U okviru projekta REKOM mreža pomirenja, Fond za humanitarno pravo organizovao je debatu o politikama sećanja u postjugoslovenskim zemljama pod nazivom Decenija sećanja. U debati su svoja istraživanja predstavili istraživači koji su u periodu jul 2022 – jul 2023. godine pratili kako su političke vlasti i državne institucije obeležavale pet ratnih događaja tokom poslednjih 10 godina. O zločinima u Ahmićima, na Kazanu, Markalama, Srebrenici, etničkom čišćenju u Prijedoru, Medačkom džepu, Oluji, Bljesku, logoru Morinj, Vukovaru, Škabrnji, Račku, Prekazu… govorili su Nataša Kandić, Samir Beharić, Branka Vierda, Jora Lumazi, Nikola Zečević, Elena Stavrevska, Edin Ramulić, Vesna Teršalić, Venera Cocaj, Olga Manojlović Pintar, Naum Trajanovski i Sonja Biserko.
Elena Stavrevska
Republika Makedonija ili – kako se ta zemlja naziva od promene ustavnog imena 2019. godine – Severna Makedonija proglasila je nezavisnost od Jugoslavije 8. septembra 1991. godine. Deset godina kasnije, „sistemsko državno negiranje prava etničkih Albanaca, uključujući i mogućnost obrazovanja na sopstvenom maternjem jeziku i uključenost u državne institucije, pored razvoja situacije u regionu i brojnih incidenata u zemlji“, doprinelo je oružanom sukobu iz 2001. između državnih snaga bezbednosti, uključujući Armiju Republike Severne Makedonije (ARM), i albanske Oslobodilačke nacionalne armije (ONA). Oružani sukob trajao je od januara do avgusta 2001. godine i uglavnom se odvijao u oblasti Pologa/Pollog, na severoistoku zemlje, blizu Kumanova/Kumanovë i Skoplja/Shkup, glavnog grada. U tom oružanom sukobu raseljeno je više od 171.000 osoba, što je u to vreme bilo oko 8,5% stanovništva. Oružana neprijateljstva okončana su Ohridskim okvirnim sporazumom (OOS), potpisanim 13. avgusta 2001. godine.
Ohridski okvirni sporazum (OOS) sadrži odredbe o prekidu neprijateljstava, potpunom dobrovoljnom razoružavanju albanskih oružanih grupa, uspostavljanju decentralizovane uprave, garanciji političkih i kulturnih prava za manjine, kao i o ustavnim amandmanima za uspostavljanje tih prava. Međutim, pored ustavnih, pravnih i institucionalnih promena uvedenih tim sporazumom, nije bilo državnih napora da se utvrde činjenice o periodu koji je prethodio oružanim sukobima i o samim oružanim sukobima, što je u praksi onemogućilo društvo da kolektivno reši taj deo svoje prošlosti. To je takođe dovelo do nedostatka nacionalnog diskursa o oružanom sukobu, što je doprinelo „znatnoj nevidljivosti nasleđa oružanog sukoba, odajući lažni utisak zatvorenog poglavlja u istoriji zemlje, dok to nasleđe i dalje utiče i oblikuje društvene odnose između različitih etničkih grupa“. U vezi sa tim, i možda usled toga, postoje dva odvojena narativa na nivou etničkih zajednica (prvenstveno Albanaca i Makedonaca, iako narativi nisu u svakom slučaju potpuno prihvaćeni od strane svake zajednice). U tim narativima se razlozi za oružani sukob, njegova suština i posledice tumače sasvim suprotno, što se odrazilo na politiku sećanja u protekloj deceniji.
Za ovaj izveštaj odabrana su četiri događaja: (1) nezvanični početak sukoba, obeležen oružanim napadom na policijsku stanicu u Tearcu/Tearcë, na severozapadu Makedonije, 22. januara 2001. godine, izabran radi analize ko slavi, odnosno ne slavi početak oružanog sukoba i zašto; (2) početak oružanih sukoba u regionu Karadak – Lipkovo (Likovë), obeležen noćnom zasedom ONA 2. maja 2001. i proglašenjem regiona Karadak – Lipkovo, blizu Kumanova/Kumanovë, „slobodnom zonom“ ili „oslobođenom teritorijom“, izabran radi analize obeležavanja važnih datuma od strane veterana ONA; (3) masakr ili zaseda u Karpalaku – napad ONA na konvoj ARM 8. avgusta 2001. godine na auto-putu između Skoplja/Shkup i Tetova/Tetova, izabran radi analize obeležavanja najsmrtonosnijeg incidenta oružanog sukoba iz 2001. godine, u kojem je ARM pretrpela gubitke; (4) potpisivanje Ohridskog okvirnog sporazuma (OOS) 13. avgusta 2001. u Skoplju/Shkup, zvanični kraj oružanih neprijateljstava, koje je izabrano ne samo zbog njegovog značaja u razvoju oružanog sukoba već i kao jedini događaj iz tog sukoba koji obeležavaju najviši predstavnici države.
Izveštaj pokazuje da politike sećanja u Severnoj Makedoniji tokom poslednje decenije imaju dva glavna obeležja. Prvo je aktivni napor na državnom nivou da se ignoriše ili minimizira većina komemoracija povezanih sa oružanim sukobom iz 2001. godine. To je, tvrdi se u izveštaju, posledica činjenice da zemlja nikad nije obradila svoju prošlost vezanu za oružani sukob, uključujući pitanja šta je tačno dovelo do njega, šta se dogodilo tokom sukoba i šta njegov ishod znači za zemlju. U takvom kontekstu, političke partije na vlasti, ne računajući manje koalicione partnere, zauzele su jedan od dva pristupa. Naime, vodeći koalicioni partneri u vladi, obično Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija – Demokratska partija za makedonsko nacionalno jedinstvo (VMRO–DPMNE) ili Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM), donedavno su tradicionalno ignorisali ili minimizirali sve što je povezano sa 2001. godinom, tretirajući to kao zatvoreno poglavlje koje ne treba ponovo otvarati i, uz to, smatrajući da nema potrebe da se utvrde činjenice. Za to vreme, manjinski koalicioni partner u vladi – Demokratska unija za integraciju (DUI) skoro sve vreme od oružanog sukoba – koji na mnogo načina crpe legitimitet iz oružanog sukoba i ONA, uglavnom se fokusira na obeležavanje događaja koji se odnose na ONA i potpisivanje OOS, predstavljajući to kao svoju pobedu. Istovremeno, DUI je ignorisala ili jedva priznala komemoracije žrtvama iz državnih snaga bezbednosti jer bi takvo priznanje takođe podrazumevalo ponovno otvaranje poglavlja o odgovornosti za te smrti, što je na mnogo načina onemogućeno tzv. autentičnim tumačenjem Zakona o amnestiji iz jula 2011. godine. Oba pristupa suštinski odražavaju ono što svaka stranka na vlasti smatra politički najprobitačnijim. Najznačajniji izuzetak u tom aspektu politike sećanja u Severnoj Makedoniji bilo je obeležavanje potpisivanja OOS. To je jedini događaj povodom kojeg svedočimo krupnim promenama u politici sećanja tokom poslednje decenije, uključujući promene u formatu, u institucijama koje organizuju obeležavanje i, možda najvažnije, u ukupnom pristupu sporazumu i njegovom prikazivanju u javnom diskursu.
Drugo obeležje politike sećanja u Makedoniji (kasnije Severnoj Makedoniji) tokom poslednje decenije jeste etnički i lokalni pristup obeležavanju nekoliko drugih događaja povezanih sa oružanim sukobom iz 2001. godine. Etnički određeno obeležavanje, i s tim povezano etničko određivanje prostora, ovde se odnosi na tendenciju da se različite etničke zajednice odvoje i izoluju, između ostalog i prostorno, te da se etnička pripadnost tretira kao kategorija s prostornim značajkama. U kontekstu Severne Makedonije, iako nema formalne ili stroge separacije različitih etničkih zajednica, postoji predstava o tome koja etnička zajednica pretežno naseljava koji prostor. Za komemoracije to znači (1) da se događaji obeležavaju na prostoru gde je etnička zajednica (većine) žrtava verovatno većinska, čak i ako su žrtve ubijene negde drugo, (2) da se odvijaju na jeziku te zajednice i sadrže specifične simbole i (3) da im uglavnom prisustvuju ili povodom njih daju izjave političari iz konkretne etničke zajednice, što je opet povezano s drugim aspektom politike sećanja, o kojem smo prethodno raspravljali. S druge strane, lokalizacija se odnosi na prostorno i ponekad političko izmeštanje komemoracija u rodna mesta žrtava. To ide podruku s lokalnim samoupravama koje, kada su uključene, blisko sarađuju s porodicama žrtava i/ili udruženjima veterana u organizaciji komemoracija i održavanju događaja u javnom diskursu, čak i ako su im vreme i domet ograničeni.
Uopšte uzev, oba ova aspekta politike sećanja povezana su s nedostatkom političke volje državnog rukovodstva – usled straha za sopstveni položaj i/ili položaj vladajuće koalicije – da raspravlja o pitanjima o oružanom sukobu iz 2001. godine i time omogući društvu da se suoči s prošlošću. Umesto toga, posebno sa sadašnjom vladom, koja je 2019. godine proglasila OOS u potpunosti implementiranim, političke partije na vlasti pristupaju oružanom sukobu iz 2001. godine kao zatvorenoj temi – koja je, doduše, utrla put za njihovu budućnost. U takvom kontekstu može se tvrditi da, osim ako ne dođe do političkog prevrata na sledećim parlamentarnim izborima, nije verovatno da ćemo videti ikakve značajnije promene u politici sećanja u doglednoj budućnosti.
Opšti uvod
Istorija
Republika Makedonija ili Severna Makedonija, kako se ta država zove od promene ustavnog imena 2019. godine, proglasila je nezavisnost od Jugoslavije 8. septembra 1991. godine. Za razliku od većine drugih republika bivše federacije, ta deklaracija o nezavisnosti nije bila praćena izbijanjem nasilja, što je doprinelo tome da političko rukovodstvo prozove Makedoniju „oazom mira“. Međutim, taj izraz zastire unutrašnju politiku vezanu za proglašenje nezavisnosti i stvarnost manjinskih etničkih zajednica u zemlji. Što se prve teme tiče, Preambulom novog Ustava Republika Makedonija je proglašena „nacionalnom državom makedonskog naroda, u kojoj se Albancima, Turcima, Vlasima, Romima i drugim nacionalnostima koje žive u njoj obezbeđuju puna građanska ravnopravnost i trajni suživot s makedonskim narodom“, što implicira dvostruki udeo u državnosti novonastale nezavisne države. Takođe, predviđeno je da makedonski jezik bude službeni jezik. Od presudne važnosti je napomenuti da su svi poslanici albanske nacionalnosti bojkotovali glasanje o Ustavu i da je „velika većina makedonskih Albanaca odbila da učestvuje u referendumu o nezavisnosti i prvom postjugoslovenskom popisu u Makedoniji“. Iako je 1992. godine formirana multietnička koalicija, formulacija Ustava, koja je rezultirala „rigidnim rešenjima za jezik [i] visoko obrazovanje“, s takvim pristupom parlamentarnom odlučivanju, produbila je nepoverenje među Albancima] povodom toga kako bi život u nezavisnoj Makedoniji mogao izgledati. U stvarnosti, nezavisnost je za Albance značila da se diskriminacija i kršenje prava koje su doživljavali za vreme Jugoslavije nastavljaju, iako možda na malo drugačiji način.
„Sistemsko državno negiranje prava etničkih Albanaca, uključujući i mogućnost obrazovanja na sopstvenom maternjem jeziku i uključenost u državne institucije, pored razvoja situacije u regionu i brojnih incidenata u zemlji“, zajedno su doveli do oružanog sukoba 2001. godine između državnih snaga bezbednosti, uključujući Armiju Republike Severne Makedonije (ARM), i albanske Oslobodilačke nacionalne armije (ONA). Oružani sukob trajao je od januara do avgusta 2001. godine i uglavnom se odvijao u oblasti Pologa/Pollog, na severoistoku zemlje, blizu Kumanova/Kumanovë i Skoplja/Shkup, glavnog grada. U tom oružanom sukobu raseljeno je više od 171.000 osoba, što je u to vreme bilo oko 8,5% stanovništva. Oružana neprijateljstva okončana su Ohridskim okvirnim sporazumom (OOS), potpisanim 13. avgusta 2001. godine od strane predsednika države, predstavnika dve najveće makedonske stranke: Demokratske partije za makedonsko nacionalno jedinstvo (VMRO–DPMNE) i Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM), i dve najveće albanske stranke: Demokratske partije Albanaca (DPA) i Partije za demokratski prosperitet (PDP), s predstavnicima EU i SAD kao svedocima. Oslobodilačka nacionalna armija (ONA) nije učestvovala u potpisivanju, ali smatralo se da je predstavljena albanskim strankama. Ubrzo potom, ONA je omogućila uspon nove stranke – Demokratske unije za integraciju (DUI) – koja je, osim perioda od dve godine, na vlasti od 2002.
Ohridski okvirni sporazum (OOS) sadrži odredbe o prekidu neprijateljstava, potpunom dobrovoljnom razoružavanju albanskih oružanih grupa, uspostavljanju decentralizovane uprave, garanciji političkih i kulturnih prava za manjine, kao i o ustavnim amandmanima za uspostavljanje tih prava. Međutim, pored ustavnih, pravnih i institucionalnih promena uvedenih tim sporazumom, nije bilo državnih napora da se utvrde činjenice o periodu koji je prethodio oružanim sukobima i o samim oružanim sukobima, što je u praksi onemogućilo društvo da kolektivno reši taj deo svoje prošlosti. Takozvano autentično tumačenje Zakona o amnestiji, kojim se omogućila primena amnestije na sve slučajeve koji su vraćeni domaćim sudovima od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), samo je doprinelo utisku da se izbegava nužnost utvrđivanja istine o oružanom sukobu. To je takođe dovelo do odsustva nacionalnog diskursa o oružanom sukobu i, posledično, „do znatne nevidljivosti nasleđa oružanog sukoba, odajući lažni utisak zatvorenog poglavlja u istoriji zemlje, dok to nasleđe i dalje utiče i oblikuje društvene odnose između različitih etničkih grupa“. U vezi sa tim, ili možda upravo zbog toga, postoje dva odvojena narativa na nivou etničkih zajednica (pre svega albanske i makedonske, iako narativi nisu u svakom slučaju potpuno prihvaćeni od strane svake zajednice), koja razloge za oružani sukob, njegovu suštinu i ishode tumače sasvim suprotno, što se odrazilo na politiku sećanja u protekloj deceniji, kako je detaljno opisano u ovom izveštaju.
Metodologija
U navedenom kontekstu, pratila se politika sećanja u protekloj deceniji u odnosu na četiri događaja. Međutim, treba istaći da je čak i izbor ta četiri događaja bio težak zadatak jer se ti događaji – osim jednog – ili uopšte ne obeležavaju ili se obeležavaju pre svega lokalno. Sve to, naravno, mnogo govori o politici sećanja u Makedoniji. Četiri izabrana događaja su:
- Nezvanični početak sukoba, obeležen oružanim napadom na policijsku stanicu u Tearcu/Tearcë, na severozapadu Makedonije, 22. januara 2001. godine, u kojem je ubijen jedan policajac. Taj događaj je izabran radi analize da li se obeležava početak oružanog sukoba i ko to čini.
- Početak oružanih sukoba u regionu Karadak – Lipkovo (Likovë), obeležen noćnom zasedom ONA 2. maja i proglašenjem te oblasti blizu Kumanova/Kumanovë „slobodnom zonom“ ili „oslobođenom teritorijom“. Sukobi ARM i ONA u tom području trajali su do 11. juna i u njemu je stradalo više boraca i civila. Taj događaj je izabran da bi se analiziralo kako važne datume obeležavaju veterani ONA.
- Masakr ili zaseda u Karpalaku – napad ONA na konvoj ARM koji se dogodio 8. avgusta 2001. godine na auto-putu između Skoplja/Shkup i Tetova/Tetova, u oblasti Karpalak, u kojem je smrtno stradalo deset vojnih rezervista. Taj događaj je izabran jer se smatra najsmrtonosnijim incidentom oružanog sukoba iz 2001. godine, u kojem je ARM pretrpela gubitke, iako treba napomenuti da se ranije te godine, 28. aprila, dogodila još jedna zaseda, blizu Vejca/Vicë, sela na Šar-planini, u kojoj je ubijeno osam pripadnika ARM, a uz to i incident u mestu Ljubotenski Bačila 10. avgusta, u kojem je osam vojnih rezervista poginulo kada je njihov konvoj naleteo na minu.
- Potpisivanje Ohridskog okvirnog sporazuma (OOS) – zvanični kraj oružanog sukoba, 13. avgusta 2001. u Skoplju/Shkup. Sporazum su potpisali tadašnji predsednik, predstavnici VMRO–DPMNE, SDSM-a, DPA i PDP-a, pri čemu se pretpostavlja da su predstavnici albanskih stranaka predstavljali albansku zajednicu (time i ONA), a prisustvovali su i posebni predstavnici SAD i EU. Taj događaj je izabran ne samo zbog njegove važnosti za oružani sukob već i kao jedini događaj iz tog sukoba koji se obeležava na najvišem državnom nivou.
- Još jedan razmatrani događaj bio je masakr u Ljubotenu/Luboten, koji se odigrao između 10. i 12. avgusta 2001. godine. To je bila operacija makedonske policije protiv civila u tom pretežno albanskom selu, tokom koje je ubijeno deset civila, uključujući jedno dete, a više od 100 muškaraca uhapšeno i potom pretučeno u policijskom pritvoru. Nasilje koje je makedonska policija počinila tokom te operacije smatra se najozbiljnijim u oružanom sukobu i dovelo je do istrage tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) protiv bivšeg ministra unutrašnjih poslova Ljubeta Boškoskog i bivšeg policijskog službenika Johana Tarčulovskog, koji je bio inspektor u jedinici za bezbednost predsednika pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Pretresno veće MKSJ oslobodilo je Boškoskog i osudilo Tarčulovskog na 12 godina zatvora; pošto je odslužio osam godina, pušten je iz zatvora 2013. godine. Taj događaj, iako se obeležava, ipak nije uključen zbog toga što nema medijskih izveštaja i informacija o komemoracijama, što samo po sebi ukazuje na politiku sećanja, posebno u odnosu na civilne žrtve.
Četiri odabrana događaja proučavana su analizom sadržaja medijskih izveštaja, uz korišćenje arhive agregatora vesti www.time.mk, kao i Google pretrage lokalnih medijskih izvora i društvenih mreža u nekim slučajevima, posebno u vezi s raznim izjavama i događajima koji su možda dobili manje prostora u medijima. Materijal prikupljen iz medija potom je filtriran zbog sličnosti, budući da su novinski članci često bili identični, a onda je preostali materijal podvrgnut analizi sadržaja kako bi se najbolje razumela politika sećanja za svaki događaj u svakoj godini analizirane decenije.
Važno je priznati dva ograničenja ove analize. Prvo je to što je analiza uglavnom sprovedena na makedonskom jeziku, što takođe obuhvata nacionalne medijske izvore koji objavljuju dvojezično. Pretrage su, međutim, sprovedene i na makedonskom i na albanskom jeziku, a tamo gde su medijski izveštaji bili dostupni samo na albanskom, usled ograničenog znanja albanskog jezika istraživačice, korišćeni su i mašinski prevodi i konsultacije sa izvornim govornicima albanskog. Drugo ograničenje je to što su neki važni medijski izvori prestali da postoje tokom protekle decenije, posebno za vreme vlasti VMRO–DPMNE, do 2017. godine, pa neki medijski sadržaji iz tog vremena nisu bili dostupni za analizu. Gde god je to bilo moguće, međutim, koristile su se internet arhive da bi se nešto od materijala povratilo.
Argument
Glavni argument ovog izveštaja o Makedoniji je dvojak. Prvo i najvažnije, tvrdi se da na državnom nivou postoji aktivni pokušaj da se ignoriše ili minimizira obeležavanje ma kog događaja iz oružanog sukoba 2001. godine osim potpisivanja Ohridskog okvirnog sporazuma (OOS) i samim tim završetka oružanih neprijateljstava. Posledično, vrlo mali broj događaja se obeležava i priznaje. Drugo, sa izuzetkom potpisivanja OOS, obeležavanja, čak i kad postoje, određena su:
(1) etničkom spacijalizacijom i uopšte etnizacijom – što znači tendenciju da se razdvoje i izoluju različite etničke grupe, pri čemu se etnička pripadnost zamišlja kao kategorija koja poseduje prostorna svojstva; drugim rečima, određeni prostori se povezuju sa određenim etničkim grupama, što u praksi obeležavanja znači da pretežno makedonske političke stranke, a posebno one koje učestvuju u vlasti, prisustvuju obeležavanjima ili izdaju saopštenja o odavanju počasti poginulim pripadnicima državnih bezbednosnih snaga, mahom Makedonaca, pri čemu se obeležavanja odvijaju u opštinama u kojima su Makedonci većina; rukovodstvo DUI pak prisustvuje komemoracijama ili izdaje saopštenja o komemoracijama poginulim pripadnicima ONA, koji su bili Albanci, a obeležavanja se odvijaju u pretežno albanskim opštinama;
(2) lokalizacijom većine obeležavanja, pri čemu lokalna vlast, često u bliskoj saradnji s porodicama žrtava i/ili udruženjima veterana, preuzima vodeću ulogu u organizaciji obeležavanja i očuvanju sećanja na određeni događaj.
Ovaj tip politike sećanja, kako tvrdim, odražava nesposobnost i nevoljnost državnog rukovodstva da se suoči s prošlošću i utvrdi činjenice o oružanom sukobu 2001. godine, pri čemu se prošlost ili ignoriše ili svodi na lokalni nivo, a samim tim često i na etnički.
Nezvanični početak oružanog sukoba
Iako je početkom januara 2001. godine bilo i drugih nasilnih incidenata, oružani napad 22. januara na policijsku stanicu u Tearcu/Tearcë, selu severoistočno od Tetova/Tetova, na severozapadu Makedonije, nezvanično se smatra početkom oružanog sukoba 2001. godine. Prilikom napada na policijsku stanicu, u dva sata ujutro, na dužnosti su bila četiri policajca. Tada je minobacački projektil pogodio prostoriju u kojoj su se nalazili. Tridesetogodišnji Momir Stojanovski iz Krive Palanke / Kriva Pallanka, jedan od dežurnih policajaca, poginuo je u napadu i smatra se prvom žrtvom oružanog sukoba 2001. godine. Ostala trojica policajaca koji su bili u prostoriji sa Stojanovskim – Davor Evrosimovski, Borče Đurovski i Jahi Lika – i sami su ranjeni u napadu, pri čemu je Evrosimovski teško povređen. Stojanovski je sahranjen u svom rodnom selu Dobrovici i posthumno je odlikovan medaljom za hrabrost od strane predsednika Republike Makedonije.
Dan nakon napada, ONA je objavila saopštenje u kojem je preuzela odgovornost za napad, označavajući ga kao upozorenje i pozivajući policajce da se povuku s dužnosti kako ne bi stradali. Glavni organizator napada Semi Hebibi je, pošto je uhapšen u Nemačkoj, izručen Makedoniji u januaru 2002. godine, a amnestiran je sudskom odlukom u martu 2002. godine.
Do danas nije postavljena nijedna zvanična, trajna spomen-ploča na mestu napada, niti je bilo ijedne državne komemoracije, pa čak ni komemoracije uz prisustvo državnih zvaničnika. Godine 2021, na 20. godišnjicu napada, postavljena je spomen-ploča i ubrzo potom uklonjena. Ta policijska stanica napuštena je i izložena propadanju, a nova je otvorena na drugom mestu u selu. Stoga je Odbor branitelja, udruženje veterana državnih bezbednosnih snaga, pozvao Ministarstvo unutrašnjih poslova da postavi trajniju spomen-ploču na novoj policijskoj stanici, da ne bi bila oštećena, ali bez uspeha. Umesto toga, Momiru Stojanovskom se odaje počast u Krivoj Palanci, njegovom rodnom gradu, s još dvojicom žrtava oružanog sukoba iz Krive Palanke, pripadnicima državnih bezbednosnih snaga (takođe se nazivaju „braniteljima“, bar od strane makedonskog stanovništva) – Goranom Stojanovskim (ubijen 8. marta 2001) i Janetom Jakimovskim (ubijen 21. marta 2001). Svoj trojici je podignut spomenik. Petog maja svake godine, na Dan policije, njima odaju počast službenici lokalne policijske stanice, opštine i Ministarstva unutrašnjih poslova, a povremeno se organizuje i memorijalni fudbalski turnir.
Slično kao masakr u Karpalaku opisan u nastavku, iako u mnogo manjem obimu, ovaj događaj sledi logiku lokalizacije, pri čemu se udruženje veterana, porodice žrtava ili opština odakle su žrtve – ili sva tri organizatora – pobrinu da se stradalima oda počast. Takođe je uočljiva etnička spacijalizacija obeležavanja, pri čemu država, navodno da ne bi uznemiravala duhove u etnički mešovitom području, ne postavlja spomen-ploču u Tearcu/Tearcë, a glavna komemoracija se odvija u Krivoj Palanci, pretežno naseljenoj Makedoncima. Oba ta aspekta vraćaju nas na nesposobnost i/ili odbijanje državnog rukovodstva da se suoči s prošlošću i utvrdi činjenice o oružanom sukobu 2001. godine, delimično i zato što bi to moglo da podrije njihov položaj.
Komemorativne prakse
Uprkos komemoracijama u Krivoj Palanci, događaj 22. januara 2001. i nezvanični početak oružanog sukoba ostaje uglavnom izvan vidljivog i zvaničnog sećanja. U poslednjoj deceniji, taj datum su jedino obeležavala neka udruženja veterana državnih bezbednosnih snaga, kao što je Odbor branitelja, i ponekad politička partija koju su osnovali veterani – Dostojanstvo (Достоинство). Ta obeležavanja su se odvijala ili, tačnije, bila medijski ispraćena ne više od četiri puta tokom poslednje decenije – 2014, 2021, 2022. i 2023. godine. Odbor branitelja je taj događaj u sva četiri navrata obeležio polaganjem cveća na mestu napada u Tearcu/Tearcë, a predstavnici Dostojanstva su im se pridružili u Tearcu/Tearcë 2021. godine; uz to su, 2021. i 2022. godine, u Skoplju/ Shkup položili cveće na glavni spomenik posvećen braniteljima, koji je podignut naspram Sobranja.
Pored toga što se na tim komemoracijama isticala potreba da se zapamti žrtva Stojanovskog i odgovornost da se ona poštuje, predstavnici Odbora branitelja i Dostojanstva, kada su prisustvovali, naglašavali su i neke probleme s kojima se suočavaju veterani državnih bezbednosnih snaga. Na obeležavanju u januaru 2023. godine, Žarko Milevski iz Odbora branitelja istakao je da je „status branitelja očajan s obzirom na to da se o njima ne brine, većina njih je socijalno ugrožena, mnogi su umrli. Država se nije pobrinula za njih. Nisu integrisani u društvo.“
Ponekad su načini na koje se država bavila ovim pitanjima suprotstavljeni načinima na koje je Ohridski okvirni sporazum (OOS) pogodovao Demokratskoj uniji za integraciju (DUI), kao stranci koju je osnovalo bivše rukovodstvo ONA, i široj albanskoj zajednici. Na primer, tokom obeležavanja 2014. godine u Tearcu/Tearcë, Aco Stojanovski, član Odbora branitelja, primetio je da „ako želimo da napredujemo, država treba da stavi ove stvari na mesto, da ponudi kompenzaciju porodicama mrtvih i ranjenih branitelja i da sprovede psihološku resocijalizaciju. Ovo što se sada radi jeste to da se Okvirni sporazum koristi za jednu stranu, a za drugu stranu nema ničega. To je ono što ovde želimo reći.“ Još direktnije je status branitelja povezan sa tim što je DUI na vlasti u izjavi Stojančeta Angelova, predsednika Dostojanstva i bivšeg nacionalnog koordinatora za vojne i policijske veterane, koji je 20. godišnjicu nezvaničnog početka oružanog sukoba obeležio rečima: „Makedonski branitelji koji su branili domovinu 2001. godine prošli su kroz niz iskušenja, i od tada do danas suočavaju se s nizom problema. Niz poboljšanja je napravila ova vlada sa [tadašnjim premijerom] Zoranom Zaevom i SDSM-om na čelu, ali zbog nemogućnosti sistemskog donošenja zakona radi se na jednom rešenju za prava i probleme s kojima se suočavaju branitelji koji traže pomoć od Vlade (…) Zašto ne možemo doneti novi zakon za branitelje pitanje je koje se stalno ponavlja. Jedan od razloga je 20 godina proteklih od sukoba, kao i nedovoljna svest ljudi rođenih nakon 2001. godine. S druge strane, naš vojni neprijatelj iz 2001. godine sada je deo vlade, to jest to je skoro konstantno 20 godina, pa za bilo kakve zakone za branitelje moramo dobiti i njihovo odobrenje.“
U isto vreme, kao što je već napomenuto, početak sukoba retko, ako uopšte, pominju stranke na vlasti. To se može tumačiti iz najmanje dve perspektive. S jedne strane, DUI se dosledno, tokom godina, u javnosti predstavlja kao „faktor stabilnosti“ u zemlji, bilo da je to objašnjenje za njihov ostanak u koaliciji sa otvoreno antialbanskom i nacionalističkom političkom strankom kao što je VMRO–DPMNE tokom godina Gruevskog, ili pak objašnjenje njihovih pozicija u stvaranju novih vladajućih koalicija. Takav prikaz ide podruku sa činjenicom da je ta stranka glavna snaga iza obeležavanja potpisivanja OOS kao sporazuma koji je okončao neprijateljstva 2001. godine i doneo stabilnost zemlji. U isto vreme, odavanje počasti žrtvama napada koje su izvele sada bivše snage ONA tokom sukoba, uključujući i onaj koji je obeležio nezvanični početak sukoba, potencijalno bi moglo protivrečiti takvom prikazu. Međutim, neki razlozi za to što većinski partner u koaliciji na vlasti, bio to VMRO–DPMNE ili SDSM, nije inicirao zvanično državno obeležavanje napada 2001. godine u Tearcu/Tearcë mogu se pretpostaviti: (1) obezbeđivanje stabilnosti u vladajućoj koaliciji, čiji je DUI član više od 19 od poslednje 21 godine; (2) stvaranje predstave da je zemlja prešla preko oružanog sukoba; (3) možda, već postojeći napori da se žrtvi tog napada oda počast zajedno s drugim palim braniteljima na Dan policije u njegovom rodnom gradu.
Zaključak
Nezvanični početak sukoba retko se obeležava i pominje u medijima; kad se to i dogodi, komemoracija je skromna, održava se ili ispred nekadašnje policijske stanice u Tearcu/Tearcë ili ispred spomenika u Skoplju/Shkup posvećenog palim braniteljima iz 2001. godine, a organizuju je neke od organizacija veterana državnih bezbednosnih snaga i politička partija Dostojanstvo, bez prisustva visokih državnih zvaničnika ili njihovih delegacija.
Politika sećanja povodom ovog događaja ukazuje na napore da se on aktivno zaboravi na državnom nivou i premesti na lokalni – u Krivu Palanku, rodni grad Momira Stojanovskog, prve žrtve oružanog sukoba iz 2001. godine. Takva politika sećanja je gotovo potpuno u skladu sa onim što se može primetiti u vezi s komemoracijama gotovo svim žrtvama sukoba iz državnih snaga bezbednosti – organizacija je prepuštena opštinama odakle su žrtve, njihovim porodicama i/ili udruženjima veterana, a događaji se uglavnom odvijaju prema logici etničke spacijalizacije, odnosno prostorne projekcije etniciteta. Štaviše, aktivno zaboravljanje u ovom slučaju, kao i u drugima, direktna je posledica toga što se država nije suočila sa svojom prošlošću i činjenicama iz 2001. godine, što zauzvrat dovodi do nedostatka političke volje da se gubici poput ovog javno priznaju kao vredni komemoracije.
Početak oružanih sukoba u regionu Karadak – Lipkovo (Likovë)
Do početka maja 2001. godine, oružani sukob bio je uglavnom koncentrisan u severozapadnom delu zemlje. To se promenilo drugog maja, kada je ONA postavila noćnu zasedu u kojoj su ubijena dva vojnika i region Karadak – Lipkovo (Likovë) blizu Kumanova/Kumanovë, uključujući sela Slupčane/Sllupçan i Vaksince/Vaksincë u opštini Lipkovo/Likovë, proglasila za „slobodnu zonu“ ili „oslobođenu teritoriju“. Armija Republike Severne Makedonije (ARM) odmah je odgovorila pokretanjem ofanzive trećeg maja. Teški sukobi su se nastavili tokom maja i prve polovine juna, a u obližnjem selu Matejče/Mateç se, nakon napada na tamošnju policijsku stanicu 24. maja, otvorio još jedan front. Direktni sukobi su okončani 11. juna, nakon što je ARM naređeno da obustavi vojne operacije u tom regionu. Sukobi u tom regionu imali su za ishod znatan broj raseljenih lica i izbeglica, ali i civilne žrtve, uključujući sedam članova jedne porodice (porodice Zimberi), i brojne vojne žrtve obeju strana. Od oružanog sukoba, drugi maj se u selu Slupčane/Sllupçan obeležava kao dan uspostavljanja takozvane oslobođene teritorije.
Taj događaj obično obeležavaju Udruženje veterana ONA i politička partija DUI, često s meštanima i opštinskim vlastima. U prošlosti, Udruženje je tim povodom organizovalo godišnje proslave, obično uz izvođenje pesama i igara. Godine 2012. u Slupčanu/Sllupçan je, povodom stogodišnjice nezavisnosti Albanije, otvoren Muzej rata 2001. i ONA.
U protekloj deceniji, koja je predmet ove analize, početak sukoba u regionu Karadak – Lipkovo (Likovë) – bolje rečeno, uspostavljanje takozvane oslobođene teritorije – uglavnom je obeležavalo Udruženje veterana ONA, uz učešće visokih funkcionera DUI, zavisno od političke klime u zemlji u datoj godini te od osećanja veterana ONA i stanovnika regiona Lipkovo/Likovë. U tom smislu, i te komemoracije slede logiku lokalizacije, pri čemu uglavnom Udruženje veterana ONA i opština organizuju godišnji događaj, dok učešće rukovodstva DUI često zavisi od političke situacije u zemlji, bilo s koalicionim partnerima ili s njihovim biračima, što se podrobnije objašnjava u nastavku. Kao i ostali obrađeni događaji, sa izuzetkom potpisivanja OOS, obeležavanje drugog maja podleže etničkoj spacijalizaciji, s događajima koji se odvijaju na području pretežno naseljenom albanskim stanovništvom, uz albanske simbole i folklor.
Komemorativne prakse
Godine 2012, kada je prvi put jedan član DUI bio ministar odbrane, komemoracija u Slupčanu/Sllupçan izazvala je kontroverze u javnosti budući da je ministar, s nekoliko oficira vojske, položio cveće na spomenik ONA. U kontekstu neuspeha u suočavanju s prošlošću povodom oružanog sukoba iz 2001. godine, taj postupak su različite etničke zajednice u Severnoj Makedoniji različito tumačile. Dok je za Albance, a posebno za veterane ONA, to možda ukazivalo na nadu da će se institucije konačno pobrinuti za veterane ONA, za Makedonce je to bila provokacija jer ministar odaje počast palim borcima gerilske grupe koja je ubila pripadnike vojske koju on sada predvodi.
U tom kontekstu se odvijala komemoracija 2013. godine, kojoj je prisustvovao novi ministar odbrane Talat Xhaferi – ne samo član DUI već i bivši komandant ONA. U medijima je zabeleženo da Xhaferi, dok je s drugim ministrima, poslanicima i ostalim državnim zvaničnicima, članovima DUI, polagao cveće na spomenik, za razliku od svog prethodnika nije bio u pratnji vojnih oficira. Tom prilikom, Xhaferi je rekao: „Svi mi koji danas obavljamo javne funkcije, 12 godina posle 2001, nosimo u mislima ove sinove i kćeri nacije [pale borce ONA] u svakom trenutku. U svakom trenutku oni nas podsećaju da naš put mora slediti upravo one ideale za koje su oni dali život.“
Obeležavanje ovog događaja je u narednih sedam godina privuklo vrlo malo medijske pažnje, posebno u vodećim medijima. To bi se moglo povezati sa odsustvom visokih funkcionera DUI s komemoracija, ali i s promenljivošću političke situacije. Na primer, maj 2014. godine obeležen je neizvesnošću u intenzivnim pregovorima između VMRO–DPMNE i DUI o formiranju nove vlade, a maj 2017. usledio je za nasilnim napadom 27. aprila nakon izbora Talata Xhaferija za predsednika Sobranja i, takođe, za periodom novih pregovora o vladi, ovog puta između SDSM-a i DUI. To ne znači da se komemoracije nisu održavale. Naprotiv, održavale su se svake godine i prisustvovali su im bivši članovi ONA, veterani ONA, članovi porodica palih boraca – ili, kako se kaže, „palih mučenika“ – i meštani Slupčana/Sllupçan i opštine Lipkovo/Likovë, iako je u nekim slučajevima jedini medijski trag o tome objava na društvenim mrežama ili video-snimak na Jutjubu.
Važno je napomenuti da se ovaj period podudara sa sve izraženijim nezadovoljstvom radom DUI – kako među veteranima ONA, tako i u Slupčanu/Sllupçan i u celom regionu. Vadedin Ibrahim, nekadašnji pripadnik ONA, izražava to nezadovoljstvo: „Ja, kao bivši pripadnik ONA, nisam zadovoljan postignućima albanske politike u Makedoniji, posebno u pogledu ciljeva rata. Oni se ne podudaraju s postignućima, ciljevi su bili potpuno drugačiji, a stvarnost je gorka. Posebno, najugroženija kategorija su bivši vojnici ONA; izloženi smo preziru, izmišljenim slučajevima, ubistvima, haosu…“ Šire nezadovoljstvo stanovnika regiona dobro oslikavaju dva meštanina Slupčana/Sllupçan: „Nepobediva tvrđava je njegovo ime, ali selo Slupčane ostaje najzaboravljenije mesto. Možete videti šta ovde piše: ’Izdajnicima je zabranjen ulaz u Slupčane.’ To je strašno. Za mene je već gotovo, umirem, ali žao mi je mladih ljudi koje zanemarujemo, nema škola, ambulanti, ničega… […] Od 2001. do sada, ništa nije urađeno – vidite, reka je uništena, asfalt je loš. Nijedan ekser još nije ukucan. Sedamdeset tri kuće koje su uništene 2001. godine nisu obnovljene. Svoju kuću sam popravio sâm, kao i moji rođaci… Gde je opština, gde je vlada?“
Ton se neznatno promenio 2021. godine, kada je, povodom 20. godišnjice oružanog sukoba, na komemoraciji u Slupčanu/Sllupçan Ali Ahmeti, lider DUI i bivši vođa ONA, položio kamen temeljac za memorijal u čast „albanske majke koja je podržavala ONA“. To nije prošlo bez kritike, budući da se izgradnja spomenika dugo odlagala, a radovi su počeli odmah po završetku oružanog sukoba. Na toj komemoraciji, Ahmeti je izjavio: „Ovaj spomenik, čiji kamen temeljac polažemo danas, gradi se u sećanje na najsvetliju istoriju ove zemlje i ovih prostora, gradi se da bismo uvek pamtili [pale borce], jer njihova krv je bila svetlo za nas i za naš narod. Ovaj spomenik se podiže u sećanje na majke cele opštine Lipkovo, na žene, naše sestre. Nismo izgubili rat s našim protivnikom – ovde smo izgubili rat s našim majkama, sestrama i ženama, jer one nisu htele da izađu iz rovova uprkos našim molbama i ultimatumima, dale su najautentičniji primer albanske majke koja se kroz istoriju borila za slobodu, pravdu i jednakost, i zato je ovaj spomenik posvećen njima. Pred nama je velika odgovornost, moramo ispuniti sve snove heroja i palih boraca. Mnogo smo postigli, ali pred nama je još mnogo rada. Naši napori, naša posvećenost nikada neće prestati u ostvarivanju ideala svih generacija koje su se žrtvovale i radile za bolje i svetlije dane. Stoga se ne samo na ovu godišnjicu već i u svakom trenutku sećamo svih tih naraštaja, sećamo se svih koji su se borili i pali, kako njihova dela ne bi zastarela, već da bi se ostvarila onako kako su zamišljali.“
Sledeće godine, spomenik je zvanično otvoren na komemoraciji u Slupčanu/Sllupçan, u prisustvu Alija Ahmetija, predsednika Sobranja Talata Xhaferija, gotovo svih ministara u vladi iz DUI, kao i gradonačelnika povezanih s tom partijom. Ta spomen-kula visoka 20 metara, koja je posvećena palim borcima ONA, sa albanskom zastavom istaknutom u punoj dužini, navodno je koštala oko 200.000 evra, izdvojenih iz budžeta opštine Lipkovo/Likovë. Tom prilikom, Ahmeti je rekao: „Slava im [palim borcima], onima koji grade mostove, a ne onima koji ih gaze. Zato je naša sloboda i temelj našeg mosta u krvi, a ta krv je ovekovečena ovde, na ovom spomeniku […] Osvojena sloboda, i u Makedoniji i na Kosovu, stečena je žrtvovanjem, a najzaslužniji za to su pali borci […] Ova zemlja ima budućnost. Čuo sam u medijima [reakcije] o podizanju ovog spomenika, komentare sugrađana ili novinara i makedonskih publicista. Ovaj spomenik nas ne razdvaja, ovaj spomenik nas ujedinjuje. ONA je deo istorije ove zemlje, ova zemlja ne može imati istoriju bez ONA. Ne može biti istorije bez najvećeg dostignuća, Okvirnog sporazuma, kao ishoda njihovog doprinosa. Budućnost ove zemlje je Prespanski sporazum, koji nas je učlanio u NATO.“
Reakcije na spomenik među Makedoncima bile su pomešane. Dok je politička partija Levica zahtevala vanrednu inspekciju kako bi se utvrdila zakonitost procedure izgradnje spomenika, porodice stradalih pripadnika državnih snaga bezbednosti ukazale su na nepravdu da tim vojnicima nije podignut spomenik iz budžeta države ili opštine. Uza sve to, Stojanče Angelov, možda najistaknutiji veteran državnih bezbednosnih snaga iz 2001. godine, pozvao je na mir, apelujući na to da se svakoj strani omogući da oda počast svojim žrtvama.
Ipak, osim spomenika, nije učinjeno mnogo kako bi se rešio status veterana ONA. Zbog toga je javno iskazivanje nezadovoljstva, koje smo već pomenuli, a koje je počelo najkasnije 2016, ponovo bilo očigledno 2023, kada je Alija Ahmetija u nameri da položi cveće na grob palog vojnika ONA sprečio ogorčeni otac Alija Mahmutija, ubijenog tokom borbi u Matejču/Mateç. To je ponovo stavilo u prvi plan pitanje nerešenog statusa veterana ONA i nezadovoljstvo radom DUI.
Zaključak
S obzirom na sve navedeno, može se zaključiti da se politika sećanja na početak sukoba u regionu Karadak – Lipkovo (Likovë) uglavnom sprovodi u vidu lokalizovane komemoracije, pri čemu Udruženje veterana ONA i opština Lipkovo/Likovë preuzimaju odgovornost za godišnje ceremonije. Istovremeno, na državnom nivou, dok se sama država ne angažuje, politička partija DUI učestvuje u komemoracijama u velikoj meri zavisno od političke klime, bilo da je reč o značajnijim događajima, kao što je formiranje vlade, ili rastućem nezadovoljstvu među albanskim stanovništvom te oblasti i veteranima ONA, pri čemu se potrebe regiona Karadak – Lipkovo (Likovë) i veterana uglavnom prenebregavaju, sa izuzetkom tog jednog dana u godini.
To upravo objašnjava jedine promene u politici sećanja na ovaj događaj kojima smo svedočili u poslednjoj deceniji, s rukovodstvom DUI koje je uglavnom prisutno i uključeno, ali se i povlači kad politička klima među biračima te stranke i u zemlji nije pogodna. To je u izvesnom smislu povezano s monopolom nad narativom o oružanom sukobu iz 2001. godine koji drži DUI (a ne, što je značajno, veterani ONA kao celina), ali i s nepostojanjem javne debate i društvenog priznanja, kao i prihvatanja onoga što se dogodilo 2001. godine.
Zaseda u Karpalaku
Zaseda u Karpalaku ili masakr u Karpalaku odnosi se na napad na konvoj ARM koji je izvela ONA 8. avgusta 2001. godine na području poznatom kao Karpalak, na auto-putu koji vodi iz Skoplja/Shkup ka severozapadu, prema Tetovu/Tetova. Konvoj je činilo 120 rezervista, a svi su bili iz Prilepa/Përlepi. Deset vojnih rezervista poginulo je tog dana, kada je njihov kamion pogođen granatom. Taj napad, koji se smatra najsmrtonosnijim incidentom oružanog sukoba iz 2001. godine protiv državnih bezbednosnih snaga, predstavljao je kršenje primirja koje je bilo na snazi dok su se vodili pregovori o finalizaciji Ohridskog okvirnog sporazuma. Taj sporazum je potpisan svega pet dana nakon masakra u Karpalaku.
Više od dve decenije nakon zasede, niko nije odgovarao za taj napad – ni iz ONA ni iz vojnog i političkog rukovodstva koje je poslalo konvoj bez dovoljne organizacije i bez zaštite. To je dovelo do sve snažnijeg nezadovoljstva među porodicama žrtava, ali i do raznih uobičajenih teorija zavere o tome zašto su rezervisti poslati tamo tog dana i ko je imao koristi od njihove smrti. Takve teorije zavere samo su osnažile nezadovoljstvo među makedonskom većinom posledicama OOS i političkom partijom koju su osnovali zapovednici ONA, Demokratskom unijom za integraciju (DUI), koja je deo vladajuće koalicije 19 od poslednje 21 godine. Pored toga, nedostatak ikakvih značajnih napora države da se pozabavi prošlošću nakon oružanog sukoba imao je za posledicu različite, kontradiktorne i etnizirane narative o oružanom sukobu, koji čine kontekst u kojem se masakr u Karpalaku javno prikazuje.
Komemoracije povodom tog masakra odvijaju se na dve lokacije: manja na mestu masakra, a veća u Prilepu/Përlepi, rodnom gradu žrtava. Na mnogo načina, komemoracija žrtvama zasede u Karpalaku replika je skoro svih ostalih komemoracija pripadnicima državnih snaga bezbednosti: komemoracija tim žrtvama, čak i kad se održava, lokalizovana je, to jest odvija se u mestu rođenja žrtve (žrtava), i etnički je spacijalizovana, to jest odvija se samo na prostoru koji se smatra pretežno makedonskim, i duž nevidljivih „etničkih linija“ podele zemlje.
Komemorativne prakse
U tom kontekstu, masakr se svake godine obeležava 8. avgusta. Komemoracija se održava na dve lokacije: na mestu gde se masakr dogodio, na auto-putu između Skoplja/Shkup i Tetova/Tetova, i u Prilepu/Përlepi, odakle je deset žrtava. Na mestu zasede postavljeno je nekoliko spomen-ploča palim rezervistima, ali te ploče su na meti vandalima, pa često bivaju oštećene i uklonjene čim se komemoracija završi.
Osim spomen-ploča, na mestu masakra nema spomenika – posebno ne spomenika koji je podigla država. Osećanje koje je 2012. godine izrazio preživeli vozač pogođenog vojnog kamiona, Aco Jovanovski Regan, ostalo je isto tokom cele decenije: „Jedanaest godina polažemo vence i cveće i palimo sveće pored auto-puta. Tražimo da se postavi spomenik za 10 branitelja, heroja iz Prilepa koji su poginuli na ovom mestu.“ Tokom godina, različite opozicione političke partije, pretežno makedonske, obećavale su da će podići spomenik čim dođu na vlast, ali sva su ta obećanja ostala neispunjena. Značajno je to što je prilikom komemoracije 2019. godine Stojanče Angelov, tadašnji nacionalni koordinator za vojne i policijske veterane i učesnik oružanog sukoba iz 2001. godine, izjavio: „Treba razmotriti kakva je unutrašnja situacija u zemlji. Očekujem da ćemo nastaviti da plovimo mirnim vodama, s obzirom na naš ulazak u NATO, što je sigurno i samo je pitanje dana kada će se to dogoditi. Verujem da će to pozitivno uticati na međuetničke odnose i u tom slučaju možemo razgovarati o prikladnom spomeniku na ovom mestu.“ Međutim, iako je Severna Makedonija u međuvremenu pristupila NATO-u, na mestu masakra još uvek nema spomenika.
U Prilepu/Përlepi je, s druge strane, još 2002. godine u kasarni odakle je krenuo konvoj postavljen spomenik posvećen desetorici žrtava. Taj spomenik je jedno od mesta u Prilepu/Përlepi na kojima se održavaju godišnje komemoracije „palim braniteljima“, kako se među Makedoncima nazivaju pripadnici državnih snaga koji su učestvovali u oružanom sukobu iz 2001. godine. Uz to, 2011. godine u Prilepu/Përlepi je postavljen i 40 metara visok spomenik posvećen desetorici poginulih rezervista. Kod tog spomenika se održava glavna komemoracija 8. avgusta.
Budući da se odavanje počasti odvija na dva mesta, može se primetiti da je komemoracija janusovska, s dva lica, i da se odvija u etnički određenom prostoru. S jedne strane, komemoracija u Karpalaku obično je skromnog obima, predvode je preživeli i drugi vojni veterani, nema govora, a ponekad nema ni najviših predstavnika države, iako njihove delegacije redovno polažu vence. U izvesnom smislu, i u kontekstu navedene izjave Angelova, može se primetiti da se ta komemoracija namerno održava malom, zarad očuvanja međuetničkih odnosa u zemlji, iako to nikad nije izrečeno eksplicitno. Tu tendenciju je primetio Marin Najdov iz Odbora branitelja na komemoraciji 2020. godine u Karpalaku: „Očigledno je da neko radi na tome da se ovaj događaj polako ali sigurno zaboravi. Ove godine, kao ni prošle, niko nije rekao ni reč o tome zašto je došao i šta se danas obeležava. Mislim da će Ministarstvo odbrane pronaći snage da odaje počast na dostojanstveniji način i da dâ braniteljima mesto koje zaslužuju.“
Komemoracija u Prilepu/Përlepi, gradu s većinskim makedonskim stanovništvom, mnogo je većeg obima, podržava je i organizuje lokalna samouprava i na njoj učestvuju predstavnici države. S Marjanom Risteskim, koji je i sam bio među rezervistima u konvoju, a potom gradonačelnik Prilepa/Përlepi od 2005. do 2017. godine, komemoracija u Prilepu/Përlepi dobila je na značaju. Upravo je taj gradonačelnik 2011. godine otkrio glavni spomenik poginulim rezervistima u Prilepu/Përlepi. Toj komemoraciji su prisustvovali ministri, neretko ministar iz Prilepa/Përlepi, na primer Mile Janakijeski, ministar za saobraćaj i komunikacije u vladi Nikole Gruevskog, i kasnije Goran Sugarski, ministar za saobraćaj i komunikacije u vladi Zorana Zaeva. Poslednjih godina, komemoraciji u Prilepu/Përlepi prisustvovao je i ministar odbrane, što je takođe izazvalo kontroverze. Tako je bilo u mandatu Talata Xhaferija kao ministra odbrane 2013–2014. Talata Xhaferija, koji je na početku oružanog sukoba bio oficir ARM pa dezertirao da bi se pridružio ONA, DUI je predložila za ministra uprkos protivljenju javnosti. Dok je bio ministar, što je možda razumljivo s obzirom na krhkost međuetničkih odnosa u zemlji, Xhaferi nije prisustvovao komemoracijama. U isti mah, kad ministarka odbrane Radmila Šekerinska nije prisustvovala komemoraciji 2020. godine, bilo je primetno javno nezadovoljstvo, pri čemu je u nekim medijima njen nedolazak predstavljen kao pokušaj da se zaborave događaji iz 2001. godine. To je ispravljeno 2021. godine, kada je Šekerinska bila među govornicima na komemoraciji u Prilepu/Përlepi. U svom govoru, ona je istakla: „Da biste imali vrlinu gledanja u budućnost, morate ceniti žrtve iz prošlosti, odavati im počast i sećati ih se. Zato smo danas ovde, u Prilepu, da se setimo deset branitelja koji više nisu s nama. Poštujmo njihov rad, cenimo njihovu hrabrost i danas, kako bismo ukazali pravo poštovanje svim porodicama koje su izgubile svoje voljene (…) I u trenucima kada se sećamo njihove žrtve, njihove hrabrosti, trebalo bi reći da svaka generacija, svaka godina, svaka kriza pokazuje isto: da postoje ljudi, postoje institucije, postoji država iza koje možemo da se zaštitimo, s kojom se možemo braniti. U svakoj krizi i gotovo svake godine, pokazuje se da su mir i bezbednost domovine i njenih građana najosnovnija, najvažnija stvar koja vodi hiljade naših vojnika, bilo da su u redovnoj vojsci ili u rezervnom sastavu.“
Komemoracija u Karpalaku zadržala je sličan format tokom poslednje decenije. Taj dan pored auto-puta obeležavaju različite delegacije, udruženja veterana i porodice žrtava koji polažu cveće, a parastos obično služe sveštenici Tetovsko-gostivarske eparhije. Delegacije iz kabineta predsednika, iz Sobranja, iz Vlade i iz Generalštaba ARM redovno polažu vence, kao i delegacije iz opštine Prilep/Përlepi. Treba napomenuti da su ministri odbrane do 2016. godine uglavnom prisustvovali komemoraciji u Karpalaku, ali ta praksa je prećutno obustavljena nakon promene vlade 2017. godine, kada je na vlast došao Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM). Od tada, iako delegacije Ministarstva odbrane prisustvuju komemoracijama, ministar odbrane ne učestvuje u tim događajima. Moguće je da je ta promena u pristupu posledica nastojanja vlade SDSM-a da poboljša međuetničke odnose u zemlji, što se prepoznaje i u proklamovanoj strategiji „Jedno društvo za sve“. Međutim, promena u pristupu, pogotovo pošto je obavljena tiho, bez javne rasprave u kojoj bi se objasnile pobude, možda je izazvala kontraefekat među Makedoncima.
Komemoracija u Karpalaku bila je retka prilika da porodice žrtava i vojni veterani zahtevaju od države da na tom mestu podigne spomenik u znak zahvalnosti palim rezervistima. Ti zahtevi mogu se čuti svake godine, pri čemu predstavnici sadašnje vlade obično odbijaju da ih komentarišu. U nekim slučajevima, veterani su pokušali i da podsete predstavnike vlasti na obećanja koja su dali dok su bili u opoziciji. Na primer, Jordan Trajkovski iz Udruženja vojnih rezervista Prilepa/Përlepi je 2019. godine pozvao tadašnjeg premijera Zorana Zaeva da se seti svojih obećanja: „Zar ovih deset ljudi nije zaslužilo spomenik za to što su dali svoje živote za Makedoniju? Pristup ove vlade isti je kao pristup prethodne, nema nikakve razlike. Pozivam premijera Zorana Zaeva pošto smo pre sedam godina, kada je bio potpredsednik SDSM-a, potpisali memorandum o saradnji u kojem se obavezao da će, ako dođe na vlast, 90 posto zahteva učesnika iz 2001. biti ispunjeno. Nažalost, zaboravio je, i želim da ga podsetim (…) Kao da smo se borili za pogrešnu stranu, iako smo branili zemlju.“ Shodno tome, to što u Karpalaku ne postoji spomenik stavlja se u kontrast s postojećim spomenicima borcima ONA. Trajkovski je 2017. godine primetio da „vlade su obećavale izgradnju spomenika u Karpalaku, sa čim se ni dan-danas nije počelo, a pritom na nekoliko mesta širom zemlje postoje spomenici posvećeni onima koji su stradali na drugoj strani“.
S obzirom na zainteresovanost medija, komemoracija u Karpalaku bila je retka prilika za veterane da istaknu svoje potrebe, koje mimo tog dana ne postoje u javnom diskursu. Iako je Zakon o posebnim pravima pripadnika snaga bezbednosti Republike Makedonije i članova njihovih porodica, usvojen 2002. i izmenjen 2003, 2004. i 2007. godine, dao neka prava i beneficije članovima porodica pripadnika državnih snaga bezbednosti koji su ubijeni ili postali ratni invalidi, te beneficije ne važe za preživele pripadnike bezbednosnih snaga i njihove porodice. Mnogi veterani nemaju zdravstveno osiguranje i nezaposleni su. Prema analizi rezervista iz Prilepa/Përlepi 2015. godine, oko 75% preostalih 2.000 rezervista bilo je nezaposleno. U tom cilju, Trajkovski je 2017. godine naglasio: „Zahtevamo da se naši pali drugovi poštuju, ali da se živi ne zaborave. Preživeli branitelji umiru od bolesti, nemaju posao ni rešeno stambeno pitanje. Zahtevamo dostojanstven život, kao ljudi koji su rizikovali život za zemlju.“
I komemoracija u Prilepu/Përlepi uglavnom je zadržala isti format. Počast se odaje ispred spomenika palim rezervistima u kasarni „Mirče Acev“ u Prilepu/Përlepi i ispred spomenika u Manastiru Svete Petke blizu sela Lenište/Lenishtë. Centralna komemoracija održava se ispred spomenika Karpalaku u Prilepu/Përlepi, uz govore gradonačelnikâ, ministra odbrane (kada prisustvuje) i predstavnikâ veterana. Ton govora gradonačelnika tokom godina donekle se razlikovao, što je možda odraz činjenice da je bivši gradonačelnik Marjan Risteski jedan od preživelih u zasedi u Karpalaku. U fokusu govora Marjana Risteskog uglavnom su bili gubitak rezervista i značenje tog gubitka za one koji su preživeli. U govoru na komemoraciji 2017. godine, naglasio je da „koliko god želeli, koliko god se trudili, niko od nas ne može iz naših srca ukloniti bol za Nanetom Naumoskim, Sašom Kitanoskim, Vebijem Rušitoskim, Brankom Sekulovskim, Goranom Minoskim, Erdovanom Šabanoskim, Darkom Veljanoskim, Ljubetom Grujoskim, Pecetom Sekulovskim i Markom Despotoskim, koji su dali svoje živote u odbrani Republike Makedonije. Ovim okupljanjem, stojeći ispred njihovog spomenika, dokazujemo da nas tuga ujedinjuje i osnažuje i da nas niko ne može odvojiti od naše namere da volimo i branimo našu zemlju.“ Njegov naslednik Ilija Jovanoski, s druge strane, uglavnom je na komemoracijama isticao da treba gledati u budućnost, obično u skladu s retorikom njegove stranke (SDSM) i trenutne vlade. Godine 2021, Jovanoski je izjavio: „Ne dozvolimo da duhovi prošlosti unište perspektivu mladih ljudi i njihov san o životu u demokratskoj i prosperitetnoj državi. Izaberimo svetlost umesto tame i stanimo zajedno na stranu budućnosti. Činjenica je da se kao narod iznova i iznova suočavamo s novim iskušenjima i novim bitkama. Ništa od toga nas ne sme uzdrmati u našoj nameri da ostvarimo dva strateška cilja koja smo postavili pre 30 godina, kada smo izabrali da živimo u nezavisnoj i suverenoj državi. Već drugu godinu imamo koristi od jednog od njih – članstva u NATO-u. Time je napravljen ogroman iskorak ka obezbeđivanju sigurnih i bezbednih granica, a istovremeno i unutrašnje stabilnosti države. U trenutku kad smo na korak od drugog cilja, punog članstva u velikoj evropskoj porodici naroda, moramo ostaviti iza sebe sve unutrašnje političke borbe. Pokažimo jedinstvo u pitanjima ključnim za zemlju.“
Slično tome, komemoraciju u Prilepu/Përlepi su prisutni ministri koristili da prenesu poruku mira i stabilnosti, što se tokom godina ponavljalo bez obzira na promenu vlade i stranaka na vlasti. Da damo jedan primer: Zoran Joleski, ministar odbrane u vladi VMRO–DPMNE, napomenuo je da je „[n]aša dužnost da nastavimo da odajemo počast palim braniteljima, da poštujemo njihov rad, hrabrost i žrtvu, jer oni su se vodili ne samo svojom dužnošću već i ljubavlju prema domovini (…) Njihov gubitak nas uvek podseća na to da odbrana i sloboda domovine nemaju cenu. To nam je nauk da stvorimo sigurniju i napredniju budućnost za našu decu i buduće naraštaje, da ih štitimo i negujemo, ali i da branimo mir i slobodu naše domovine.“ Poređenja radi, isti ton može se prepoznati u rečima Radmile Šekerinske za vreme njenog mandata kao ministarke odbrane u vladi SDSM-a. U govoru iz 2019. godine, ona napominje da „[o]vaj deo istorije će ostati u našem sećanju i ova hrabrost mora biti zapamćena. Nema veće boli od gubitka voljene osobe i niko ne može pružiti tu utehu (…) Danas, više nego ikad, ova njihova žrtva, ova njihova požrtvovanost, pokazuje koliko bi mir i stabilnost trebalo da budu važni za sve nas. Ništa nema cenu ako ne uspemo da donesemo stabilnost i sigurnost svim našim građanima.“
U tom smislu, politika sećanja povodom komemoracije u Prilepu/Përlepi ostala je uglavnom nepromenjena u poslednjoj deceniji. Najznačajnija razlika u poslednjih deset godina jeste prisustvo predsednika Steva Pendarovskog na dvadesetoj godišnjoj komemoraciji 2021. godine, što je prvi put da je predsednik države prisustvovao bilo kom obeležavanju zasede u Karpalaku u protekloj deceniji.
Zaključak
Uopšte uzev, u politici sećanja povodom obeležavanja masakra u Karpalaku nije bilo značajnih promena tokom poslednje decenije. Trend etnički spacijalizovanih komemoracija nastavio se, pri čemu je komemoracija u Karpalaku skromnog obima i predvođena preživelim vojnicima i udruženjima veterana državnih bezbednosnih snaga, lišena govora i, često, prisustva najviših predstavnika države (i kad njihove delegacije prisustvuju). Pretpostavlja se da te komemoracije ostaju neupadljive i gotovo nevidljive zarad očuvanja dobrih međuetničkih odnosa.
U isto vreme, komemoracije u Prilepu/Përlepi, rodnom gradu žrtava, znatno su veće, organizuje ih opština i ponekad im prisustvuju visoki državni zvaničnici; predsednik države prisustvovao je 2021. godine. Osim toga, nismo svedočili nikakvim većim promenama u formatu komemoracija ni na jednom mestu, kao ni u porukama mira i stabilnosti u govorima ministara u Prilepu/Përlepi, bez obzira na to koja je stranka na vlasti. Može se tvrditi, zapravo, da veće promene u formatu ili mestu održavanja tih komemoracija teško da su moguće bez javnog suočavanja s prošlošću, posebno u vezi sa odgovornošću za smrt vojnika u Karpalaku. Međutim, nijedna stranka na vlasti, bez obzira na ideološko usmerenje, nije bila spremna ni voljna da se upusti u takav proces.
U tom smislu, politika sećanja povodom obeležavanja masakra u Karpalaku u skladu je sa onim čemu smo svedočili pri svim drugim obeležavanjima, sa izuzetkom potpisivanja OOS, a to su etnički spacijalizovane komemoracije u okvirima određenim aktivnim zaboravljanjem 2001. u javnom diskursu na nacionalnom nivou, bez suočavanja sa uzrocima i posledicama sukoba.
Potpisivanje Ohridskog okvirnog sporazuma
Ohridski okvirni sporazum (OOS), koji je označio zvanični kraj neprijateljstava između ONA i državnih bezbednosnih snaga, potpisan je 13. avgusta. U tom sporazumu naglašavaju se multietnički karakter Makedonije, značaj Ustava koji zadovoljava potrebe svih građana i lokalna samouprava kao suštinski element građanske participacije i promocije poštovanja različitih identiteta. Pored razvoja decentralizovane vlasti, OOS obuhvata odredbe o prekidu neprijateljstava, dobrovoljnom razoružavanju i potpunom raspuštanju naoružanih albanskih grupa, ravnopravnosti pred zakonom i pravičnoj zastupljenosti u svim telima javne uprave, kao i o posebnim skupštinskim procedurama kojima se obezbeđuje da povodom ključnih pitanja nema tiranije većine, pravu na obrazovanje i upotrebu jezika, i na simbole kao izraz identiteta. Od 2019. godine, smatra se da je Sporazum u potpunosti implementiran.
Promene uvedene tim sporazumom, iako su važne, nikad nisu pratili državni napori da se utvrde činjenice o oružanom sukobu ili da se u društvu pokrene proces suočavanja s tim delom prošlosti. Možda je upravo to u poslednjih dvadeset godina stvorilo prostor strankama na vlasti, a posebno visokim državnim zvaničnicima, da strateški biraju da li i kako da priznaju i/ili obeležavaju potpisivanje OOS. Izuzetak je DUI, partija koja je nastala iz demobilisane ONA i koja je nakon oružanog sukoba uglavnom učestvovala u vlasti. Kao politička stranka koja smatra OOS jednim od svojih najvećih dostignuća, DUI se u obeležavanju tog događaja nametnula kao glavni baštinik sećanja.
Trenutno, potpisivanje OOS izgleda kao jedini događaj povezan sa oružanim sukobom iz 2001. godine u čijem se obeležavanju tokom poslednje decenije opaža očigledna promena u politici sećanja. Ta promena se, što je važno, podudara sa značajnom promenom političkog pravca, uslovljenom promenom vlasti: 2017. godine vlast u državi je od VMRO preuzeo SDSM. Promene su se dogodile na nekoliko frontova, što podrobno opisujemo nešto niže. Te promene obuhvataju: format komemoracije, prelazak na veći i značajniji događaj; instituciju-organizatora – uglavnom zbog internih odluka, ali i zbog institucionalnih promena nakon proglašene pune implementacije OOS; pristup pretežno makedonske stranke na vlasti, sa istaknutijim prihvatanjem OOS kao nečega što treba priznati i čak slaviti; konačno, shvatanje OOS i njegovog značaja, pri čemu politički lideri predstavljaju Sporazum tako što ga direktnije povezuju s projekcijama budućnosti zemlje.
Komemorativne prakse
Prvih nekoliko godina nakon oružanog sukoba, godišnja obeležavanja OOS organizovala je Demokratska unija za integraciju (DUI), na različitim lokacijama širom zemlje, pri čemu je događaj 2003. godine održan na Popovoj Šapki, a 2005. u hotelu Metropol u Strugi. Iako su tim događajima redovno prisustvovali pripadnici diplomatskog kora, najviši predstavnici države nisu dolazili. Tek je 2006. godine tadašnji predsednik Branko Crvenkovski prvi put priredio prijem povodom godišnjice potpisivanja OOS u predsedničkoj vili u Ohridu/Ohër, a 2007. je makedonska vlada prvi put organizovala obeležavanje godišnjice. To su prvi zabeleženi događaji povodom godišnjice koje su organizovale državne institucije.
Od 2009. godine, godišnja obeležavanja potpisivanja OOS organizovao je Sekretarijat za implementaciju Ohridskog okvirnog sporazuma, koji je Vlada osnovala 2004. godine sa ciljem sprovođenja OOS i pružanja podrške potpredsedniku Vlade zaduženom za implementaciju OOS. Godine 2019, Sekretarijat je zvanično prestao da postoji, a umesto njega je uvedeno novo ministarstvo – Ministarstvo političkog sistema i odnosa među zajednicama. Mandat novog ministarstva, između ostalog, obuhvata implementaciju OOS. Pozicija prvog potpredsednika Vlade, zaduženog za implementaciju OOS, a kasnije ministra političkog sistema i odnosa među zajednicama, tradicionalno je pripadala Demokratskoj uniji za integraciju (DUI). To, na neki način, pokazuje kontinuitet učešća DUI u obeležavanju potpisivanja OOS, iako je to institucionalizovano od 2009.
U poslednjoj deceniji, dogodile su se tri značajne promene u obeležavanju potpisivanja OOS. Prva promena je u formatu, druga u instituciji koja organizuje događaj, a treća i možda najznačajnija – u pristupu pretežno makedonske stranke na vlasti i, u vezi s tim, shvatanju OOS i njegovog značaja.
Što se formata tiče, u poslednjoj deceniji videli smo prelazak sa zvaničnih prijema ka organizaciji debata i konferencija, ponekad samostalno, a ponekad uz prijeme. Na primer, 2014. godine, Sekretarijat je organizovao debatu „Druga decenija Ohridskog okvirnog sporazuma – potreba i obaveza na putu ka evropskim integracijama?“, zatim javnu debatu 2015. godine, konferenciju „Ohridski sporazum – izazov i garancija za integraciju“ 2016. godine, tematski panel „Put do Brisela preko Ohrida“ 2018. godine – a taj proces je kulminirao 2021. godine nizom događaja pod nazivom „Posle Ohrida“, povodom 20. godišnjice potpisivanja. Ti događaji su, za vreme vlade Gruevskog i VMRO–DPMNE, često bili prilika da se istakne pristup vlade Ohridskom sporazumu i potreba za njegovim potpunim sprovođenjem. Na primer, tokom debate 2014. godine, Vlado Bučkovski, jedan od malobrojnih prisutnih koji su bili politički uključeni u vreme kad je sporazum ozvaničen, primetio je da odsustvo VMRO–DPMNE predstavlja stav te stranke da je sporazum nepopularan za one koji se identifikuju s njihovom nacionalističkom ideologijom, te da stoga ne učestvuju, navodeći da „[odsustvo članova VMRO–DPMNE] pokazuje da je za njih Ohridski sporazum nužno zlo, a DUI ostaje jedina stranka koja ga obeležava i tako pokušava da sakupi političke poene. To se videlo na poslednjim izborima. Ohridski sporazum zahteva harmonizaciju i postizanje kompromisa po svim pitanjima (…) Zahteva drugačiji mentalitet političara koji će biti sposobni da ga implementiraju. Nažalost, takvih sada nemamo.“
Najznačajnija promena u formatu dogodila se 2022. godine, kada je Ministarstvo političkog sistema i odnosa među zajednicama organizovalo „Festival mira“ povodom 21. godišnjice, s nadom da će taj festival postati godišnja proslava jednakosti, mira i integracije. Treba napomenuti, međutim, da festival možda nije postigao željeni cilj, budući da posetioci glasno negoduju tokom najave na makedonskom jeziku, a predstavnici vlasti ne prisustvuju.
Druga promena u obeležavanju tiče se institucije koja ga organizuje. Kao što je već pomenuto, od 2009. godine to je bio Sekretarijat za implementaciju Ohridskog okvirnog sporazuma. Tako je bilo sve do 2018. godine, kada je godišnjicu organizovao Sekretarijat za evropske poslove. Ta promena može se tumačiti – i tumači se – na dva načina. S jedne strane, u medijima se to tumačilo u smislu unutarstranačkog suparništva dvojice pripadnika DUI – Hazbija Like, tadašnjeg potpredsednika Vlade zaduženog za implementaciju OOS, i Bujara Osmanija, tadašnjeg potpredsednika Vlade za evropske poslove. S druge strane, ta promena se može posmatrati u odnosu na to što se implementacija OOS sve više tumači kao temelj evropskih integracija Severne Makedonije. S restrukturiranjem vlade 2019. godine, novouvedeno Ministarstvo političkog sistema i odnosa među zajednicama preuzelo je organizaciju godišnjih obeležavanja 2021. i 2022. godine.
Treća i najznačajnija promena u poslednjoj deceniji tiče se toga kako OOS predstavlja pretežno makedonska stranka na vlasti i kako pristupa obeležavanju. Dok je na vlasti bila koalicija VMRO–DPMNE – DUI, ni tadašnji premijer Gruevski ni tadašnji predsednik Ivanov ni njihovi predstavnici nikad nisu prisustvovali godišnjici, bez obzira na njen format. Ta distanca nije bila lišena političke logike, s obzirom na to da su VMRO–DPMNE i Gruevski često igrali na kartu nacionalizma, posebno u vreme izbora. Na primer, prilikom izbora 2014. godine, VMRO–DPMNE je izričito tražio glasove birača da ne bi morao da stupi u koaliciju s DUI ili ma kojom drugom pretežno albanskom strankom, sve i ako bi takva koalicija bila u duhu OOS. Tokom javne debate o godišnjici, 2014. godine, Naser Ziberi iz Partije za demokratski prosperitet (PDP), koji je učestvovao u pregovorima o OOS, primetio je: „Ako premijer, lider stranke, u izbornoj kampanji traži 62 mandata kako ga koalicioni partner ne bi bio uslovljavao, to pokazuje da on ne želi da raspravlja, da diskutuje i usaglašava stavove, već da traži položaj sa kog će samostalno odlučivati.“ Dodao je da je OOS ishod diskriminacije Albanaca i da je njegova svrha u uklanjanju diskriminacije. Međutim, s obzirom na tadašnja kašnjenja u implementaciji, nije isključeno da se činioci koji su i doveli do tog sporazuma neće ponoviti.
Takav stav Gruevskog i VMRO–DPMNE direktno je uticao na narativ o OOS kao o nečemu što se u najboljem slučaju mora trpeti, a u najgorem slučaju kao o sporazumu koji je poguban po makedonske nacionalne interese. Kao što je već pomenuto, to što u društvu nema ni suočavanja s prošlošću ni, naročito, javne rasprave o uzrocima oružanog sukoba, činjenicama o sukobu i implikacijama OOS stvorilo je plodno tle za nastanak odvojenih i kontradiktornih, etnocentričnih narativa. Upravo je u tom kontekstu došlo do dalje društvene polarizacije tokom komemoracija 2012. i 2013. godine, kada su brojni tadašnji ministri, koje je postavila DUI – uključujući ministra odbrane, ministra pravde, potpredsednika Vlade zaduženog za implementaciju OOS – položili vence na spomenik palim borcima ONA, sve i ako su te prilike prikazivane u kontekstu pomirenja i priznavanja žrtava sa obe strane. U tom smislu, komemoracije su ponekad korišćene i kao prilike da se pozove na rešavanje statusa nekadašnjih boraca ONA i ratnih invalida. Primer za to je komemoracija 2013. godine, kada je Musa Xhaferi, tadašnji vicepremijer zadužen za implementaciju OOS, naglasio da „[i]mamo programe vlade i zajednički stav da će biti doneti socijalni zakoni i uslovi za dodeljivanje privilegija kako bi mogli da studiraju i rade. Sve to treba da se odvija bez politizacije jer, ako nije politizovano, sve se može postići, i to znači da ćemo naći praktične načine na operativnom nivou za porodice, kao što je podrška u vidu socijalne pomoći ili socijalnih penzija, što je neophodno za dostojanstven život.“ Do danas, ta obećanja nisu ostvarena na zvaničnom, državnom nivou, iako su nezvaničnim načinima, koje koordinira DUI, neki bivši pripadnici ONA i njihove porodice dobili pomoć, pod uslovom da su bliski toj stranci koja učestvuje u vlasti.
Promena u shvatanju OOS i pristupu obeležavanju dogodila se s promenom vlasti 2017. godine, pri čemu je koalicija SDSM–DUI na vlasti već šest godina. Pristup SDSM-a OOS i njegovom značaju bio je znatno pozitivniji i otvoreniji nego pristup svih prethodnih vlada. To možda ne iznenađuje s obzirom na središnji koncept „Jedno društvo za sve“, koji je SDSM predstavio u izbornoj kampanji 2016. godine, i napore koje je ta stranka, od dolaska na vlast, uložila da iz tog koncepta razvije primenljivu strategiju. U tom pravcu, povodom 20. godišnjice potpisivanja OOS, tadašnji premijer Zoran Zaev je napomenuo: „Obeležavamo značajnu godišnjicu sporazuma koji je osigurao mirnu budućnost i dalju demokratsku izgradnju Severne Makedonije, s jednakim učešćem svih njenih etničkih zajednica. Taj sporazum je postavio temelje na kojima mi, kao novoformirana vlada iz 2017. godine, gradimo naše zajedničko, ujedinjeno i ravnopravno društvo, uključujući i poštujući jednako sve etničke identitete i interese svih građana koji ovde žive.“
S druge strane, obeležavanja OOS sve se više odvijaju u kontekstu direktne povezanosti sa evropskim integracijama. To se, kako smo pomenuli, vidi u organizaciji obeležavanja 2018. godine, za koju je bio zadužen Sekretarijat za evropske poslove: panel diskusija „Put do Brisela preko Ohrida“ jasno je predstavila OOS kao presudan korak ka integraciji u EU i NATO. Takvo shvatanje OOS vidljivo je i u govorima državnih zvaničnika, u kojima se blisko povezuju OOS i Prespanski sporazum, to jest bilateralni sporazum Makedonije i Grčke posvećen rešavanju takozvanog spora o imenu i uklanjanju grčkog veta na evroatlantske integracije Makedonije. S obzirom na to da se obeležavanje odvijalo uoči referenduma o Prespanskom sporazumu, tadašnji premijer Zaev je naglasio: „Ohridskim sporazumom postavljen je osnov za suživot (…) I, baš kao sa Ohridskim sporazumom, pred nama je novo istorijsko poglavlje, Makedonija integrisana u EU. Baš kao pre 17 godina, hrabrost građana i političara izvela je zemlju iz krize, a sada smo dobili i priliku da konačno donesemo odluku koja će osigurati budućnost naše zemlje. Znam da ćemo 30. septembra zajedno napraviti korak napred visoko podignute glave.“ Takvo diskurzivno uokvirivanje kasnije se povremeno proširivalo tako da obuhvati i Sporazum o prijateljstvu, dobrosusedstvu i saradnji između Makedonije i Bugarske kao još jednu prekretnicu, pri čemu je lider Demokratske unije za integraciju (DUI) Ali Ahmeti, prilikom 20. godišnjice OOS, napomenuo važnost „pune implementacije i primene Ohridskog okvirnog sporazuma, Prespanskog sporazuma i Sporazuma o dobrosusedstvu s Bugarskom, tačku po tačku“, dodajući da „Evropa nam je blizu, ali zadatke moramo obaviti sami“.
Konačno, još jedna razlika u skorašnjem diskurzivnom uokvirivanju OOS prilikom obeležavanja jeste pogled unapred većine državnih zvaničnika, od kojih su mnogi prisustvovali i govorili od 2018. godine. Ta promena fokusa i pristupa možda je posledica toga što se smatra da je OOS u potpunosti implementiran 2019. godine. Usmerenost ka budućnosti jasno se opaža u govoru predsednika Pendarovskog povodom 20. godišnjice, kada je napomenuo: „Imperativ je da liberalna i moderna vizija naše budućnosti ima prednost nad ograničenim, nacionalističkim i uskogrudim politikama koje su više puta ugrožavale temelje države. Uveren sam da su, u okviru takve vizije budućnosti, razlozi za donošenje Ohridskog okvirnog sporazuma prednost za naš razvoj i prosperitet, a ne prepreka. Naime, glavni izazov za nas, sadašnju generaciju političara, jeste da objasnimo da država ne može izgubiti ako neki od naših sugrađana steknu prava, kada ta prava nisu dobijena nauštrb drugih građana ili etničkih zajednica. Da iskoristim naziv konferencije: dovoljno smo daleko od Ohrida da znamo njegovu praktičnu vrednost, ali i istinu – gde smo bili pre 20 godina i gde smo danas.“ Istu misao je ponovio predsednik Sobranja Talat Xhaferi: „Kako slogan ovog događaja kaže: ’Posle Ohrida’ – proces se nastavlja, izazove nismo iscrpli, a putovanje naše zemlje završiće se kad ispunimo naše drugo strateško određenje i cilj, to jest nakon punopravnog članstva u NATO-u, započinjanjem pregovora sa EU (…) I, opet, tu se ništa ne završava! Briga za prava i slobode, naravno, i obaveze svakog građanina ostaju, sada i zauvek, prvi, drugi i poslednji prioritet svih nas!“
Zaključak
S navedenim u vidu, možemo zaključiti da je poslednja decenija donela upadljivu promenu u politici sećanja kad je reč o načinu na koji se obeležava potpisivanje Ohridskog okvirnog sporazuma (OOS). Promena je trostruka. Prvo, u pogledu formata obeležavanja, svedoci smo prelaska s manjeg događaja u organizaciji Demokratske unije za integraciju (DUI) početkom dvehiljaditih na državno priznat i ponekad državno organizovan događaj krajem dvehiljaditih; potom na veći događaj, u drugoj deceniji 21. veka, koji su uglavnom organizovale državne institucije, ali bez prisustva najviših državnih zvaničnika, a onda na još veće, državno organizovano obeležavanje, uz prisustvo najviših državnih zvaničnika, na samom kraju te decenije i početkom naredne.
Drugo, i u vezi s tim, svedoci smo promene u instituciji koja organizuje događaj – od obeležavanja početkom druge decenije 21. veka koja je organizovao Sekretarijat za implementaciju OOS, preko Sekretarijata za evropske poslove 2018. godine, do novoosnovanog Ministarstva političkog sistema i odnosa među zajednicama od 2021. godine. Treba napomenuti da su sve tri institucije vodili ministri koje je postavila DUI. Promena 2018. godine može se tumačiti u kontekstu implementacije OOS kao ključnog dela evropskih integracija, dok se poslednja promena može posmatrati kroz prizmu OOS kao prvog koraka u unapređenju multietničkog političkog sistema i odnosa među zajednicama.
To je u neposrednoj vezi s trećom i najznačajnijom promenom, koja se tiče načelnog pristupa OOS i njegovom značaju od strane pretežno makedonske partije na vlasti, što se dogodilo s promenom vlasti 2017. godine, kada je VMRO–DPMNE zamenio SDSM. Naime, lideri VMRO–DPMNE su se, tokom svog mandata, u velikoj meri distancirali od obeležavanja OOS i koristili su nacionalističku retoriku kako bi dobili podršku etničkih Makedonaca. S druge strane, lideri SDSM-a su, učestvujući u vlasti, pokazali poštovanje prema OOS i slavili ga ne samo kao sporazum koji je okončao oružani sukob već i kao prvi od nekoliko sporazuma (uz Prespanski sporazum s Grčkom i Sporazum s Bugarskom) čija se implementacija direktno povezuje s budućim članstvom u EU kao strateškim prioritetom države. U tom smislu, i možda zbog stava da je OOS u potpunosti implementiran 2019. godine, nedavno smo svedočili promeni u obeležavanju koja ga je učinila optimističnijim i usmerenim ka budućnosti.
Sve to čini obeležavanje OOS jedinim događajem povodom kojeg se u politici sećanja u poslednjoj deceniji dogodila značajna promena. Konkretno, državne institucije i najviši državni zvaničnici, uključujući one iz političkih partija koje su trenutno na vlasti i koje se smatraju pretežno makedonskim, pomakli su se od aktivnog izbegavanja i etnizacije obeležavanja i čini se da su prihvatili OOS ne samo kao vredan priznanja već i kao događaj koji je utro put i evroatlantskim integracijama.
Opšti zaključak
Politika sećanja u Severnoj Makedoniji je tokom poslednje decenije pokazala dva glavna obeležja. Prvo je aktivni napor na državnom nivou da se većina obeležavanja događaja iz oružanog sukoba 2001. godine ili ignoriše ili minimizira. Tvrdim da je to posledica činjenice da zemlja nikad nije obradila prošlost vezanu za oružani sukob: šta je tačno dovelo do sukoba, šta se dogodilo tokom sukoba i šta njegov ishod znači za zemlju. U tom kontekstu, političke partije na vlasti, ne računajući manje koalicione partnere, usvojile su jedan od dva pristupa. Naime, većinski partneri u vladajućoj koaliciji – obično VMRO–DPMNE ili SDSM – donedavno su ignorisali ili minimizirali sve što je povezano sa 2001. godinom, tretirajući je kao zatvoreno poglavlje koje ne treba ponovo otvarati i, što je još važnije, o kojem ne treba utvrđivati činjenice. S druge strane, manjinski partner u vladajućoj koaliciji – to jest, DUI tokom gotovo celog perioda od oružanog sukoba – koji umnogome crpe legitimitet iz oružanog sukoba i ONA, uglavnom se fokusirao na obeležavanje događaja koji se odnose na ONA i potpisivanje OOS, predstavljajući ih kao pobedu u borbi koju je vodila ONA. Istovremeno, Demokratska unija za integraciju (DUI) ignorisala je ili jedva priznavala komemoracije žrtvama iz državnih bezbednosnih snaga, budući da bi takvo priznanje takođe podrazumevalo ponovno otvaranje poglavlja o odgovornosti za te smrti, što je onemogućeno tzv. autentičnim tumačenjem Zakona o amnestiji u julu 2011. godine. Oba pristupa, u suštini, odražavaju ono što svaka partija na vlasti smatra politički najkorisnijim za sebe.
Najznačajniji izuzetak u tom aspektu politike sećanja bilo je obeležavanje potpisivanja OOS. To je jedini događaj povodom kojeg smo svedočili velikim promenama u politici sećanja tokom poslednje decenije. Te promene tiču se formata: od malih obeležavanja koja je organizovala DUI do velikih događaja u organizaciji državnih institucija, kojima prisustvuju visoki zvaničnici; zatim organizatora: od Sekretarijata za implementaciju Ohridskog okvirnog sporazuma (OOS), preko Sekretarijata za evropske poslove 2018. godine, do novoosnovanog Ministarstva političkog sistema i odnosa među zajednicama, pri čemu su na čelu svih tih institucija bili ministri koje je postavila DUI. Konačno, ali možda najvažnije, odigrale su se i promene u načelnom pristupu OOS i njegovom značaju od strane pretežno makedonske partije na vlasti, što se dogodilo s promenom vlade 2017. godine, kada je VMRO–DPMNE zamenio SDSM. Te promene ogledaju se u razvoju od distanciranja prema uvažavanju i predstavljanju OOS kao ključnog koraka u evroatlantskim integracijama. Zapravo, poslednji aspekt tog procesa je, ako ne konvergencija, ono bar približavanje diskursa kojima su se poslednjih godina služili DUI i SDSM, predstavljajući OOS kao kamen temeljac kasnijih sporazuma „ka miru“, doduše, sa susednim zemljama (Prespanski sporazum s Grčkom i Sporazum s Bugarskom), i kao direktno povezan s najvišim strateškim prioritetom – članstvom u EU. U tom smislu, obeležavanje potpisivanja OOS takođe je jedini događaj koji je optimističniji i orijentisan ka budućnosti. Ali i u tome pristup stranaka na vlasti odražava ono što smatraju najboljim za sebe: za DUI, to je povezivanje dostignuća ONA u vidu OOS s budućnošću zemlje, a za SDSM – predstavljanje zemlje kao stabilne i mirne pod njihovim vođstvom, za šta su najbolji primer upravo OOS i njegova implementacija.
Drugo obeležje politike sećanja u Makedoniji, a zatim u Severnoj Makedoniji, tokom poslednje decenije jeste etnizacija i lokalizacija nekoliko drugih događaja povezanih sa oružanim sukobom iz 2001. godine koji se obeležavaju. Etnizacija i s njom povezana etnička spacijalizacija ovde se odnose na tendenciju da se razdvoje i izoluju – i prostorno – različite etničke grupe i da se, u vezi s tim, etnička pripadnost tretira kao kategorija s prostornim značajkama. U kontekstu Severne Makedonije, iako ne postoji formalna ili stroga odvojenost različitih etničkih grupa, postoji usvojeno razumevanje o tome koja je etnička zajednica dominantna u kom gradu, selu ili uopšte prostoru. Podaci popisa iz 2022. godine na mnogo načina potvrđuju neke od ovih opštih pretpostavki. U kontekstu obeležavanja, to znači: (1) da se događaji obeležavaju na posebnom prostoru, gde je etnička zajednica (većine) žrtava verovatno dominantna, čak i ako su žrtve ubijene drugde; (2) da se komemoracije održavaju na posebnom jeziku i sadrže posebne simbole; (3) da komemoracijama pretežno prisustvuju – ili ih najavljuju i o njima govore – političari iz određene etničke zajednice, što je povezano s drugim aspektom politike sećanja, o kojem smo prethodno raspravljali. Lokalizacija se, s druge strane, odnosi na prostorno i ponekad političko izmeštanje komemoracija u rodne gradove ili sela žrtava. To ide podruku sa opštinama koje aktivno učestvuju u komemoracijama, tesno sarađujući s porodicama žrtava i/ili veteranskim udruženjima u organizaciji i održavanju događaja prisutnim u javnom diskursu, iako sa ograničenim dometom i tokom ograničenog perioda.
Taj aspekt je prisutan u politici sećanja povodom sva tri ostala događaja i nije se promenio tokom protekle decenije. Na primer, pri obeležavanju nezvaničnog početka sukoba, svedočimo tome da se glavna komemoracija odvija u Krivoj Palanci, rodnom gradu žrtve (ili, kako se uobičajeno kaže, „branitelja“), s većinskim makedonskim stanovništvom, u organizaciji lokalne samouprave i porodice žrtve, dok je komemoracija u Tearcu/Tearcë, selu pretežno naseljenom Albancima, skromnog obima, a prisustvuju joj samo predstavnici organizacija veterana državnih bezbednosnih snaga, bez ikakvog osvrta državnih zvaničnika. Tako se, načelno, komemoriraju sve žrtve iz redova državnih snaga bezbednosti – u njihovim rodnim mestima, isključivo od strane njihovih porodica, ili pak uz učešće lokalne samouprave i/ili udruženja veterana. Istom trendu, iako u nešto drugačijem obimu, svedočimo u obeležavanju zasede u Karpalaku. Komemoracija u Karpalaku, na pretežno albanskom području, i možda upravo zbog toga, skromnog je obima, često lišena govora i prisustva najviših državnih zvaničnika, a organizuju je vojnici koji su preživeli zasedu i udruženja veterana državnih bezbednosnih snaga. I u tom slučaju se glavna komemoracija odvija u rodnom gradu žrtava, u Prilepu/Përlepi, takođe dominantno naseljenom Makedoncima (iako nisu sve žrtve zasede bile Makedonci). Organizuje je opština, a ponekad joj prisustvuju ministri iz SDSM-a ili VMRO–DPMNE, u zavisnosti od toga ko je na vlasti – jednom je prisustvovao i predsednik države. Konačno, isti aspekt, s malom razlikom, uočavamo i u obeležavanju događaja povezanih sa ONA: primer za to je početak sukoba u regionu Karadak – Lipkovo (Likovë) i proglašenje „oslobođene teritorije“. Komemoracija se odvija u selu u kojem su sukobi počeli, pretežno albanskom, i često obuhvata isticanje albanske zastave i izvođenje narodnih pesama i igara. U tom slučaju, žrtvama (uobičajen izraz je „mučenici“) počast odaju lokalna samouprava i udruženja veterana ONA, pri čemu se država ne uključuje, ali često prisustvuju predstavnici Demokratske unije za integraciju (DUI), uključujući ministre i lidera te stranke. Kako smo videli u poslednjoj deceniji, prisustvo i učešće rukovodstva DUI umnogome zavisi od političke klime u zemlji, što može biti u vezi sa stabilnošću postojeće vladajuće koalicije ili s formiranjem nove; ili, jednako važno, može biti u vezi s tim kako se rukovodstvo DUI i njihov rad percipiraju od strane lokalnog albanskog stanovništva i veterana ONA u regionu. Kad je reč o veteranima, bilo iz državnih bezbednosnih snaga bilo iz ONA, reklo bi se da vršioci vlasti, osim tog jednog dana u godini, zaboravljaju njihove potrebe i žrtve.
Uopšte uzev, oba ova aspekta politike sećanja povezana su s nedostatkom političke volje u državnom rukovodstvu da raspravlja o pitanjima vezanim za oružani sukob iz 2001. godine i tako pomogne društvu da se suoči sa svojom prošlošću. Nedostatak političke volje posledica je straha za političke položaje. Umesto toga, posebno s obzirom na to da se OOS smatra u potpunosti implementiranim 2019, vladajuće partije pristupaju oružanom sukobu iz 2001. godine kao zatvorenom poglavlju u istoriji zemlje – iako ono jeste utrlo put u njenu budućnost. U takvom kontekstu, može se tvrditi da je, ukoliko ne dođe do političkog preokreta na sledećim parlamentarnim izborima, malo verovatno da ćemo u doglednoj budućnosti svedočiti ikakvim značajnijim promenama u politici sećanja u Severnoj Makedoniji. (oprema redakcijska – DB)
Fond za humanitarno pravo, uredila Nataša Kandić
