u kladionice, i boluju od toga – ako se ne klade jedan dan, tragedija je velika, jer je ta zavisnost neverovatna. Više gube nego što dobiju, ali ta mentalna neizvesnost da li će dobiti ili izgubiti, što je i tema filma „Ne igraj na Engleze“, jeste nešto što je verovatno afrodizijak za njihov život.

Gledali smo Vas nedavno premijerno i kao Martina u priči o odrastanju „Leto kada sam naučila da letim“ Radivoja Raše Andrića. Šta je tu bio izazov za Vas?

– To je divan film, zgodna jedna priča, i najviše mi se sviđa što nije opterećena ni sa politikom, ni sa ratom, ni sa nekim svakodnevnim problemima, zbog kojih, hteli ili ne, čim otvorimo oči gledamo u mobilni, uključujemo televizor, razgovaramo s ljudima, ulazimo u polemike… Još se nismo oporavili od pandemije, a došao je rat u Ukrajini koji nas sve opterećuje. A ovaj film pravi jednu finu, nežnu i toplu priču koja je svima bliska, zbog koje ne ulazimo u „ring“ i koja nas ne truje.

Stalno ste angažovani – u Crnoj Gori ste snimali film „Elegija lovora“, u kojem igrate glavnog junaka, tu su i uloge u brojnim regionalnim i srpskim TV serijama, što vam daje priliku da se upoznate i sa svakodnevicom u ovim našim postjugoslovenskim društvima. Koliko smo zaista zatrovani podelama i politikom?

– Iskreno da kažem, prestao sam čitati novine, gledati televiziju i vesti, jer je taj protok informacija zastrašujući. Naravno, moramo biti svesni onoga što se događa oko nas, ali uzmimo za primer samo ovo što nam je sada najbliže, pandemiju i Ukrajinu. Nažalost, došli smo u situaciju da zapravo ne znamo šta je šta, jesu li ovi u pravu, jesu li oni, jer svaki medij govori na svoj način i iz ugla svog interesa. Danas su mediji, čast izuzecima, jedna neverovatna nakaza, a s druge strane, imaju neverovatnu moć, i hteli to ili ne, moramo naučiti da se nosimo sa tim. Individualan je odabir na koje ćete se medije osloniti, kojim medijima možete verovati da ako pišu nešto ili emituju, to rade na osnovu proverenih činjenica. Ali, znamo svi kako stoje stvari, i da je većini medija najvažnije da objave političku i svaku drugu „pikanteriju“, neki skandalistički naslov, ili nešto strašno što se dogodilo. LJudi danas to žele da čitaju, i to strašno opterećuje. A dve najvažnije stvari u životu svakog čoveka su dobro zdravlje i da je „sam sa sobom“. Ako nemate mir u sebi, ako se noću prevrćete i ne možete da spavate, ako se dižete ujutru sa nervozom, hoće li se ili neće promeniti neka vlast, hoće li pasti ili neće neka bomba, hoće li nas pojesti pandemija, onda to nije normalan život. Naravno, nužne informacije moramo imati, i ljudi koji se bave javnim poslom, kulturom, umetnošću moraju biti u simbiozi sa medijima. Ali, ne treba se preterano unositi u takve informacije, jer od njih strada psiha.

Zašto ljudi prihvataju taj estradizovani, rijaliti životni ambijent?

– Ljudi su čudo, ljudi vole čuti šta se loše i strašno dogodilo, možda na neki bizaran, perverzni način čak i uživaju u tuđim skandalima i muci, u svađama i polemisanju. Rijaliti program, ne mislim samo na televizijski, po samoj ideji je katastrofa. Taj voajerski način gledanja na svet, i ono šta rade i govore ljudi koje niti znam niti poznam, meni je neshvatljiv. Oni koji lansiraju i proizvode takvu javnu scenu sigurno imaju velike koristi od toga, jer je neprosvećenim ljudima najlakše manipulisati. A to je u suštini degradacija ljudske kulture, ljudske psihe, ljudske komunikacije i sistema vrednosti, i ako se svedemo na to bićemo ozbiljno bolesna društva. Puno je zdravije za čovečanstvo i za psihu čoveka da radi na sebi, da uhvati da pročita neku knjigu, da se bavi mentalnom „gimnastikom“. Nisu stari Grci i Rimljani bili u krivu kad su rekli „Mens sana in corpore sano“, odnosno „Zdrav duh u zdravom telu“. Kad duh nije zdrav i spokojan, iz toga idu i svađe, i nacionalizmi, i podele, i ratovi, i bolesti.

„Brazil“ na Jahorini u arhivi kolektivnog sećanja

Ostali ste u najlepšem sećanju brojnih novinara iz redakcija širom ex YU, učesnika poslednjeg novinarskog takmičenja u skijanju, februara 1991. na Jahorini. Kako ste tada doživljavali medije?

– Mislim da niko od nas nije mogao da sluti da ćemo se tako strašno rastati, a ja se i dan-danas sećam tog takmičenja, atmosfere koja je bila fantastična. Sećam se i mog kafića „Brazil“ na Jahorini koji je imao malo više od dvadesetak kvadrata, a svake večeri je bilo blizu stotinak ljudi, i onih izvanrednih vibracija između svih tih novinara koji su bili nasmejani, sretni. Kad danas sretnem nekoga od njih u LJubljani, Skoplju, Sarajevu, ovde u Beogradu, a to je bilo tradicionalno takmičenje u skijanju, oni mi kažu isto što i vi, da su im boravak na Jahorini i druženje u „Brazilu“ ostali nezaboravni. Meni je ta komunikacija ostala nezaboravna – duhovita, prijateljska, slobodna, antinacionalistička, antiratna, i jedna neverovatna atmosfera. Kad pričam o tome, onda mi neki kažu da sam jugonostalgičan. Nije ključ u nostalgiji, radi se o tome da je skup ljudi te naše bivše zemlje u najvećoj većini bio neverovatno pozitivan, svi su imali za reći samo pozitivne stvari, voleli su se, imali osećaj zajedništva. A onda se desilo to što se desilo, došla je zastrašujuća politička propaganda, agresija i prostaštvo kao novi i poželjan način komunikacije, i uvođenje rijaliti koncepta u naše živote.

Besmislene konotacije

Koliko je danas prihvatljivo biti jugoslovenski glumac?

– Četrdeset i nešto godina sam u ovom poslu, pre toga sam radio u pozorištu, a onda sam 1978. snimio „Okupaciju u 26 slika“ i počeo sa filmom i muzikom. Radio sam po celoj bivšoj Jugoslaviji, sve te ljude poznajem, i oni mene poznaju. Znate kako je bilo ranije: Frano, jesi li slobodan, možeš li tada i tada. Dakle, naravno da sam ostao u kontaktu sa svim tim ljudima i da i dalje snimam, jer me zovu. Ali, kada se kaže jugoslovenski glumac, onda to sada ima drugu, besmislenu konotaciju. Šta bi trebalo da kažem? Ne, nisam radio u Jugoslaviji, radio sam u Hrvatskoj, u Srbiji, Sloveniji, Makedoniji i tako dalje. Nisam, radio sam u tadašnjoj zajedničkoj državi u kojoj sam bio rođen. Kad sam dobio Fulbrajtovu stipendiju, nije o tome odlučivala jedna tadašnja republika, nego se ministarstvo iz svake republike ponaosob, svih šest, moralo saglasiti sa tim i odobriti moju stipendiju da idem na studije vani. Možemo li sada uzeti gumicu i to izbrisati? Ne možemo, niti je normalno da to činimo. I dan-danas snimam po celoj regiji, kako sada zovemo prostor na kojem smo bili rođeni, i mnogo sam srećan kad sarađujem s ljudima s kojima sam i ranije radio.

Gde je u svemu tome mesto kulture?

– Svi znamo u kakvoj je opasnosti kultura, i da je uvek problem u finansiranju kulturnih projekata Ali, opet se radi, posebno ovde u Srbiji, i mislim da, kakva god da je politička situacija u nekoj zemlji, kultura se nekako, ovako ili onako, na laktove, na prsa i ne znam kako, ipak drži i probija kroz sve nakazno što danas živimo. Moramo biti svesni jedne suštinske stvari, koja je fakat, činjenica: nijedna zemlja bez kulture ne može opstati. I moramo ostati dosledni tome da se borimo za kulturu.

(Danas)