BEOGRAD, 10. juna 2022. – U Domu omladine sinoć je priređen razgovor o nedavno preminulom reditelju Goranu Paskaljeviću. Tatjana Nježić, dugogodišnja urednica kulturne rubrike Blica, upriličila je ovu ćasku najavljujući uskoro i knjigu o velikanu filmske scene bivše Jugoslavije, Evrope i sveta. O Paskaljeviću su govorili Filip David, Radoslav Zelenović, Miljen Kreka Kljaković, glumac Nebojša Milovanović, Nenad Dukić i drugi.
Filip David se sa Paskaljevićem družio i s njim sarađivao skoro pola veka. Evo šta je rekao u kraćem tekstu o “sećanje na prijatelja, reditelja koji je umeo da nasmeje i rastuži”.
“O Goranu, kao umetniku filmske režije, značajnom imenu evropske, jugoslovenske i srpske kinematohrafije mogu da svedočim svojim prisustvom u njegovoj biografiji od prvih dana i prvih početaka pa do samoga kraja koji je došao neočekivano, prebrzo, rano i zaustavio ga u punoj stvaračkoj snazi. Mogu da svedočim iz prve ruke o njegovom režijskom i scenarističkom majstorstvu, o njegovim izuzetnim producentskim sposobnostima i ne u manjoj meri i ne manje važno o njegovim ljudskim kvalitetima što ga je činilo potpunom i kompletnom ličnošću, osobina ne tako česta u profesiji kojom se bavio.
Goran je imao posebno saosećanje sa starima i decom. To je česta tema njegovih dokmentarnih i igranih filmova. Dokumentarni filmovi u čijem je središtu sudbina dece u surovim ratnim okolnostima i dece koja se bez pomoći starijih bore za svoj opstanak, nagrađvani su jednako kao i igrani filmovi u kojima prati sudbinu starih ljudi na društvenim marginama. Njegov prvi igrani film je „Zemaljski dani teku“ o dva starca koji se sprijatelje u staračkom domu, a poslednji „Uprkos magli“ o sudbini dečaka izbeglice u negostoljubivoj sredini. Filmski opus Gorana Paskaljevića smestio se između ova dva igrana filma kojima je obeležio i svoju filmsku estetiku ali i etiku. Uvek je bio na strani živtnih gubtnika za čiju je sudbinu imao duboko i istisko razumevanje.
Gorana Paskaljevića upoznao sam pre skoro pedeset godina kada se pojavio u Dramskoj redakciji Televizije Beograd gde sam bio urednik. Mladi reditelj upravo je završio studije režije u Pragu i došao je sa nekoliko svojih radova, kratkih filmova koje je snimio u toku školovanja. Bili su to veoma zanimljivi i dobro urađeni filmovi koji su svedočili o talentovanom reditelju koji je dobro savladao svoj zanat. Dva filma koja je potom uradio za dramski program Televizije Beograd, „Legenda o lapotu“ i „Sluga“ potvrdila su njegov talenat, bili veoma zapaženi i sadržavali su njegovu buduću filmsku poetiku, sve ono što će tokom dolazećih godina potvrditi njegovo režijsko majstorstvo i učiniti ga jednom od najznačajnijih srpskih, jugoslovenskih i evropskih reditelja. Od tih dana , sedamdesetih godina prologa veka, započelo je i naše dugogodišnje prijateljstvo i saradnja koja je trejala sve do Goranovog preranog odlaska. Učinio je mnogo toga što nijedan reditelj sa ovih naših prostora nije uspeo da učini: osvojio je evropskog Oskara za film „Bure baruta“, njegovi filmovi su nagrađivani na velikim svetskim filmskim festivalaima u Kanu, Veneciji, San Sebastijanu i mnogim drugim, a imao je svoje filmske retrospektive u velikim gradovima, od Njujorka, do Londona, Kopenhagena. Snimao je svoje filmove u Indiji, Albaniji, Francuskoj, Italiji. Suvišno je pričati o njegovim rediteljskim kvalitetima, a pokazao se u najboljem svetlu i kao uspešan producent većine svojih filmova.
Možda je ovo prilika da spomenem kako sam u saradnji sa Goranom napisao i nekoliko scenarija koji su bili pred realizacijom, a nisu ostvareni. Jedan, o dečaku koji je prošao kroz pakao Holokausta i preživeo prihvatila je sredinom sedamdesetih poznata produkciona amerićka kompanija Orion, alii se iz finansijskih razloga odustalo. Drugi projekat je zasnovan na Čehovljevim pričama, a treći Brod ludaka o duševnim bolesnicima usred ratnog pakla devedesetih. Priča se događa na brodu ispunjenom izbeglicama, dezerterima, nasilnicima i švercerima. Slika opšteg jada, haosa i beznađa.Pisanju scenarija prethodilo je ozbiljno istraživanje. Išli smo po po mestima gde smo razgovarali sa gubitnicima ovih naših ratova, očajnicima i nesretnicima. Sretali smo ih u narodnim kuhinjama, po domovima, izbegličkim kampovima. Ponešto iz ovih nerealizovanih scenarija, neke scene, postale su deo mojih kasnijh romana.
Goran je često radio sa naturščicima. Umeso je da savršeno odabere glavne glumce za svoje filmove. Ostala su mi u nezavoravnom sećanju neka od naših putovanja, saradnja sa našim Amerikancem Dan Tanom (Dobrivojem Tanasijevićem) zaljubljenikom u fudbal, kafanu i film, a njegovim posredstvom poseta oskarovcu Karlu Maldenu i razgovoru u njegovom domu u Los Anđelosu koji se završio dogovorom i prihvatanjem glavne uloge u Goranovom filmu „Suton“.
Sa Goranom sam često i dugo razgovarao o scenarijima, o problemima u realizaciji, često polemički u razmeni mišljenja koja su, verujem, dovodila do pravih rešenja. Goran je bio uvek spreman da sasluša i drugačije mišljenje, odličan i inspirativan sagovornik. Naši svakodnevni razgovori, vremenom su prevazilazili samo razgovore o novim filmskim poslovima. Razgovarali smo i o politci, porodičnim problemima, o svetu u kojem živimo. Nema mnogo pravih prijatelja u životu. U mome životu Goran Paskaljević zauzima mesto pravog prijatelja.
U pogovoru knjige o Goranu Paskaljeviću poznatog američkog kritičara Rona Haloveja objavljene 1996. godine napisao sam između ostalog: „Posle njegovog prvog pojavljivanja na Televiziji Beograd, naša saradnja nastavila se na televiziji i na filmu. Od prvoga dana pratio sam njegov uspon, kao producent, kao dramaturg i kao koscenarista, saučestvujući u mukama kada je bio prinuđen da pregovara i o finansijama i finansijerima. Visoko sam cenio njegov filmski talenat, jednako kao i njegovu istrajnosti, racionalno razmšljanje koje je neobičnom, njemu svojstvenom magijom pretvarao u filmsku emociju. Verovao je u sebe, u svoje ideale, od samoga početka, od svoga prvog školskog filma. Sam je to najbolje izrazio rečima: „U svojim filmovima uvek sam pokušavao da iskažem jednostavne ljudske priče. S nežnošću, s ljubavlju….A kad su u pitanju istrošena ljubav, strepnje potekle iz nekog nesrećnog detinjstva, društveni pritisak, borba za opstanak, tada činim napor da zamislim komično i tragično u životu. Čini mi se da gledaoci prihvataju taj pristup. Volim čovekovu sudbinu i činim najbolje što umem da bih razumeo ljudske slabosti“.
U filmovima Gorana Paskaljevića prepoznajemo i pronalazimo Paskaljevića kakav je bio kao umetnik, kao ličnost, kao prijatelj. Za njega važe reči proslavljenog filmskog majstora, veterana Karla Teodora Drejera „Stil nekog filma jeste njegova duša“.
Goran Paskaljević je i posle ovozemaljskog rastanka nastavlo svoj drugi, puni život posredstvom filmova kojima je udahnuo svoju ljudsku i umetničku dušu”, rekao je David.
D. B.
