Posle smrti Dragana Kapičića javio se veliki broj čitalaca koji se sećaju njegovog odlaska u Zagreb na sahranu Krešimiru Ćosiću ali ne uspevaju da pronađu prilog o tome objavljen u Našoj Borbi (dvobroj, subota-nedelja, 10-11. jun 1995. godine. Objavljujemo ga u celini.
Dragan Kapičić, košarkaška legenda, o svom kumu i prijatelju Kreši Ćosiću, odlasku u Zagreb i starim prijateljima i vremenima
Ceo život u jednom danu
Dragan Banjac
Dragan Kapičić, legedna Crvene zvezde o košarkaške reprezentacije Jugoslavije ovih je dana na sebe skrenuo pažnju odlaskom u Zagreb na sahranu svog velikog prijatelja i kuma Krešimira Ćosića. Za neke je to pomalo ludost, doza drčnosti, prkosa, za Kapičića „pitanje emocija i obične ljudske dužnosti“. Stoga ćemo, osim o raspadnutoj zemlji koju on nikad neće prežaliti, ovaj put najviše pričati o nedavnom odlasku u Zagreb.
Povod za odlazak je duboko potresan, nestanak dragog prijatelja, kuma, Hrvata, najvećeg sportiste svih vremena na ovim prostorima. Posle vesti od Bogdana Tanjevića da je legendarni as posle duge i teške bolesti umro, za mene je to bio težak trenutak. Jer, umro je moj najdraži prijatelj i drugar iz našeg najlepšeg perioda u životu, vremena kada smo osvajali trofeje u našem najvećem sportu za našu najlepšu zemlju koji smo imali… Nema više našeg prijatelja, ni naše zemlje na koju smo on i ja, i puno naših prijatelja, bili ponosni i koju smo tako uspešno reprezentovali.
Odlazak sa BG tablicama
O odlasku u Zagreb, dakle, nije bilo dileme?
„Ne. Bila je odluka iste sekunde kada sam čuo i supruga i ja smo jedino razmišljali kako stići do Zagreba i pokloniti se Kreši, kako da vidimo familiju i pomognemo ako smo u mogućnosti i ako treba. Ovaj događaj, smrt mog velikog prijatelja, na nesreću kao povod tužan, zapravo tragičan, vratio me jeu najlepše dane života koji je poslednjih godina postao mnogo drukčiji i mnogo tužniji.
KO JE DOŠAO
NA OPROŠTAJU OD KREŠIMIRA ĆOSIĆA U ZAGREBU SE POJAVILO MNOGO (BIVŠIH I SADAŠNJIH) ASOVA OVOG SPORTA. IZ SPLITA SU BILI PETAR SKANSI, BRAĆA TVRDIĆ (RATO I LOVRE), ŽELJKO JERKOV, DAMIR ŠOLMAN, DUJE KRSTULOVIĆ, FUNKCIONERI JUGOPLASTIKE. IZ ZADRA JOSIP ĐERĐA, STIPČEVIĆ, BRAJKOVIĆ, BRUNO MARCELIĆ. ALJOŠA ŽORGA I VINKO JELOVAC IZ LJUBLJANE, DOK SU IZ ITALIJE STIGLI BOGDAN TANJEVIĆ I DRAŽEN DALIPAGIĆ, A VLADE ĐUROVIĆ IZ GRČKE. IZ BEOGRADA , OSIM KAPIČIĆA, ZORAN MAROEVIĆ I NEBOJŠA POPOVIĆ ISPRED KSJ.
Pre polaska na put koji još uvek vodi kroz Mađarsku Kapičićima su u Uredu RH savetovali da na graničnom prelazu zamene beogradske tablice (što je, istina, ne baš česta praksa) radi eventualne veće bezbednosti.
„Beogradske oznake na automobilu, za mene na ovom putu – nikako – nisu bile znak straha, već popriličnog uzbuđenja i to je trajalo dugo, sve do ulaska u grad i zaprepašćenja naših prijatelja koji su nas diočekali. Gledao sam tablice ispred nas, vukovarske, sa hrvatskim grbom i razmišljao: gledaju naše oznake, a za njih je Beograd glavni grad Srbije, Jugoslavije, ko zna čega još… Sigurno su razmišljali o nečemu. Vukovar ne postoji, a ko je iz tog kraja nosi i lični gubitak… Okretali su se, možda i čudili šta će BG tablice u Hrvatskoj ali nisam mogao proveriti svoje prognoize. Bili su to samo znatiželjni pogledi bez mržnje i najmanje reakcije koja bi na to upućivala. Isto sam spoznao ’snimajući’ pratioca iza nas.
Kako Vam je izgledao prvi susret sa Hrvatskom?
„Na graničnom prelazu Donji Miholjac prema nama su bili veoma uljudni. Čini mi se da su poštovali razlog dolaska putnika sa sa beogradskim oznakama koji su se u predvečerje zaputili u Zagreb. Ideja da se zamene registarske oznake otpala je onog trenutka kada je službenik policije rekao da je to nepotrebno, a ni sam nisam hteo tu promenu.
Niste se plašili?
„Nisam. Razmišljao sam da je moj dolazak u Hrvatsku motivisan tugom i prijateljstvom i to me je pratilo tokom tih 250 kilometara. Dok se dobro videlo gledao sam tu divnu podravsku zemlju, predele s malim brežuljcima, krajolike kao iz bajke i sve pokušao porediti s našom Šumadijom. Naravno, pošao sam kao nekada i čini mi se da ću uvek kao pre petnaest godina kada sam Zagreb smatrao za svoj koliko i Beograd. Uvek me drži grč zbog čega idem, ali je put prijatan. Prolazim kroz mesta (Podravska Slatina, Virovitica, Đurđevac, Bjelovar…) koja su mi nekad, iako poznata bila izvan domašaja puta za ovaj kraj. U traženju ’prave ceste’ da ne bih gubio vreme pri izlasku iz grada često smo stajali i obraćali se ljudima za informacije. Pomoć nije izostala, kao i kod majstora kloji mi je popravio svetla na automobilu, ne naplativši ništa. Auto je stajao tako da je broj padao u oči i samo nakratko bio sam zaplašen da to majstoru nisu ’neprijateljske tablice’. Svuda pružena ruka, iskrena zabrinutost i želja da se pomogne“.
„Bilo je, istina“, priznao je Kapičić, „malo neverice videvši ljude koji se sa njiva u vojničkim unoformama vraćaju kućama, tako obučeni sede u kafanama, rade u radionici“. „Ali“, veli, „nije bilo neugodnosti“.
Jedina nepoznanica – reakcija prijatelja
„Posle toliko godina i posle toliko ružnog što nam se desilo najviše sam razmišljao o starim drugarima. Kako ćemo se pogledati, da li ćemo prići jedan drugom? Strah veliki i pored pokušaja da se to ublaži zbog istog cilja. Trema je nestala istog časa kada smo se sreli. Kola sam ostavio nasred ulice i pošli smo jedni Gledali su me, posmatrali auto, čudno klimali glavom. ’E, Kapa mloj, ti si lud. U Zagreb sa beogradskim tablicama… Bija si uvik pravi, svaka ti čast’, skoro uglas su govorili Pera Skansi i Rato Tvrdić. Nisam pravi, branio sam se, već onakav kakav sam bio; prijatelj koji je došao kod njih kući, kao svojoj. Kao što sam nekad dolazio. Bilo je strađno. Toliko tužno i istovremeno lepo da samo onak ko je bio u tome može da oseti svu lepotu i tugu tog trenutka. Vratilo se jedno nestalo vreme, sećanja, sreća provedenog zajedništva i drugarstva“.
Usledila su klasična pitanja?
„Normalno. Pitao sam ih šta je sa ostalim drugarima iz generacije, sa košarkaškim radnicima, funkcionerima, novinarima. Oni takođe. Gde je, šta radi Ražanj, Ranko, Miško Čermak,. Kića, Moka…“
Osim što ste Ćosićev prijatelj i kum, Vi ste u Zagrebu predstavljali i Zvezdu?
„To mi je davalo dodatnu odgovornost, jer Zvezda je simbol najvećeg i najpopularnijeg kluba sa ovih prostora i ja sam predstavljao i armiju Zvezdinih poklonika. Moja je želja bila da se tamo pokaže da su Ćosiću odsni i ljudi koji su uz Zvezdu i pored našeg porodičnog venca stajao je i venac Crvene zvezde. Bili su presrećni i duboko dirnuti zbog toga“.
JUGOSLAVIJA SE MORALA SAČUVATI
„RASPAD NAŠE ZEMLJE MI JE TEŠKO PAO. JA NA TO GLEDAM IZ UGLA SPORTA, ZNOJIO SAM SE U TOJ MAJICI DVESTA PUTA SA DRUGOVIMA KOJI SU U SVE TO UGRADILI DEO ŽIVOTA. UPRAVO ZBOG RAZLIČITOSTI NAŠIH MENTALITETA MI SMO BILI FENOMENI I KAO MALA ZEMLJA BILI ISPRED VELIKIH. JE LI TO BIO SREĆAN SPOJ BOSANSKOG, ŠUMADIJSKOG, VOJVOĐANSKOG, DALMATINSKOG, ALPSKOG… NE ZNAM, ALI SMO BILI NAJBOLJI ZAHVALJUJUĆI UPRAVI BOGATSTVU U RAZLIČITOSTI. ZATO JE BOSNA KAO SINTEZA SVEGA BILA ISPRED OSTALIH DELOVA JUGOSLAVIJE I BOSNA JE KAO TAKVA MORALA OPSTATI ZAJEDNO“
Na počasnoj straži
Na komemoraciji u muzejskom prostoru Mimara prodefilovali su mnogi. Kako je Ćosić poslednjih godina bio službenik hrvatske ambasade u Vašingtonu poklonili su mu se i najviši predstavnici vlasti, vojske, sportisti, predstavnici Zadra, Jugoplastike, zagrebačkih klubova… Svi su se poprilično začudili (iz Beograda su u Zagreb išli, ispred Saveza, Zoran Maroević i Nebojša Popović, te novinar Sportskog žurnala) da sena počasnoj straži našao neko iz Beograda. Začudili i obradovali.
„Ljudi koji su bronuli o protokolu pitali su me da li želim da stojim u počasnom stroju, aludirajući da ne bih možda imao problema kad se vratim i da mi možda ne smeta što je prekriven hrvatskom zastavom“.
Poklonili ste se?
„Bila mi je velika čast da držim počast takvom čoveku, rekao sam da ne brinu. Bili su iznenađeni i zadovoljni što u svemu gledam najpre ljudsko, pa onda sve ostalo.. Znao sam dokle mogu. Oni se prekrste i dodirnu zastavu. Poklonio sam se, nisam se krstio jer se ne krstim ni ovde“
Sreli ste mnoga lica?
„Neki su samo gledali. Imam osećaj da bi rado prišli, kazali nešto, ali ih je strah? Ili tako više dobijaju. Oni koji su prilazili pozdravljali su se srdačno. To su stari prijatelji iz Zadra, Splita, Karlovca. Rukovanja su bila čvrsta sa dugim suznim pogledom, nekoliko sekundi koje su mi ličile na večnost, bez reči, da li zbog traženja slika prošlosti, potom iskren razgovor. Skansijev govor posebno je bio topao i prijateljski. Gledao sam oko sebe. U tužnim i zamišljenim pogledima na Mirogoju video sam naklonjenost i zahvalu „za žrtvovanje“ što sam došao. Kao da je to bilo pitanje. Jedan od najlepših detalja desio se posle sahrane. U masi onih koji su se javljali prišla mi je velika grupa navijača iz Zadra, čuveni i uvek žestoki, posebno kada bi im u Jazine došla Crvena zvezda. Očekivao sam „neka pitanja“ (navijači drukčije razmišljaju), a doživeo sam nešto posebno. Dugo su me držali za ruke, ramena, tapšalii zahvaljivali što sam došao. Molili su da se svima u Beogradu prenese kako je bilo i „mnogo najljepših i prijateljskih želja iz Hrvatske“. Od tih preplanulih Zadrana doživeo sam i to da kažu „Izvini, možda smo nekad navijali protiv Tebe“. Bio sam izvan sebe, prosto ošamućen…“
ĆOSIĆU – ULICA
„TAKVA LIČNOST ZASLUŽUJE NEŠTO ŠTO BI NJEGA I NJEGOVO VELIKO DELO NA NEKI NAČIN SAČUVALO ZA SVA VREMENA. ĆOSIĆ NIJE PRIPADAO SAMO HRVATSKOJ, VEĆ CELOM SVETU, JUGOSLAVIJI VEOMA MNOGOI NE BI ME TO ČUDILO JER ČOVEK SA ČETIRI OLIMPIJADE, ČETIRI EVROPSKA PRVENSTVA… ČOVEK KOJI JE UVEK OSVAJAO SAMO ZLATO ILI SREBRO I POZLATIO JUGOSLOVENSKI SPORT, KOŠARKU POSEBNO, SA PREKO TRI STOTINE UTAKMICA U PLAVOM DRESU ZASLUŽUJE DA MU SE ZAHVALI JER JE BIO NAJVEĆI MEĐU VELIKANIMA“, REKAO JE KAPIČIĆ NA VEST DA BI JEDNA BEOGRADSKA ULICA MOGLA PONETI ĆOSIĆEVO IME.
Svako na svoju stranu
Kapičić je u Zagrebu bio okružen pažnjom na svakom koraku, kao da su se prosto utrkivali ko će biti uljudniji. Bilo je dosta susreta u hotelu. On je hteo sa suprugom da provede malo vremena i sa Ćosićevom porodicom. To je bila i želja Krešine supruge Ljerke.
„Imali smo potrebu da se ispričamo. Kao nekad. Krešo je to zaslužio. Posebno je dirljiv susret sa ćerkama, malim Krešimirom Petrom (2,5 godine), ocem Antom, majkom da ne govorim. Mali je Krešina kopija i sledio sam se kada ga je deda zvao a nisam ga ni primetio. Mislio sam da zove Ćosu. Kosa, lice, svaka koščica je Krešina na njemu. Teško je bilo gledati tu decu koja su ostala bez takvog oca(!), posebno malog. Gledao sam ga kao omađijan, ljubio i grlio kao da je moj Krešo. A on isto onako trčkara i gleda me mirnim okicama i para grudi“.
Sreli ste i sa Davorinom Popovićem?
„Nailazi Davorin, legenda ’Indeksa’, nekad i sam košarkaš, sa suzama prilazi, grlimo se… ’Reci im da je prijatelj ostao prijatelj i hiljadu odsto čist’. Teško je bilo slušati Davorina da se pravda jer za mene je uvek bio čist i takav ostao. Usledio je potom rastanak. Neko je otišao u Split, neko u Ljubljanu, Zadar, u Italiju ili Grčku, svako na svoju stranu i sa obavezama, a ja sam ostao da još malo o jednom danu koji je bio ceo život“.
Prošetali se Trgom i Ilicom?
„Morao sam. To sam ostavio za dan povratka. Sa suprugom sam namerno ušao u tramvaj (bila je, da li slučajno, gužva skoro kao kod nas ovde), kasnije smo prošetali nekadašnjim Trgom Republike, sada Jelačića placem, popio kafu i onda – učinio đir Ilicom. Gledam novi, doterani, možda prenalickani Zagreb, gledam ga kao nekad, a znam da nije više tako. Gledam po okolnim zdanjima, tražim reklame koje sam upamtio, ali mi nisu na broju… Vidim dosta novih i sa žaljenjem zaključujem da je novo vreme, drukčije od onog koje pamtim i prizivam u sećanjima. Kao uteha ostaje doživljeno u blic susretima sa starim dragim prijateljima koji su svi, i to baš svi, ostali isti i misle kao ja“.
SPORTSKA BIOGRAFIJA
DRAGAN KAPIČIĆ JE JEDAN OD NAŠIH NAJVEĆIH SPORTISTA U NAJTROFEJNIJEM SPORTU. IMAO JE TEK SEDAMNAEST GODINAKADA JE PROTIV KARLOVAČKOG ŽELJEZNIČARA ODIGRAO PRVU UTAKMICU ZA ZVEZDU U KOJOJ JE IGRAO ŠESNAEST SEZONA. ODIGRAO JE BLIZU DVESTA UTAKMICA ZA JUGOSLAVIJU, A PRVU UTAKMICU (EVROPSKO PRVENSTVO U HELSINKIJU) PRE PUNOLETSTVA. SA ZVEZDOM JE OSVOJIO DVE TITULE PRVAKA, TRI KUPA, JEDAN KUP KUPOVA EVROPE. SA JUGOSLAVIJOM –PRVAK SVETA (LJUBLJANA 1970), U PORTORIKU DRUGI, TRI EVROPSKA PRVENSTVA, U NAPULJU I BEOGRADU PRVI, U ESENU DRUGI. DVE GODINE IGRAO JE U NEMAČKOJ (KELN).
Registracija ipak „doterana“
„Bilo je dosta onih koji su hteli da razgovaraju samnom, raspitivali se o stanju u Jugoslaviji, čekali su pored recepcije, ili ispred hotela na Zrinjevcu gde smo odseli.“
Je li bilo novinara?
„Jeste. Dao sam nekoliko intervjua i odmah da kažem: Nisam se u tim razgovorima bavio nečim što nije moj posao i onim o čemu i ne znam mnogo. Politikom takođe, a moram biti pošten i priznati da me nisu mnogo u to uvlačili. Svima sam stavio do znanja da ne trebalo da polemisati o krivici, ko je prvi počeo, ko jeste a ko nije u pravu. Meni je bilo dovoljno kada sam video da je neko prešmirglao zvezdu na mom automobili i preko nje zalepio hrvatski grb, ne oštetivši ništa. Kada sam se na tu „prepravku“ nasmešio, neko mi je dobacio da mi je to „hvala i sretan put u povratku“. Nekome se učinilo da bih modao imati neprijatnosti i tako me hteo zaštititi. Čak je i račun bio plaćen pre odlaska iz hotela, ali nije stvar u tome već u odnosu koji je bio više nego korektan.
(Tekst se može prenositi bez naknade uz navođenja autora i izvora navedenog u najavi teksta)
