субота, април 20, 2024

Dan kada je Srbija „overena“

Slične objave

Podeli

Tekst učenika trećeg razreda Sportske gimnazije u Beogradu

Filip Bratić

Sreda, 3. 5. 2023, svanuo je topao i sunčan dan.

Ulicama se širila pozitivna energija prikupljena tokom produženog prvomajskog vikenda.

Beograd je delovao nekako brži i glasniji nego inače, kao da su svi žurili da što brže i detaljnije prepričaju svoj uranak. A onda, odjednom se sve utišalo, sve je stalo.

Širilo se mnogo informacija, srž je bila ista, dečak od 13 godina ušao je u svoju osnovnu školu i pucao. Licitiralo se brojevima ranjenih i ubijenih, zasuo nas je cunami različitih vesti.

Neću prepričavati detalje, sve već znamo. Ipak, ima mnogo pitanja koja ostaju nerazrešena.

Glavno pitanje kako je ova država došla do toga da dete vatrenim oružjem usmrti devetoro ljudi.

Šta još treba da se desi da bi se ovde nešto promenilo. Nejasan, mogu slobodno da kažem i odvratan mi je način na koji se traži objašnjenje za ovo, kao da „zlostavljanjem“ ili „zanemarivanjem“ pokušavaju da nađu opravdanje ubici.

Svi smo bili u tim godinama, istina osetljive su, svi smo se osećali kao da nas drugi ne razumeju, svi se nekad osećamo odvojeni od ostalih. Da li to znači da smo svi trebali da ubijamo?

Iako je dete, K. je bio više nego svestan šta radi, planirao je, a nije se pokolebao, izvršio je ovaj odvratni čin hladnokrvno, bez stajanja.

A najgore od svega je što je bio svestan nemogućnosti da odgovara za zločin. Direktan počinilac je poznat, verovatno i suviše, ali on je daleko od jedinog glavnog krivca.

K. je samo krajnji korisnik normalizovanog nasilja, sistema vrednosti koji je poput mladunčeta gajen i usađivan.

Srbija se ubija desetinama godina, počinitelji se znaju, dokazi su tu, ipak otisci na pištolju nikad nisu njihovi. Pravda ih ne stiže, a ne deluje ni da hoće. Oni su upucali našu zemlju, u sredu je ona overena u glavu.

Ovo je najveće dno koje smo kao narod dotakli, mnogo puta je delovalo da je dno pogođeno, ali je svaki put ponovo probijeno. Ipak, od ovoga nema dalje. Doživeli smo da deca ubijaju decu (ne zaboravimo i čuvara).

„Za sve su krive video-igrice i oni Instagrami, TikTokovi, interneti…“

Jeste, istina je da ima mržnje i nasilja na internetu, društvenim mrežama i u igricama.

Ali, mnogo gore zlo svakodnevno gledamo, nasilje je ovde model ponašanja, u „prime time-u“ na televiziji iz dana u dan možemo gledati rijalitije primitivizovane do savršenstva, filmove i serije gde su kriminal, nasilje, blud i nemoral glavni likovi.

Novinarstvo nam je uglavnom žuta štampa i crna hronika.

Iz dana u dan gutamo nebulozna objašnjenja koja nam serviraju.

I decenijama ćutimo, trpimo, može gore.

Kada se prećute izvlačenje stolica, ponižavanje i urušavanje pozicije nastavnika, dođe do ovoga.

E pa, dragi moj narode, ovo je posledica svega toga, nisu krive igrice, „krivi smo mi koji smo ćutali“.

Mada, šta očekivati od naroda za koji je verovatno najveći glumac Zoran Radmilović izgovorio: „Ovo više nije narod, ovo je dijagnoza.“

I stvarno, često se zapitam šta se desilo sa onim narodom koji se izborio sa Turcima, koji je uvek imao ponos, koji se uvek borio za sebe, za pravdu. Istina, Balkan je uvek bio područje ekstrema – ekstremno volimo, ekstremno mrzimo, ekstremno verujemo…

I kao takav, uvek je bio specifičan, ali ne verujem da je ikada bio ovako nisko. Došao je četvrtak, dan posle tragedije.

Onaj užurbani Beograd je stao, vreme je oblačno, sunca nigde, ceo grad je u crno-sivim nijansama.

Ipak još jači utisak, ništa se ne čuje, nema razgovora, nema muzike iz kola i kafića, nema smeha, kao da je neko utišao ceo grad na daljinskom upravljaču. Tokom celog dana desetine hiljada ljudi se slivalo do tragičnog mesta da oda počast žrtvama.

Scena je bila jeziva, more ljudi koje u tišini koju prekidaju samo jauci, kao jedan pita kada je dosta. Kada je dosta nasilja, smrti, mržnje, žrtava?

Moram da pohvalim (ako se to može u ovoj situaciji) i još jedan lep gest, na utakmici Evrolige između Partizana i Real Madrida 20.000 ruža je poletelo prema terenu posle minuta ćutanja, u čast preminulima, kao revolt života nad smrću.

Scena je bila srceparajuća. Da, posle tragedije je sve moralo da stane, škole, sport, kultura, sve. Ništa nije smelo da radi, prevelika je ovo katastrofa da ne bi sve jedinstveno stalo.

Zato sam pobesneo na informaciju da se na dan žalosti čeka dva dana.

Samim tim, ruke su svima bile vezane za jedno veliko zaustavljanje Srbije.

Kako završiti ovakav tekst? Pun sam tuge, nemoći i besa. Udareno je na ono što je najsvetije, na mlade, tek posađene živote. Ova zemlja i ovaj narod su definitivno ubijeni, od ovoga nema dalje.

Istina, pokazali smo jedinstvo u tuzi, ali smo dozvolili da se sve ovo desi.

Da li će ikada doći do buđenja ovih ljudi i neke promene?

Ne znam, ali smo ozbiljno pali na svim ispitima.

(Tekst objavljujemo uz saglasnost roditelja)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.