Dejan Jović, profesor na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, u intervjuu za “Novu” kaže da razume dileme oko uvođenja sankcija Rusiji sa kojima se nosi političko rukovodstvo Srbije, a pre svega Aleksandar Vučić. “Ako bude doveden ‘do zida’, mislim da će se Vučić odlučiti za Zapad”, kaže Jović za naš list.
Čini se da predsednik Srbije Aleksandar Vučić priprema teren za uvođenje sankcija Rusiji. Kakva su vaša očekivanja? Da li će to učiniti?
“Samo ako će morati, tj. ako neće biti druge mogućnosti. Izgleda mi da on pokušava izbeći taj potez, međutim ruski napad na Ukrajinu bio je brutalan, a zapadni odgovor sveobuhvatan i oštar, tako da je teško održati politiku neutralnosti. Srbija se tu nalazi između čekića i nakovnja. I jedna i druga odluka – da uvede sankcije ili da ih ne uvede – ima velike posledice, ne toliko zbog nekih „odmazdi“ koliko zato što se radi o sukobu između principa i interesa, i to šta god odlučili. Mogu stoga razumeti unutrašnje dileme sa kojima se nosi političko rukovodstvo Srbije, pre svega Aleksandar Vučić. Sve zavisi, dakle, o tome koliko će rat trajati, a izgleda mi da će trajati dugo. Ako bude doveden “do zida”, mislim da će se odlučiti za Zapad”.
Da li bi uvođenje sankcija Rusiji ubrzalo put Srbije ka EU?
“Nažalost, skeptičan sam po tom pitanju. EU predugo čeka i okleva, ne zna da li hoće ili neće da se Zapadni Balkan priključi drugima u EU, što stvara opravdano nezadovoljstvo i frustracije u zemljama koje već predugo čekaju. Mislim da će nastaviti sa tom politikom, koja je štetna i pogrešna. Ako Srbija uvede sankcije Rusiji, biće pohvaljena, ali ne vidim da će doći do nekog čvrstog obećanja kada se radi o prijemu u EU. Ako ih ne uvede, to će biti korišćeno kao navodni razlog za zastoj u pregovorima, a stvarni razlog je međutim negde drugde: u tome što se EU sada bavi drugim pitanjima, što je razočarana ranijim ulaskom zemalja kao što su Mađarska, Poljska i Kipar, što jača suverenizam i dovodi u pitanje sam koncept Evropske unije, što postoji islamofobija, a sada i rusofobija, a to utiče na sliku o skoro svim zemljama Zapadnog Balkana”.
Uvođenje sankcija Rusiji bi bilo primljeno kao nešto normalno i očekivano, možda čak i bez dovoljnog razumevanja dubine dileme pred kojom se Srbija nalazi po pitanju odnosa sa Zapadom i Istokom, i bez dovoljno uvažavanja rizika koje takva odluka donosi. Ali, ne bi nestala stigmatizacija koju Srbija nosi na svojim leđima još iz perioda Slobodana Miloševića, a kasnije i zbog ubistva Zorana Đinđića, koje je Zapadu pokazalo da se prozapadne snage ne mogu izboriti sa otporima antizapadnih aktera u Srbiji.
Ukoliko ipak Srbija ne uvede restriktivne mere prema Ruskoj Federaciji, kako bi se to odrazilo na njene evrointegracije?
“To bi bio savršen argument onima u EU koji ne žele ni Srbiju ni Zapadni Balkan u EU. Takvih ima mnogo. Ima ih mnogo i u samoj Srbiji. Veći problem vidim u tome što bi takav potez dodatno stigmatizovao Srbiju jer bi je povezao s Rusijom, a danas je na delu politika poništavanja Rusije i svih koji se percipiraju kao bliski Rusiji i Rusima. Rusofobija bi se u tom slučaju brzo pretvorila u srbofobiju”.
“Drugi u regionu, koji nisu skloni Srbiji i Srbima i čiji nacionalizmi nisu manje konsolidovani niti manje snažni od srpskog, dobili bi time „vetar u leđa“ – ne samo zato što bi stalno mogli dodatno optuživati Srbe da su uzrok svega lošega, nego i zato što bi u tome imali prećutnu a možda i aktivnu podršku Zapada”.
Vladimir Putin je kao argument za secesiju ukrajinskih oblasti Donjeck i Lugansk iskoristio Kosovo, a neki su to protumačili kao najavu ruskog priznanja Kosova. Verujete li da bi Rusija to mogla da učini?
“Rusija je već učinila mnoge stvari koje su izgledale neverovatno, Pa ipak, ne verujem da će priznati Kosovo, jer smatra da je Kosovo američki „proizvod“. Kosovo je jedan od razloga za dolazak Putina na vlast 2000. godine. Moglo se pretpostaviti da je stvaranje takvog presedana kao što je bila intervencija NATO-a 1999. i naročito kasnije proglašenje nezavisnosti 2008, bilo opasno i štetno za međunarodni poredak”.
“Mislim da je 1999. (a delom i 2008.) u tom smislu bila jednako značajna godina za stanje stvari u globalnoj politici koliko je bila i 1989. Rusija je iskoristila američke unilateralne poteze da bi kasnije „opravdala“ iste svoje takve poteze. Premda, ne treba imati iluzija o tome da li velikim silama treba neko „opravdanje“. Međunarodna politika je politika, a politika je nastojanje oko postizanja interesa temeljem moći i na osnovu vlastitog identiteta. Pitanja pravde, morala i principa spadaju više u druge sfere.”
Kako vi ocenjujete spoljno-političku situaciju u kojoj se trenutno nalazi Srbija?
“Srbija nije jedina zemlja koja se nalazi u „škripcu“, tako da je važno da prati trendove i komunicira sa sličnim zemljama, njoj sklonim i prijateljskim. Možda može ponuditi svoje usluge kada dođe do pokušaja stvaranja mira – premda to zavisi o proceni vlastite sposobnosti i snage za to, kao i o proceni da li je bolje da deluje povučeno ili aktivnije. Svakako, trebala bi izbeći izolaciju, stigmatizaciju, eventualne sankcije prema njoj samoj, a onda voditi računa i o svojim energetskim, ekonomskim i identitetskim interesima”.
“Bilo bi dobro da ima listu prioriteta kada se radi o spoljnopolitičkim ciljevima. Na prvo mesto bih stavio – sprečavanje gubitaka u odnosu na sadašnje stanje, a na drugo – eventualno povećanje moći kroz posredovanje ili drugo razumno delovanje u ovoj krizi. Ne treba zaboraviti da je svaka kriza ujedno i potencijalna šansa”.
Politički odnosi Srbije i Hrvatske skoro nepostojeći
Predstavnici hrvatske nacionalne manjine bi po prvi put mogli da imaju svog predstavnika u Vladi Srbije, a nakon što je Tomislav Žigmanov iz Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini izborio mandat u Skupštini Srbije. Koliko bi to značilo Hrvatima u Srbiji?
Simbolički, pretpostavljam, mnogo. Omogućilo bi, verovatno, i snažniju podršku važnim programima hrvatske zajednice u Srbiji, skinulo bi s dnevnog reda – barem delimično – jedno pitanje u bilateralnim odnosima koje se dugo postavljalo, a dodatno bi ohrabrilo sve one koji se identifikuju s raznim manjinskim identitetima. U Hrvatskoj su Srbi i Hrvati u koaliciji koja vlada zemljom, a u Bosni i Hercegovini također vrlo dobro sarađuju. Ako se slična stvar dogodi i u Srbiji doći će do paradoksalne situacije da su Srbi i Hrvati razvili dobre političke odnose u sve ove tri zemlje, a da su međusobni odnosi tih triju zemalja i dalje „zaleđeni“.
Kako biste definisali trenutne političke odnose Srbije i Hrvatske?
Skoro kao nepostojeće. Niti je Srbija Hrvatskoj prioritet, niti obrnuto. To se može promeniti ako EU postane stvarno zainteresovana za uključivanje Srbije, ali i u tom slučaju ne treba očekivati samo pozitivne događaje u bilateralnim odnosima Zagreba i Beograda, nego i negativne.
(Nova s)
