Piše: Aleksej Kišjuhas
U prvih par nedelja septembra, posvedočismo jednom akutnom izlivu patriotizma u mozak, odnosno naše društvo. Započelo je sa navrat-nanosnim intoniranjem himne po učionicama u Srbiji prvog dana škole. Nastavilo se farbanjem srpskih zastava po fasadama gotovo svih zgrada, te stubova, bandera, trafo stanica i atomskih skloništa po neposlušnim Limanima u Novom Sadu, uz prateće i preteće litije partijskih omladinaca.
Zatim su srpski patrijarh i crnogorski mitropolit organizovali svoj versko-politički miting u Podgorici. I sutra ujutru, uz pratnju mitraljeza, vojnim helikopterom sleteli na neposlušno Cetinje. Krešendo celog šou-programa bio je tokom obeležavanja najnovijeg “Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave” 15. septembra. Litijaši, gardisti, folkloraši, trubači, spomenuti helikopteri, fejk srednjovekovni vitezovi, policijske konjice, artiljerijske paljbe, i vatrometi za kraj – bilo je vaistinu ludo i nezaboravno.
Istog dana su parlamenti Republike Srbije i Republike Srpske, simbolički sinhrono, usvojili “Zakon o zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma”. I po isprobanom receptu iz limanskog kvarteta, svi Srbi iz srpskog sveta pozvani su da istaknu srpske zastave po svojim fasadama, terasama, prozorima, izlozima, banderama i po tome sličnom.
U prvih par nedelja septembra, posvedočismo jednom akutnom izlivu patriotizma u mozak, odnosno naše društvo. Započelo je sa navrat-nanosnim intoniranjem himne po učionicama u Srbiji prvog dana škole. Nastavilo se farbanjem srpskih zastava po fasadama gotovo svih zgrada, te stubova, bandera, trafo stanica i atomskih skloništa po neposlušnim Limanima u Novom Sadu, uz prateće i preteće litije partijskih omladinaca.
Zatim su srpski patrijarh i crnogorski mitropolit organizovali svoj versko-politički miting u Podgorici. I sutra ujutru, uz pratnju mitraljeza, vojnim helikopterom sleteli na neposlušno Cetinje. Krešendo celog šou-programa bio je tokom obeležavanja najnovijeg “Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave” 15. septembra. Litijaši, gardisti, folkloraši, trubači, spomenuti helikopteri, fejk srednjovekovni vitezovi, policijske konjice, artiljerijske paljbe, i vatrometi za kraj – bilo je vaistinu ludo i nezaboravno.
Istog dana su parlamenti Republike Srbije i Republike Srpske, simbolički sinhrono, usvojili “Zakon o zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma”. I po isprobanom receptu iz limanskog kvarteta, svi Srbi iz srpskog sveta pozvani su da istaknu srpske zastave po svojim fasadama, terasama, prozorima, izlozima, banderama i po tome sličnom.
„Očekuju od nas da im se pravdamo i da im kažemo izvinite, molim vas, što imamo našu zastavu. Nikad više za srpsku trobojku nećemo da se izvinjavamo, nosićemo je sa ponosom, nosićemo je svuda po svetu“, tim je povodima poručio Aleksandar Vučić, ne objasnivši ko su to “oni”, niti zašto očekuju da se “izvinjavamo”. Milorad Dodik je bogoradio protiv Bosne i Hercegovine. Ali onaj najzloslutniji element tog turbopatriotskog i viralnog septembra nije bilo prepaljeno mahanje zastavama, već narativ o “jedinstvu” i “odbrani”.
Prvo, (inter)nacionalno jedinstvo srpskog naroda može da zvuči seksi, ali je posredi jedna autokratska, ako ne i totalitarna vizija društva. Otuda i ideološko disciplinovanje nedovoljno srpskog sveta od Limana do Cetinja, odnosno jedno “Ćuti i maši zastavom”, rečima Teofila Pančića. Jer nema političkog jedinstva, ni društvene sloge, u onim istinski demokratskim i pluralističkim društvima. Upravo rasprava, kritika, suprotstavljena mišljenja, pa i sukobi – dakle, nejedinstvo i nesloga, pa i o najvažnijim društvenim pitanjima – odlikuju najsrećnija društva planete. U njima se tada argumentuje i raspravlja, umesto što se građanima serviraju odgovori i unisona mišljenja pod krinkom narodnog jedinstva.
Drugo, spomenuto jedinstvo samo je eufemizam za – ujedinjenje. Tačnije, za ujedinjenje ili smrt. A na tom smo crnorukaškom užetu već visili, odnosno na njemu umirali. Isto je i sa vaskolikom ugroženošću, odnosno sa gromopucateljnom zaštitom ćirilice. U pitanju je samo još jedna (ne)vešta varka ili lukavstvo uma. Jer ko bi, pri zdravom razumu, bio protiv odbrane i zaštite pisma, jezika i kulture? Međutim, kako izvrsno piše Tomislav Marković, „Ugroženost je centralni fantazam svih nacionalističkih priča; uvek nešto mora da bude ugroženo kako bi ga nacionalisti branili, jer bi u suprotnom to što čine bila puka agresija i nasilje“.
Ukoliko nas Drugi ili Oni ne napadaju, šta ćemo Mi uopšte raditi? I zašto zveckamo oružjem, tj. predstavljenim helikopterima, bespilotnim letelicama, PVO sistemima, oklopnim i borbenim vozilima? Od čega će živeti svi ti profesionalni ćiriličari i nacionalni radnici? „Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja, kao posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti“, kako je to 1973. pisao veliki Danilo Kiš. I gde se dede odbrana srpske latinice, te jedinstvenog kulturnog bogatstva srpskog naroda koji svoj jezik može da čita i piše – na dva pisma?
I onda, himna sa “Jutjuba” sa učiteljicinog mobilnog telefona, zaista? Zastave okrečene po trafo stanicama ili štipaljkom zakačene o štrikove za veš? Paranoična odbrana i zaštita ćirilice koju niko i ne napada? Srpsko jedinstvo sa maskenbalskim maskiranjem, pevanjem i pucanjem? Čemu ta patriotska gužva? Prema jednoj školi mišljenja, ona služi jedino tome da – zaseni prostotu. U pitanju je samo guranje problema pod tepih nacionalizma. Pa je onda, umesto rešavanja prekobrojnih izazova u obrazovanju, komotnije da pustimo himnu sa školskog ili “Šaomi” zvučnika. I sve pet, i svi Vukovci. Kako veli Kiš, „Nacionalizam je linija manjeg otpora, komocija“.
Ovakav patriotizam nekad je bio prepoznat i prokazan kao modus operandi starog režima (Miloševića i Šešelja), odnosno kao izgovor za pljačku i zločin. Sve su to “Rodoljupci”, pisao je još Sterija. A opozicija takvom svetonazoru bila je mahala zastavama Evropske unije, Sjedinjenih Država, Francuske, Nemačke i – “Ferarija”. Danas je to prvorazredna izdaja. Šta se dogodilo, i kada i zašto smo pristali na to?
Prema drugoj školi mišljenja, naprednjaci se prosto vraćaju na svoja radikalska ili fabrička podešavanja. I mrsomude o jedinstvu srpskog naroda zato što od toga krajnje dobro i udobno žive, politički lukrativno milujući ganglije srpskog polusveta usput. Ali mora da upozorava ukoliko vladajuća partija samu sebe izjednačava sa državom i sa njenim nacionalnim simbolima, zar ne?
U politikologiji postoji i fenomen “okupljanja oko jarbola” ili efekat “svrstavanja oko zastave” (“Rally ’round the flag”), kad se građani u trenutku krize ili rata zaista “okupljaju” oko svojih političkih vođa. Otuda sve one komotne najave rata i haosa po naslovnicama prorežimskih tabloida u Srbiji – sve da bi se građani naše Republike okupili oko režima joj. Jesu li to vlasti sada “obrnule igricu”, pa nas prvo i doslovno okupljaju oko zastave, pripremajući rat? Da li je sve ovo samo fasada, taj fol i jeftin trik – ili zaista najava novih sukoba?
Konačno, možda nacionalisti i/ili turbo(folk)-patriote i ne umeju drugačije. „Nacionalizam je kič; nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca. Kič i folklor, folklorni kič, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije“, ponovo blista Danilo Kiš. Da li to grubo i brutalno prolivena kanta crvene, plave i bele boje po betonskim i brutalističkim fasadama na Limanu zaista deluje ukrašeno, lepo i dostojanstveno? Ili možda kao spomenuto licitarsko / licidersko srce, odnosno šećerna vuna sa kirbaja ili narodnog vašara?
Zamislimo, na primer, da volimo neku devojku ili ženu. I da zatim ceo ulaz u zgradu u kojoj ona stanuje izgrafitiramo ljubavnim porukama. Onda zakupimo i nekoliko bilborda u gradu, i gde joj takođe izjavljujemo ljubav, sa sve srcima i crvenim ružama (“Milice, voli te tvoj Bubili!”)? Pa još odštampamo i unaokolo furamo majice sa njenim likom? Tetoviramo njeno ime na mišicu poput famoznog Ostroga? Šta mislimo o tome? I šta o tome misli ona? Nije li sve to posve jeftino, kičoliko, fasadno i preterano? Paranoično? Isto je i sa državom. Ljubav prema ženi ili državi je lepo osećanje – ali hajde da smanjimo doživljaj?
Identitetska politika je ona najjeftinija politika. I ništa ne pokriva vlastitu bedu i gologuziju bolje od nacionalne zastave. Umemo li bolje od toga? Umesto što trobojčimo fasade i izloge državnih institucija, hajde da razmislimo kakve su tačno te institucije iznutra? Himna, zastava, ćirilica, okej. A da li to zaista ništa drugo nije ugroženo u ovoj zemlji? Vladavina prava i demokratija? Životna sredina? Golo zdravlje možda? Stotinu mu trobojki, Srbija je baš usred ovog turbopatriotizma postala i prva zemlja u Evropi i druga zemlja na svetu po broju novozaraženih od kovida-19. Šta o nacionalnoj slobodi i svesrpskom jedinstvu smatraju svi oni mnogobrojni građani koji danas ne dišu sopstvenim plućima, već jedino uz pomoć respiratora? Srbi koji umiru po stopi od 30-35 ljudi svakog prokletog dana? I šta je veći patriotizam, mahanje zastavom ili – vakcinacija?
Narajcane patriote i nacionalisti, hronično zabrinuti za sudbinu sopstvenog naroda, zainteresovani su jedino za one krupne i metafizičke teme poput identiteta, istorijskog nasleđa ili zaostavštine, a umesto svakodnevnog života i svetovnog blagostanja. Na to je ponajbolje reagovao jedan Orson Vels, rečima: „Ne pitajte šta možete da uradite za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak“. Ili, moj lični heroj Vudi Alen u svojoj nedavnoj autobiografiji (“Apropo ničega”, 2020): „Ne zanima me moja zaostavština. Rekao bih to na sledeći način – umesto da živim u srcima i umovima svojih sunarodnika, radije bih živeo u svom stanu“.
I onda, umesto što se divimo i ponosimo (ili možda gunđamo?) zbog zastava po fasadama naših javnih ustanova i stambenih jedinica na “Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave”, hajde da pobliže pogledamo baš u te – fasade. Mnoge od njih su i hronično ispucale i zapuštene, tj. nepromenjene još od vremena socijalističke Jugoslavije, a kada su i bile izgrađene. Dok one koje to nisu – obično su još ružnije, skaradnije i nehumanije za život, kao savršeni izrazi tzv. investitorskog urbanizma i kapitalističke tranzicije u urbanom prostoru. Šta onda mislimo o tome da možda okrečimo naše fasade, pa i da turimo neko cveće na naše terase? Skandinavski dizajn i filozofija života? Kao i da usput uredimo naše javne institucije, umesto što ih kičoliko kitimo nacionalnim zastavama po onoj partijskoj i velikosrpskoj komandi? Jer možda je upravo to taj neki – patriotizam?
(Danas)
