среда, фебруар 28, 2024

Dan republike u Jug Bogdanovoj

Slične objave

Podeli

Jugoslavija je te noći malo “začkiljila” na jedno oko, namignula nam i ponovo usnula

Dva-tri dana kasnije namerno pomen, sa dvostrukim značenjem, o svojevrsnom obeležavanju Dana republike u evromahali, što bi rekao moj drugar Svetislav Basara. Beograd, grad koji se u svom palanačkom mentalitetu ili, direktnije, seljačluku, sunovratio do neslućene niskosti. Urbani Beograd, onaj u koji su predstave planetarnog značaja posle Njujorka, Pariza i Londona stizale brzo i pre nego u mnoge veće svetske metropole odavno ne postoji.

Danas je to sasvim drukčiji grad, zapušten i prljav, daleko od Evrope i sveta, okrenut slično prljavom i zaostalom orijentu. Beograd je izgubio svoju nekdašnju dušu. Dobar deo najboljeg, ili se iselio ili se sprema da ode, a ostatak je, izgleda zadugo, zaluđen politikom, podržavajući najgoru koja je ikad bila na sceni i njene promotere. Veličaju se ratni zlikovci i mrze susedi a da ništa ne znaju (i ne žele da saznaju) o raspadu bivše Jugoslavije i koliki je (najveći!) učinak nas ovde u tome.

Dosta davno, koncem 1989. godine u Bukureštu sam (u vreme svrgavanja tamošnjeg diktatora Nikolae Čaušeskua) razgovarao sam sa slikarkom (uz prisustvo Lasla Kovača čini mi se) koja nas je prijatno iznenadila pričom da su tamošnji intelektualci, naročito ljudi vezani za kulturu, sve vreme u ilegali radili (čitali inostrane časopise, knjige…) i da će spremno da dočekaju priključenje evropskim tokovima. Po dolasku u Jugoslaviju nekoliko dana pred Novu godinu otputovao sam u Zagreb da posetim sestru i zeta i na ulici sreo predsednika CK Hrvatske Ivicu Račana. Pitao je kakvi su utisci iz Rumunije… Ispričao sam ivici priču bukureštanske umetnice. Zamislio se, napravio dramsku pauzu i rekao da Slovenija ima šanse za to brzo priključenje, Hrvatska “tako-tako, a vi tamo – nikad”. Često se setim Račana, posebno sada u vreme kada je većinskom Beogradu recimo (i Srbiji) od boljeg života i hvatanje koraka sa svetom preče mržnja prema susedima i mural zlikovca koji sa Beogradom ima veze koliko ja sa Himalajima.

I dok sam zalud tražio da se u štampi ugleda neki tekst o makar nekadašnjem značaju dvadesetdevetog novembra usledio je poziv mirnodopskog narodnog heroja Staše Zajović da se dođe na žurku kod Žena u crnom. Sa tom organizacijom sam nekad (Borba/Naša Borba) dobro sarađivao i otišao sam u Jug Bogdanovu broj osamnaest.

Osim Staše Zajović, njenih žena i devojaka zatekao sam Aleksandra Krausa, predsednika Saveza antifašista Srbije, Dragana Stojkovića, izdavača zemunskog (takođe iz udruženja antifašista, novinarku dvenog lista Danas Snežanu Čongradin, predsednika Građanskog demokratskog foruma Zorana Vuletića, novinara Bojana TončićaZorana Amara, Fahrudina Kladničanina, Dragana Olujića, novinare Tamaru Soaić i Dejana Kožula, Tanju Marković, Jelenu Vučković Bogdanović, Jelenu Jachim Jahimović… i profesora zagrebačkog Filosofskog fakulteta Linu Veljaka

Tema – AVNOJ! (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). “Ono što se 29. novembra 1943. godine odigralo u Jajcu nije bilo nigde u Evropi”, rekao je prvi “uvodničar” Aleksandar Kraus. Delegati su, kazao je, birani na terenu, čak je i Sandžak imao svoje delegate. “Osnovni kriterijum nije bio ideološki već – ko je ubio više Nemaca. Ističući da je to nekad bio veliki praznik u Jugoslaviji, Kraus je pomenuo i postojanje ideje o balkanskoj federaciji i da je sve to “preteča Evropske unije”. “Antifašizam je u temelju Evrope”, rekao je Kraus napomenuvši da su sadašnje državice nastale raspadom bivše zajedničke zemlje zapravo zadržale “avnojevske granice”, i da mu se nacionalisti “svete”, ali da on (AVNOJ) i danas živi! Kraus je te večeri pokazao pozivnicu/letitimaciju svog oca Herberta Krausa koji je na II zasedanju AVNOJ-a bio jedan od dva većnika iz Vojvodine.

Pozivnica/legitimacija dr Herberta Krausa (foto: portalforum.rs)

Kasnije je diskusija usmerena na učešće verskih službenika (svih nacija) u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB). Dragan Stojković je pomenuo popa Vladu Zečevića, najpoznatijeg sveštenika u partizanima, koji nije bio jedini. Čuli smo i za manje znan podatak, Spomenicu SPC (1960) gde se navodi da je 380 sveštenih lica stradalo u toku II svetskog rata, od toga 40 njih u direktnim borbama s neprijteljem ili kao žrtve četničke odmazde.

Profesor Veljak je predočio stanje “o katoličkim svećenicima između dva svjetska rata” ističući da je Komunistička partija Jugoslavije “imala negativan odnos prema religiji, naročito posle 1929. godine kada je “Crkva u Hrvata” stupila u saradnju sa italijanskom katoličkom crkvom. Ipak, kaže Veljak, Josip Broz Tito je 1936. godine uputio apel vernicima da pristupe partizanskim jedinicama i bore se protiv nacista i da je odziv bio veliki. “Zanimljivo”, ističe Veljak, “da je vrhovna komanda naredila da se u bataljonima i brigadama uvedu vjerski referenti radi ‘duhovnog rasterećenja'”.

Kralj Aleksandar je favorizovao Stepinca: Lino Veljak, profesor zagrebačkog Filozofskog fakulteta (foto: portalforum.rs)

Veljak je posebno istakao značaj monsinjora Svetozara Ritiha, župnika crkve sv. Marka, ali nije on postao vrhovni poglavar nego Alojzije Stepinac kojeg je favorizovao kralj Aleksandar. Prema dostupnim podacima u Hrvatskoj je 10 odsto sveštenika stalo uz NOB tokom koje je život izgubilo njih 43, osam je završilo u Jasenovcu, nekoliko u logoru Dahau…

O antifašističkom pokretu  Sandžaku govorio je Fahrudin Kladničanin. Razlozi su, kazao je, mnogobrojni, a presudila je želja i potreba za biološkim opstankom sandžačkih  Muslimana (Bošnjaka). “Antifašizam je značajno ojačao nakon četničkog pokolja u dolini Lima”, rekao je Kladničanin i pomenuo najpoznatijeg – Rifata Burdževića Tršu” Kladničanin je istakao podatak da su ček četiri imama iz Sandžaka bili među većnicima tokom zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine i da je Murat Šećirović bio potpredsednik Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Sandžaka (ZAVNOS).

I onda, u gradu iz kojeg godinama ne prestaje da izvire vekovno nasleđe, anfifašisti, hrabre Žene (u crnom) i njihovi gosti započinju danas tako omražene pesme – Bilećanka, Marjane, Marjane, Po šumama i gorama, Konjuh planinom, Oj Mosore, Bandiera rossa, O bella ciao, Ay Carmela, Padaj silo i nepravdo… Našao se tu i ulični svirac Nikola koji se dohvatio svog ćemaneta…

Jugoslavija je te noći malo “začkiljila” na jedno oko, namignula nam i ponovo usnula.

Dragan Banjac