BEOGRAD, 20. oktobra 2023. – U književnom salonu Kirka (Njegoševa 73) sinoć je gostovao poznati srpski pisac Filip David. Voditeljica ovog prijatnog knjiškog kutka, novinarka i spisateljica Dragana Poljak, sa gostom je razgovor o kjiževnosti i piscima otpočela sa beogradskim Sajmom knjiga.
„Nekad sam rado odlazio na Sajam knjiga, ali ga više ne posećujem. Postao je preglomazan, a nisam više u godinama da se tiskam po štandovima i jurim knjige, kojih imam i previše. Nekad sam tamo odlazio da bih sreo nekoga a onda bih sreo nekoga koga bih rado eskivirao. Sa godinama i gubitkom mnogih prijatelja ne posećujem Sajam. Ima šta da se čita, a Sajam se, čujem, seli u Surčin gde ne bih išao iako volim fudbal…
O višedecenijskom druženju (uglavnom novinarsko-spisateljske) jedne klape koje je započelo u Medija centru a nastavilo se u kafeu Galerija Dragana Kapičića, David kaže da je najvažnije da se „održava komunikacija“. I zaista u tu kriznu grupu, kako je društvo (dosta nalik na ono iz pariske Rotonde iz vremena Ilje Grigorijeviča Erenburga i Modiljanija svojevremeno „krstio“ Predrag Koraksić Corax (takođe član bande) svraćaju mnogi. Osim Lordana Zafranovića koji je odavno domaći, na sofu redovno kada dolazi u Beograd svrati Vidosav Stevanović, Splićanin Viktor Ivančić, Zvonko Maković iz Zagreba, Janja Klasinc iz Ljubljanr a klapu je svojevremeno posetio i hrvatski predsednik Ivo Josipović s kojim je potpisnik ovog teksta upravo tu uradio intervju za NIN…
Vreme kada je bio urednik Dramskog programa RTB/RTS, David je okarakterisao kao sasvim drukčije od današnjeg, sa više slobode i otvorenosti, ne samo kada su u pitanju domaći nego i inostrani autori. „Tada sam često odlazio u London, u BBC zbog odabira drama i odsedao kod starog prijatelja Borislava Pekića“, rekao je David nakon čega je razgovor skrenuo na grupu – Borislava Pekića, Mirka Kovača i Danila Kiša.
„Početkom šezdesetih godina objavili smo prve knjige i stvorili smo jednu grupu. Sreća je bila družiti se s tim ljudima. Bilo je to neko drugo vreme, bez televizije i društvenih mreža… Mi smo se sastajali, čitali svoje tekstove (kada sam čuo deo Bašta pepeo znao sam da će Danilo Kiš biti veliki pisac!), razgovarali o knjigama i piscima… O tim mladim piscima koji su tek stupali na književnu scenu pohvalno se izrazio i nobelovac Ivo Andrić koji je Filipu Davidu predviđao lepu književnu budućnost.
Neizbežna je ratna bila prepiska sa Mirkom Kovačem. „Moram da kažem da je Kovač oteran iz Beograda. Postojalo je jedno pismo iz policije u kojem je stajalo ‘ubiti, uzeti stan’ i Mirko je morao da ode 1992. godine u Rovinj. Ovde nikad nije prihvaćen. Kad pominjem famozni spisak da kažem da su na njemu bili i Dušan Kovačević i Vidosav Stevanović i to se nikad nije razjasnilo. Kovač je bio najdarovitiji od svih nas i meni je žao što nije rehabilitovan. Beograd i Srbija su ga odbacili. U tim našim pismima uglavnom smo pisali ono što nam se dešavalo u vreme Slobodana Miloševića, on iz hrvatskog ja iz srpskog ugla.
O odnosu pisca i njegovog dela, David kaže da su to dve odvojene stvari. Ima dosta primera da su pisci izvan svojih dela bili sasvim drugi (drukčiji) ljudi. „Knut Hamsun je, kao što se zna, veličao fašizam i Adolfa Hitlera, a bio je odličan pisac. Zbog tog njegovog stava norveške vlasti ga nisu osudile na klasičan zatvor nego su ga strpali u ludnicu. Drugi primer je Ezra Paund, a mogao bi da bude i Balzak… Ovde kod nas mnogo je veličan Peter Handke i zbog stava o njemu (da je dobar pisac ali da je u moralnom smislu – nula) imao sam dosta problema.
Pisac mora da bude moralna vertikala. Lično, sledio sam sebe, pokušavao sam da budem dosledan, ali sam zbog toga sebi navukao probleme. Kćerka je imala probleme u školi, supruga na poslu…
David je zaista „sledio sebe“. Svojevremeno se, prilikom dodele nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, ogradio od prisustva tadašnjeg srpskog predsednika Tomislava Nikolića. „Mislio sam da će to biti skroman, manji skup kad ulazi predsednik sa svitom, telohraniteljima. Morao sam da kažem da njemu nije tu mesto i da sam uvek bio protiv svega onoga za šta se on zalagao i za to sam čak dobio – mlak aplauz.
Na pitanje kojeg bi pisca danas izdvojio David kaže da „malo prati“, ali da ceni Svetislava Basaru i Dragana Velikića. Važno je da imate krug ljudi sa kojima možete da razgovarate, kaže. Govoreći o najprestižnijoj domaćoj nagradi (NIN) pisac kaže da je teško od dvesta romana (ko zna da li se svi i pročitaju) odabrati najbolji.
Gost Književnog salona kaže da nije imao klasičnog uzora među piscima, ali napominje da je, nakon što mu je izašla prva knjiga, jedan hrvatski kritičar napisao da je pod uticajem kabale… „Onda sam navalio na tu literaturu i naišao na (Franc) Kafku, (Horhe Luis) Borhesa, pre toga na Edgar Alana Poa i kasnije usvojio ono što je govorio Andre Žid – da treba učiti od velikih ali da treba biti pažljiv jer to može da odvede u slepu ulicu“.
David je govorio o razlazu sa Drahoslavom Mihailovićem, o družini (Ranko Munitić, Mirko Kovač i Lordan Zafranović) i radu na scenarijima za mnoge Zafranovićeve filmove. „Bilo je i neslaganja, žučnih rasprava. Prilikom rasprave o jednom scenariju došao sam u hotel Mažestik sa gipsom na nozi i posle svađe Lordan mi je pretio da će da mi slomi i drugi nogu…
Profesor FDU Nenad Prokić kome je David kratko predavao i s kojim ga vezuje četrdesetogodišnje prijateljstvo rekao je da od nekad pomalo uštogljenog profesora i pisca David danas postao – šaljivdžija. „Iza njega uvek nešto ostaje, dramski program televizije, Forum pisaca, Beogradski krug… On je toliko dragocen za ovo društvo, savest Srbije! Nikad nije izneverio ni sebe ni druge. Često sam od njega tražio savet, poslušao bih ga i nikad nisam pogrešio. Srbija je surovo društvo i Filip David je, zapravo, najveći patriota u ovom društvu, a ne oni koji se busaju, rekao je Prokić i podvukao poznato Davidovo načelo – sve je u redu (s tobom) dok još čitaš!
Mi i dalje čitamo!
Dragan Banjac
