Aktima je izražena odlučnost naroda BiH da njihova zemlja, koja nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska, bude zbratimljena zajednica u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost svih Srba, Muslimana i Hrvata
Piše: Dragan Banjac
Na pominjanje jednom beogradskom političaru da kanim podsetiti na godišnjicu prvog zasedanja ZAVNOBiH-a ekspresno me je upitao je li jubilej „s nulom“.
Biće za dve godine, rekoh. Oćuta, nasmeši se i veli da požurim „dok to Milorad uz pomoć Rusa i ovog našeg nije rasturio k’o bugarsku skupštinu“.
Čovek je, očito, precenio (ne)moć uobraženog baje od Laktaša, ali nisam otrpeo i rekoh mu da je Bosna izdržala teror i nadživela i mnogo veće gazije od pomenute zadribalde. Biće Bosne!
Beše davno. U Mrkonjić Gradu 25. novembra 1943. u sedam uveče počelo je zasedanje Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine (ZAVNOBIH) i trajalo je do duboko u noć, do četiri sahata ujutro. Bila je to ozbiljna stvar, osnivačka skupština sa 247 delegata iz svih krajeva BiH, od kojih 173 sa pravom glasa.
ZAVNOBiH je formalno oformljen kao opštepolitičko predstavništvo Narodno-oslobodilačkog pokreta (NOP) BIH, ali je, stoji u požutelim artijama, u praksi značilo kao njen najviši organ vlasti. Odbornici su usvojili Rezoluciju i Proglas narodima BiH u kojima se ističe da ubuduće BiH i njene narode u zemlji i inostranstvu, mogu zastupati i predstavljati samo ZAVNOBiH-a i AVNOJ-a.
Aktima je izražena odlučnost naroda BiH da njihova zemlja, koja nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska, bude zbratimljena zajednica u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost svih Srba, Muslimana i Hrvata. Na zasedanju je izabrana delegacija od 58 članova koja će predstavljati BiH na Drugom zasedanju AVNOJ-a (29. novembar 1943. u Jajcu). Istovremeno je konstituisano Predsedništvo ZAVNOBiH-a, sastavljeno od 31 člana, sa dr. Vojislavom Kecmanovićem, lekarom iz Bijeljine, kao predsednikom. Iščitajte ovo još jednom nacionalšovinisti bosanskohercegovački – svih boja!
Velikodržavlje i malodržavlje
Nacionalizam o sebi najčešće stvara dve zablude, uverenje o kontinuitetu i konzistentnosti ideja koje zastupa i samim tim opravdanosti ideološkog projekta koji u određenom trenutku gradi, i iz toga je proisteklo uverenje o originalnosti i autentičnosti sopstvenih argumenata.
U modernoj istoriji Srbije, istoričarka Olivera Milosavljević (1951-2015) uočava nekoliko elemanata koji ovu ideološku nekonzistentnostobjašnjavaju a odnose se na razlike u razumevanju pojmova „državna“ i „nacionalna“ politika, kao i razlike u razumevanju sadržine samog pojma „nacija“. Različiti argumenti pre sto godina u odnosu na današnje bili su produktspecifičnosti uslova u kojima su se ispoljavali, što nikako ne umanjuje već, naprotiv, pojačava arhaičnost savremenih koncepata i, samim tim, objašnjava njihov poraz.
Srbija se već vek i po ne snalazi (tumara, stihijski) u iznalaženju cilja i verovanja u veliku državu držeći da je malodržavlje nešto inkriminisano, rezervisano za slabije. Nadalje, njeni poglavari, možda i cela dva veka robuju maloumnoj ubeđenosti da samo zemlja koja ima izlaz na more, i to baš na Jadransko ako ne misle i na Egejsko!), može da bude ekonomski slobodna , što je, mislili su, preduslov i za političku nezavisnost. Tako je ideja velike države sa izlazom na more kod balkanskih zemljica, Srbije posebno, predimenzionirana do mere kada su se sva sredstva u njenom ostvarenju smatrala opravdanim, ili kako je pisao J. Cvijić (Balkanski ratovi, 1912) „što Srbi ratom i krvlju (…) zadobiju, to je legitimno zadobijeno. Tako su se i do sada menjale političko-geografske karte“.
Početkom prošlog veka Srbija je bila od Beograda do Niša i zbog teritorijalne malenkosti i stešnjenog, kontinentalnog položaja kod svoje elite (gde je bilo i onih koji su bili protiv pruge ali ne i školovanja u Pešti i Beču) nazivana zametkom prave države.
Definisanje iracionalnih zahteva
Nakon definisanja zahteva usklađenih sa vremenom (velika država i izlazak na more kao uslovi za ekonomski i politički napredak) dolazili su iracionalni zahtevi, poput (ne)vešte podmetačine „oslobođenje braće“, odnosno teritorijalno rasprostiranje nacije, određivanje pripadnosti naciji, epika, tzv. Istorijska i etnička prava u koje, sve zajedno, autori toga vremena ni sami nisu mnogo verovali, koristeći ih jedino kao sredstvo za mobilizaciju puka.
Kada se dokazivalo tzv. etničko pravo obuhvatani su svi pravoslavni ali i muslimani, katolici, „arnautaši“, „bugaraši“, uz potpunu svest da su takvi „argumenti“ manjkavi već zato što su ih identično postavljali i svi drugi na Balkanu. Koliko se u ovo prvo verovalo, beleži O. Milosavljević, najbolje svedoči činjenica da se samo dvadesetak godina njime argumentovalo širenje teritorije, najpre daleko na jug prema toplim morima, kasnije na jugozapad prema albanskoj strani, najposle na zapad, prema Jadranu. Ali uvek daleko od realne srpske države.
Možda u tome leži i objašnjenje čestih nedoumica kada se peva Tamo daleko, da li je moje selo „kraj mora“ ili „od mora“. U pozivanju na tzv. istorijsko pravo išlo se duboko u prošlost i tražilo „prvenstvo“ na nekoj od teritorija koja vodi moru uz punu svest da je na svakoj od njih neko drugi živeo i ranije i duže i primenjivao isto pravo za sebe.
Od svega navedenog ostalo je tek poslednje, ono u šta je još pre (najmanje) sto godina malo verovao, mitovi o tzv. etničkim pravima i epika kao izvor istorijske istine koji su, umesto sporednog sredstva za mobilizaciju početkom veka, na njegovom kraju postali jedini argument i cilj.
Malo, veliko M, potom B…..
Slobodno me pišite u poštovaoce Meše Selimovića, ali…
„Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Do juče smo bili ono što danas hoćemo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema vise ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća pa i ova ljubav“.
Znam da je ovaj citat mnogima znan, ali sam ga naveo. I zbog toga da izrazim nešto neslaganja sa svojim književim idolom. Neka „rukavac“ stoji tu gde je, ima i jezera koja znaju da presuše. Što se tiče „mrtvaje“ ubeđen sam da i duga i široka, a za šalu sam donekle saglasan. Pokušaću da je malo pojasnim.
Za dugogodišnjeg „pokrivanja“ za borbu Dubrovnika i dela u poslednjem ratu veoma grešne istočne Hercegovine upoznao sam mašinskog inženjera A. Z., dugo profesora u jednoj tehničkoj školi. S njim se moglo lagano razgovarati o svemu, a o nacionalnom pitanju govorio je kao da se radi o sportu ili književnosti recimo. Mirno, staloženo, gospodski.
Znao je da sam malolitražni Srbin i jednom prilikom mi je uz smešak rekao da smo „zemljaci“. Pokazujući mi radnu knjižicu osvedočio sam se da mu je zelenim mastilom u rubrici nacionalnost ćiriličnim pismom upisano – srpska! Bilo je to za Titova zemana!
Za vakta upokojene Borbe jednom prilikom u sobetinu je (DESK) kao furija uleteo je glavni urednik Stanislav Staša Marinković i podviknuo: Imena svih naroda i narodnosti pišu se velikim slovom. Tu i tamo desio bi se propust, valjda zbog agencijskih vesti, ali sprat iznad, u nacoškim Večernjim novostima to je bio manir.
Neprestani srbijanski apetiti na bosansku i hrvatsku teritoriju
Još od stvaranja Jugoslavije nacionalističko krilo srpskih intelektualaca državni je interes poistovećivalo sa nacionalnim u smislu etničkim. Prema Miloradu Ekmečiću „učena elita srpskog društva“ uvek je polazila od pretpostavke da je srpska nacionalna država budućnost, država pravoslavnog, muslimanskog i katoličkog naroda“, dok je srpsko seljaštvo te ciljeve „svelo na voju pravoslavnu i uže srpsku meru“ (M. Ekmečić, Radovi iz istorije Bosne i Hercegovine XIX veka, Beograd, 2007).
Srbija pred II svetski rat nikako da zadovolji svoju elitu. Po prilično rasprostranjenom i cementiranom mišljenju „srpska Otadžbina je svugde gde god je Srba“, od Subotice do Šibenika, od Sušaka do đevđelije, i Kordun i Lika i delovi Dalmacije i Slavonije, i „srpska Vojvodina“ i „srpska Bosna“, sve su to srpske zemlje koliko i „hrabra Đumadija“ i koliko i gordi Lovćen“, a srpske su zato što su te zemlje preci današnjih Srba svojom junačkom mišicom branili i odbranili… i svojom plemenitom krvlju i znojem natopili“. Dalmacija je „ bil, jeste i doveka će ostati primorje srpskih zemalja Bosne i Hercegovine“ i „otačastvo onog dela našeg naroda u čijim žilama teče najčišća dinarska krv“. (Jako srpstvo – jaka Jugoslacija, Beograd, 1991)
Vizija velike, sada i etničke države proizvela je zahtev za etničkim preseljenjima, što su srpski intelektualci (magarci) smatrali legitimnim sredstvom za ostvarenje cilja. Sudbina BiH je već sredinom prošlog veka bila ukomponovana da ćemo (kad se Srbi ujedine) „muslimane uzeti sebi“ jer je izgubilo podršku za svoju posebnost i ono će tu posebnost „samo da napusti“. Aferim srpskim magarcima!
Tvrdilo se da će BiH „nestati za jedan dan“ jer će se „srpski Istok“ pripojiti Srbiji, „katolički Zapad“ Hrvatskoj, a „ostatak ne bi mogao da se održi“ (Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), beograd, 1992.). Granice Srbije i Hrvatske u Bosni išle bi „dolinom Vrbasa pa do mora“, čime bi se „srpsko primorje“ prostiralo „otprilike negde iznad Metkovića pa do Ulcinja“ (Catana mundi, Srpska hronika na svetskim verigama, I-II, Kraljevo, Beograd, 1992)
Tajnoviti (ili nedorečeni) Memorandum SANU
Došle su devedesete. U Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), militantne i zavojevačke organizacije BiH se jedna pominje. Srpski narod je diskriminisan u Hrvatskoj i na Kosovu, razjedinjen u Vojvodini, ali se ne navode problemi u BiH. Ali, trebalo je stvoriti razlog za rat! Jedni su ga (pro)nalazili u katastru (obratite pažnju Milorad, beg od Laktaša to i ovih dana često pominje!) koji je pokazivao da su Srbi vlasnici 64 odsto zemlje u središnjoj republici, pride da su najstariji stanovnici na tom prostoru. Na to se kalemio srpski duhovni prostor, a drugi da je ustanak Srba u Hercegovini izbio „protiv islamskog fundamentalističkog režima“ zbog pretnii obespravljivanjem i etničkim progonom.
Treći su pabirčili polusaznanja iz starih knjiga i prigovarali caru Dušanu što je „prepustio“ dubrovačko primorje i otišao na jug da (koji apetiti! – prim. a) izbije na Egejsko more….
I dok neki od srpskih „pametara“ veruju da je kapitulacija pred Hrvatima i muslimanima nacionalna sramota, oni, istovremeno, na tu sramotu i poraz – ne pristaju! Uvereni su da bi to „u dogledno vreme“ mogle da budu granice genocidne tvorevine Republike Srpske, neki da treba da se spašava što se spasiti da jer „ako uspemo da zadržimo pola BiH – Srbi će da žive pod jednom šljivom“. (V. Krestić, Telegraf, 20. seprtembar 1995)
Srbin, onaj većinski nikad nije voleo more, a posle ratova 90-ih Srbija je imala strah od mora jer su otuda (opravdano) dolazile samo pretnje. „Mrzim more, nigde humke, nigde groba“, usledilo je posle poraza iracionalnog!
Na bivšim jugoslovenskim prostorima poslednjih nekoliko meseci pridaje se (pre)veliki značaj nečem što se kvalifikuje kao srpski svet, vezan najviše za jednu budaletinu (molim redakciju da opisni pridev ostane) koja se odziva na AV, ali nije Aleksandar Vučić. U pitanju je lički valjda potomak u Vojvodini koji je kao nesposoban za vojni rok (JNA) to odslužio tek nekoliko decenija kasnije – za dve nedelje u nekoj valjevskoj kasarni. Ministar ovoga, onoga ne prestaje da se klanja čoveku istih inicijala.
Srpski sv(ij)et
Budaletinu, dakle, ne treba shvatati ozbiljno, njegove nalogodavce takođe. Jer, Srbi su kao rešeto, ne drže vodu (reč), pričaju koještarije. Istoričarka Latinka Perović kaže da se često seti Jovana Ristića „koji je kada se vratio sa Berlinskog kongresa sa stečenom nezavisnošću za Srbiju i došao u seljačku skupštinu da ratifikuje Berlinski ugovor. I na argument da se kredibilitet jedne države u međunarodnim odnosima ceni po tome koliko oa izvršava međunarodne obaveze koje preuzima seljačka skupština je odgovarala: „A ko tebi kaže da smo i obavezni da prihvatamo ono što si ti potpisao“.
Mi se, nažalost, 150 godina posle toga i dalje tako ponašamo, odnosno da mi kao jedna od malenih članica međunarodne zajednice, zaista imamo pravo da činimo ono što hoćemo i da pažnju na sebe skrećemo samo zat što proizvodimo haos i ničim drugim…“ kaže Latinka Perović.
Svima tamo „preko“ poruka: ne obraćajte pažnju na vatrene izjave ovdašnje „talašike“ sve do srpskog predsednika. To je za internu uporabu. Srpsko more (kao i plan onog kosovskog „naučnika“ da je moguće da Srbija preko korita Morave i Vardara i nekih kanala izađe na more koje zapljuskuje Solun) obična je stupidarija.
Zamislite mornara gedžu sa šajkačom i majicom s poprečnim plavom-belim prugama kao na reklami za sardinu „eva“. Srbi, do mora ćete morati naokolo! Na kraju: Bosno srećan ti rođendan, uz podsećanje na tekst časnog Splićanina Viktora Ivančića „Prijatelji i neprijatelji Bosne i Hercegovine“. Pogledajte taj spisak, ne samo zbog moje malenkosti, ali zašto da ne – i zbog toga.
Stoga: Cela Bosna – miran Balkan!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
IZVOR: AL JAZEERA
