Srpski član Predsjedništva BiH obnavlja vojsku koja je počinila najstrašnije ratne zločine na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Zvuči kao vest iz paralelne stvarnosti, alternativne istorije, negativne utopije, ali ovo nije rečenica iz nekog fantastičnog romana, već gola činjenica i naša ojađena stvarnost. Dodik je krenuo opasnim putem, opasnim po sve u Bosni i Hercegovini, ali i u čitavom regionu. Taj put popločan je stopama Radovana Karadžića i njegovih pomagača.
Piše: Tomislav Marković
Milorad Dodik igra va bank, krenuo je da ruši sve pred sobom i da razvaljuje državu Bosnu i Hercegovinu, pa dokle dogura. Za 10. decembar zakazao je posebnu sednicu Skupštine Republike Srpske i najavio da će na njoj manji bh. entitet preneti nadležnosti sa BiH na sebe u oblasti odbrane, pravosuđa i fiskalnog sistema. Pre par dana u Beogradu, na tribini “Republika Srpska – vraćanje otetih ustavnih nadležnosti” Dodik je ponovio svoje zle namere, a osvrnuo se i na reakcije Zapada na njegove destruktivne planove.
Požalio se Mile kako “oni smatraju da mi sada nudimo neke aveti prošlosti”, ali, naravno, o tome nema ni govora. Kako bi razuverio sve koji strahuju od ponavljanja najgorih epizoda mračne prošlosti, sa pripadajućim joj sablastima, Dodik je najavio formiranje entitetske vojske, te izjavio kako je zakon o tome već napisan. Kako bi i najveća sumnjala uverio da ovde nema ni najmanje primisli o nekakvim fantomalnim avetima prošlosti Mile je naveo ime buduće oružane formacije: zvaće se – sasvim neočekivano – Vojska Republike Srpske.
VRS, Wehrmacht, Schutzstaffel…
Zaista, ko bi na pomen Vojske Republike Srpske pomislio na aveti prošlosti. Mogao je Dodik da zakopa malo dublje u prohujalo vreme, a ne da se vraća u najbližu prošlost, pa da buduću vojsku krsti malo drugačije, šta ja znam, na primer Wehrmacht ili Schutzstaffel, skraćeno SS. Kad se već Nemci nisu dosetili ove genijalne ideje, mogao je Dodik da to nadoknadi.
Dvadeset šest godina nakon što je Vojska Republike Srpske počinila genocid u Srebrenici Dodik je rešio da povampiri ovu zločinačku organizaciju, kao da se ništa nije dogodilo. Nije ni čudo, s obzirom da Dodik negira genocid, te da smatra kako negiranje genocida spada u osnovna ljudska prava i slobode. Puna je Bosna masovnih grobnica koje je iza sebe ostavila VRS, ne zna im se broj, ali lokalnom satrapu je to malo, on bi da obnovi instituciju čija je uža specijalnost bila ubijanje nenaoružanih civila, staraca, žena i dece.
Celokupan vrh Vojske Republike Srpske osuđen je za zločine protiv čovečnosti, genocid, progone, deportaciju, istrebljenje, hotimično lišavanje života, mučenje, bezobzirno uništavanje gradova, naselja i sela, uništavanje verskih objekata, ubistva, terorisanje… teško je čak i pobrojati sva krivična dela zbog kojih dotični leže na robiji. Počev od vrhovnog komandanta VRS Radovana Karadžića, preko komandanta Glavnog štaba VRS Ratka Mladića, pa redom po komandnoj lestvici, sve do običnih vojnika. Pritom, nisu svi zločinci ni osuđeni, pravda je stigla samo neke od njih, kažnjavanje ubica i mučitelja trajaće još mnogo godina i decenija, baš kao što je trajao i lov na naciste, te neprevaziđene uzore komandnog kadra Vojske Republike Srpske. I teško da će ruka pravda ikada stići sve zlotvore.
Zločinačka vojska
Vojska Republike Srpske je i formirana da bi činila zločine, da bi vršila etnička čišćenja i masovne progone, da bi otvarala konc-logore i počinila genocid. I to ne tvrde nikakvi izdajnici i autošovinisti, već komandant te iste vojske, zapovednik zla Ratko Mladić. Drugim sredstvima nije bilo moguće ostvariti ciljeve koje je 12. maja 1992. godine zacrtala Skupština Republike Srpske.
Tada je doneta “Odluka o strateškim ciljevima srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”, gde su definisani prioriteti srpskog naroda: “Državno razgraničenje sa druge dvije nacionalne zajednice; koridor (povezanost teritorije) između Semberije i Krajine; uspostavlјanje koridora u dolini rijeke Drine, eliminisanje Drine kao granice između srpskih država; uspostavlјanje granica na rijekama Uni i Neretvi; podjela grada Sarajeva na srpski i muslimanski dio i uspostavlјanje u svakom od dijelova efektivne državne vlasti; izlaz Republike Srpske na more.“
Na istoj sednici doneta je i odluka o formiranju VRS, kako bi navedeni ciljevi bili izvršeni. Kada je čuo šta su ciljevi, Ratko Mladić je rekao šta sledi: „Mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid”. Kratko i jasno.
Potom je Mladić prionuo na posao i na izvršenje genocida koji je, kako sam veli, počeo još 1992. godine, dok je Srebrenica završna faza svih genocidnih napora VRS, uz nesebičnu pomoć Miloševićevog režima, JNA i tzv. paravojnih formacija. VRS je napravljena od lokalne podružnice JNA, preuzeli su od zvanične državne vojske sve, naoružanje, tešku artiljeriju, avione, kasarne, vojne objekte.
S jedne strane ogromna vojna sila, s druge mahom goloruki civili, pritom demonizovani i dehumanizovani u ratnohuškačkoj propagandi – nije teško pogoditi šta sledi. To nije rat, već pokolj. Ako je VRS formirana da bi činila masovne pokolje, zašto je onda Milorad Dodik obnavlja? Da bi se borila za mir na planeti?
Minuli rad
Iza ratnih pohoda Vojske Republike Srpske ostalo je sto hiljada ljudi, razvaljena zemlja, beskrajna ljudska patnja. Pokolji i progoni u Prijedoru, konc-logori Omarska, Keraterm, Trnopolje i mnogi drugi, pokolji u Foči, Višegradu, Bijeljini, Zvorniku, Bratuncu, Banjaluci, masakr na Korićanskim stijenama, četvorogodišnja opsada i mrcvarenje Sarajeva, genocid u Srebrenici, dizanje stotina džamija u vazduh, granatiranje Vijećnice i spaljivanje miliona knjiga – to su “podvizi” Vojske Republike Srpske. I to nisu sva njihova zlodela. Tu i takvu vojsku danas obnavlja Milorad Dodik. Valjda nije bilo dovoljno genocida, urbicida, kulturocida i libricida, pa bi da nastavi tamo gde su Karadžić i Mladić stali.
Puni su zapisnici sa suđenja pred Haškim tribunalom svedočanstava o herojskim delima i minulom radu Vojske Republike Srpske. Evo samo jednog malog odlomka svedočenja čoveka koji je preživeo srebrenički genocid: “Ljudima je ponovo naređeno da izađu iz kamiona. I crveni auto se takođe zaustavio, i Ratko Mladić je izašao iz kola, zajedno sa vojnicima koji su ga pratili, i gledali su kako izvode ljude iz TAM kamiona i postrojavaju ih i pogubljuju. Pošto su završili svoj posao, Ratko Mladić je seo u isti crveni auto i vratio se u pravcu gimnazije. Nastavili su da dovode ljude i da ubijaju ljude i to je potrajalo do sumraka. Iza mojih leđa bio je bager koji je kopao masovnu grobnicu”.
Deponija istorije
Svedočenje potiče sa suđenja Radislavu Krstiću koji je osuđen na 35 godina robije za pomaganje i podržavanje genocida. Krstić je bio general Vojske Republike Srpske, vršio je dužnost komandanta Drinskog korpusa. Koga je Dodik planirao za naslednike komandnog kadra koji listom robijaju za počinjene zločine? Ko će doći na mesto ratka Mladića, ko će zameniti Ljubišu Bearu, ko će doći mesto Krstića, ko je rezerva za Vujadina Popovića, Vinka Pandurevića, Draga Nikolića, Radivoja Miletića, Dragana Obrenovića, Momira Nikolića i mnoge druge?
Neki su već odslužili kazne i nalaze se na slobodi, pa bi mogao njih da iskoristi, iskusni su to soldati i još iskusnije ubice. A ima i onih neprocesuiranih, koji se kriju od suda i pravde u Srbiji, eto prilike da ponovo stave svoje ratničke veštine u pogon. Samo još da nađu goloruke ljude, starce, žene i decu na kojima bi demonstrirali svoje bogato vojničko iskustvo. A red bi bio i da ih beogradski režim finansira, kao što je to činio i onomad, pare za klanja i streljanja stizale su iz budžeta države Srbije.
Srpski član Predsjedništva BiH obnavlja vojsku koja je počinila najstrašnije ratne zločine na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Zvuči kao vest iz paralelne stvarnosti, alternativne istorije, negativne utopije, ali ovo nije rečenica iz nekog fantastičnog romana, već gola činjenica i naša ojađena stvarnost. Dodik je krenuo opasnim putem, opasnim po sve u Bosni i Hercegovini, ali i u čitavom regionu. Taj put popločan je stopama Radovana Karadžića i njegovih pomagača. Pošasti velikosrpskog nacionalizma se mora stati na put, ta ideologija nanela je nemerljivo zlo i ne sme joj se dozvoliti da ponovo krene u rušilački pohod. Krajnje je vreme da ta sumanuta i zla ideja siđe sa istorijske pozornice, zajedno sa svima koji je zagovaraju. Odavno joj je mesto na deponiji istorije odakle je i ispuzala.
(Tačno.net)
