Piše: Nikola Samardžić
Dvadesetogodišnjica terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. odvija se u pokušajima američkog strateškog presabiranja.
SAD moraće da zauzmu jasne pozicije u odnosu na EU u smislu uzajamne odgovornosti za liberalno-demokratski poredak.
U ovom trenutku se američka administracija suočava i s podelama u američkom društvu, i s podelama u EU koja je ostala bez zajedničke spoljne i bezbednosne politike.
Za političku i mentalnu regresiju u Srbiji, koja se odvija i u globalnom kontekstu, najodgovorniji je, bez obzira na složenu realnost, predsednik Aleksandar Vučić sa svojom interesnom kohortom u čijem je jezgru najneposrednije okruženje.
Tako cela zajednica pretvara u divlje pleme.
Institucionalna osnova lične vlasti su iste državne i paradržavne snage koje su učestvovale u zajedničkom zločinačkom poduhvatu koji je uništio Jugoslaviju i s njom svaki naš život pojedinačno, bezbednosne službe, crkva, inteligencija, mediji.
Dok Kina i Rusija prete svetskom miru i sudbini svake jedinke koja svoju slobodu doživljava pre svega u smislu odgovornosti prema drugima, Srbija zauzima istu sramnu poziciju koju je imala u rušenju Jugoslavije.
Za ulogu koju je svesno preuzela u rušenju domina u poretku evropskih demokratija, biće kažnjena bilo ko da uspostavi globalnu prevlast i regionalnu dominaciju u narednom vremenu.
Ako u tome uspeju Kina i Rusija, Srbija će ubrzati povratak u varvarstvo, a njen nestanak, gotovo besmisao, počeo je kad je odlučila da silom razori jugoslovensku zajednicu.
SAD su ušle u Vijetnam kako se komunizam ne bi širio Jugoistočnom Azijom.
U vizuri tadašnjih strahovanja, populizam je počeo da se širi Evropom koristeći slabost zapadnog sveta u prvim godinama nakon 11. septembra.
U Rusiji se gradio kult Vladimira Putina, novog samodršca koji će objediniti carističko i sovjetsko nasleđe.
Prva demokratija koja je pala bila je Srbija, već 2003. godine.
Zato je atentat bio važan, ne samo zbog nečijeg usamljenog bola ili većinskog oduševljenja.
I bez obzira na svoje mesto na geografskoj i sistemskoj margini, Srbija je ostala tačka preseka svetske politike.
Budućnost sveta prelamaće se na odnosima Zapada i Kine, čija je Srbija klijentska država. Si Đinping vodi sve agresivniju spoljnu politiku, korumpira evropske zvaničnike, i ne poštuje pravila fer trgovine.
Odbrana Tajvana, pošto je Britanija predala Hongkong, postaje pitanje američkog prestiža i globalne bezbednosti.
SAD su prepustile Nemačkoj da okonča dogovore s Rusijom oko Severnog toka 2, očekujući da će se Evropa strateški stabilizovati sa istočne strane.
Ali Rusija i dalje Nemačkoj, Austriji i Višegradskoj grupi diktira stanovišta svojih interesa.
EU u ovom trenutku nema snage ni da se odrekne Kine kao najvećeg i povlašćenog ekonomskog partnera.
Zato Vučić bez posledica izaziva haos u susedstvu, mada je ostao samo trećerazredni projekat državne bezbednosti i lični sluga Miloševićevog omiljenog opozicionara. Ista ruka izvlači iz istog šešira sve važne Vučićeve oponente.
Izvor: Dnevni list Danas