Aleksej Kišjuhas
Mir svetski, Kant se rodi. Pre par nedelja, obeležen je tačno 300. rođendan ovog filozofa. A šta je nama Imanuel Kant danas?
Pa mnogo toga, samo što nam niko nije javio. A nije da se profesori filozofije u srednjoj školi nisu trudili, naprotiv.
I zato, u svetu u novim ratovima, kao i u produženom prazničnom duhu od prvomajskog roštilja do tucanja uskršnjim jajima, nije naodmet vratiti se idejama ovog mislioca.
Pre svega, Kantovim mislima o trajnom ili svetskom miru, o razumu i prosvećenosti. Jer, u jednom trenutku, svet je postao umoran od razuma.
Otprilike kao i danas.
U drugoj polovini 18. veka, Ruso i razni nacionalni romantičari prihvatili su svojevrsni „bankrot razuma“ i zagovarali da „srce“, stomak ili prepone, odlučuju o stvarima koje se moraju ticati glave.
„Od 1750. do 1794. godine, srce je govorilo sve glasnije i glasnije“, kako piše Bertrand Rasel (1946). Kant je vratio ljudski razum, te mir, obrazovanje i prosvećenost u igru, odnosno mišljenje. Zato je toliko golem i važan. A čemu Kant u Vučićevoj Srbiji 2024?
Pa i zato što je tvrdio da je moguće voditi slobodan, pravedan i moralan život, i biti građanin sveta, eto čemu ili zašto.
Krenimo redom. Dakle, Kant se rodio 22. aprila 1724. godine u Kenigsbergu u Pruskoj (i što je današnji Kaljiningrad u Rusiji).
Bio je sin nepismenog zanatlije, i celog života nije otputovao dalje od dvadesetak kilometara od svog rodnog grada.
Nikada se nije ni ženio, a često se navodi da su Kantovi susedi „navijali časovnike“ po njegovim šetnjama.
Suština ove (netačne) anegdote je u tome da je vodio strog, jednoličan i predvidiv život.
Pa ipak, čistom snagom svog uma, napravio je izuzetne proboje u istoriji filozofije ili ljudskih ideja.
Ostvario je i značajne doprinose u nauci ili astronomiji (Kant-Laplasova hipoteza), ali je najpoznatiji po svojoj filozofiji transcendentalnog idealizma.
Dođavola, šta je sad to? Ukratko, tvrdnja da vreme i prostor nisu materijalno stvarni, već da su u pitanju unutrašnji (a priori) uslovi naše intuicije.
I da ljudski mozak ne može da funkcioniše kao prazna posuda koja samo prima podatke koji se nalaze izvan nas. Nešto mora da „uredi“ podatke do kojih dolazi, a ovo uređenje se dešava preko intuicije vremena i prostora, koju poseduje um.
Prevedeno na našu stvarnost, razmislimo o sledećem.
Da li naši umovi zaista primaju npr. medijske sadržaje poput prazne posude? Ili ove sadržaje filtriraju naše intuicije, te apriorne kategorije o (srpskom) prostoru i vremenu?
Naprosto, Kant se pre svega pitao kako uopšte znamo to što znamo?
O svetu, o kosmosu, o drugim ljudima, o politici i vlasti?
Zapitajmo se i sami. Putem naših čula (iskustva) ili putem našeg razuma? U svojoj teoriji saznanja, Kant je vešto ujedinio ta dva.
Zatim, u dobu neizvesnosti i prevrata, pitao se kako uopšte možemo znati da je nešto zaista stvarno?
Pokazujući da su znanju potrebna i čulna iskustva i čisti razum, Kant je zapravo pokazao da je čvrsto (sa)znanje moguće i da stvarnost – postoji.
I sad, ovo je nesporno ili jalovo „filozofiranje“ za našeg Petra Petrovića sa uplatnica. Naravno da stvarno „postoje“ nekakvi stolovi i stolice i šoljice kafe i primerci novina oko nas. Međutim, šta ćemo sa idejama slobode, jednakosti ili pravde?
Da li su i one stvarne, ili su u pitanju puke izmišljotine našeg uma?
Drugim rečima, ideje o slobodi i ljudskim pravima pronalaze se između pomalo neprobojnih stranica o supstanciji, biću i transcendentalnom.
Politički, Kant je bio nepokolebljivi republikanac.
Podržavao je Amerikance u Ratu za nezavisnost i Francuze tokom njihove Velike revolucije.
Njegova načela su glasila: sloboda mišljenja, politička nezavisnost, i jednakost među ljudima.
Za Kanta – ljudi su radikalno slobodna bića. Zato ga je i nemački romantičarski pesnik Hajnrih Hajne smatrao za većeg revolucionara od Robespjera.
Istovremeno, i stolećima pre izbora za Miss, Kant je svetu ponudio ideju i konkretan program za „mir u svetu“.
U eseju „Večni mir: filozofski nacrt“ (1795) on izlaže šest „preliminarnih“ i još tri „definitivna“ principa za mir.
Na primer, da nijedan sporazum ne sme prećutno sadržati povod budućeg rata (kao npr. Dejtonski, Kumanovski ili Briselski?).
Ili da nijednu samostalnu državu ne sme da osvoji druga država (kao npr. Rusija delove Ukrajine?).
Da stajaće vojske treba da nestanu, i da se država ne sme zaduživati kod druge u političke svrhe (kao npr. Srbija kod Rusije?).
Zatim, da uređenje države treba da bude „republikansko“ (što je značilo „demokratsko“), da međunarodno pravo treba da se zasniva na federaciji slobodnih država, uz apsolutnu slobodu kretanja ili migracija.
Jednostavno, radi trajnog mira, valja urediti društva kao demokratska, republikanska, federalna, sa vladavinom prava i slobodom kretanja. Zvuči poznato, gotovo dalekovido? Ili predaleko odavde?
Naravno, Kant je bio i (p)ostao kontroverzan. „Imanuel Kant smatra se za najvećeg savremenog filozofa. Lično se ne slažem sa tom ocenom, ali bi bilo glupo ne priznati njegov veliki značaj“, piše Bertrand Rasel.
Slavoj Žižek je napisao i tekst pod naslovom „Srećan rođendan, Kante, ti bedni sadisto“ (aludirajući na Markiza de Sada).
Neke Kantove opaske o ženama i drugim „rasama“ su krajnje uvredljive za uzuse 21. stoleća, zbog čega postaje „kenselovan“ u pojedinim krugovima. S druge strane, zvaničnu proslavu Kantovog rođendana u Akademiji nauka otvorio je nemački kancelar Olaf Šolc.
Uz nebrojene izložbe i konferencije širom Nemačke i Evrope, snimljen je i igrano-dokumentarni film „Kant: Ekspement iz slobode“.
Možda najlepše rečenice Kant je napisao u tekstu „Odgovor na pitanje: Šta je prosvećenost?“ iz 1784. godine: „Prosvećenost je čovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv. Maloletnost je nesposobnost služenja vlastitim razumom bez nečijeg vođstva.
Čovek je sam kriv za ovu maloletnost, ako njen uzrok nije pomanjkanje razuma, nego rešenosti i hrabrosti da se njime služi bez nečijeg vođstva.
Sapere aude (Usudi se da znaš)!
Imaj hrabrosti da se služiš vlastitim razumom! Ovo je, dakle, moto prosvećenosti“.
Za njega, „lenjost i kukavičluk“ su uzroci zbog kojih ljudi radije ostaju „maloletni tokom života i zbog kojih je drugima tako lako da im se nametnu za staratelje“ (i što je uporedio sa onim dupkom ili šetalicom za bebe).
I onda, da li smo lenji ili kukavice, ili oba?
Za prosvećenost, neophodna je „sloboda javne upotrebe uma u svakom pogledu“, piše Kant, „ali sada čujem povike sa svih strana: Ne razmišljajte!“.
Zato Kant živi i 300 godina nakon rođenja, i valja mu čestitati rođus.
Nažalost, „prosvetiteljstvo“ se danas (iznova) posmatra vidi kao još jedna ujdurma zapadnog i belog čoveka.
Pa opet klizimo u doba „maloletnosti“ i ne-razuma. Jer razmislimo: umemo li da mislimo bez vođstva?
Za Kanta, „ništa ne može biti strašnije od toga da postupci jednog čoveka budu podređeni volji drugog čoveka“ (što važi i za odrasle i za decu).
Opet zvuči poznato ili savremeno.
Čoveka treba smatrati svrhom za sebe, i ako treba da postoji nekakva etika državne vlasti, ona mora imati sledeću svrhu – dobro zajednice.
Svi ljudi treba da vrede podjednako pri određivanju postupaka koji se tiču mnogih ljudi, i što je etičko utemeljenje demokratije.
Najzad, ako je nešto odlika Kantove misli, to je stalna – kritika, nasuprot dogmatizmu.
I što je takođe lekcija koju bi valjalo da usvojimo.
Kritika nije kritizerstvo, već diskusija, vrednovanje, rasuđivanje, pluralizam.
Ljudska životinja jeste deo prirode, ali se oseća najvitalnije kada je nadilazi, tj. kada odbija da prihvati svet kakav joj je unapred zadat.
I kada želi više od prostog „hleba i igara“, te čuvene formule političkog despotizma.
Ljudski razum je glavno oruđe ili pak oružje slobode.
I onda, čemu još slavljenik Imanuel Kant?
Nije li on samo još jedan mrtvi, beli muškarac mrskog Zapada?
Jeste, ali nam je potreban zbog univerzalnih lekcija o trajnim vrednostima ljudske slobode, znanja i prosvećenosti, te argumentima protiv rata i autokratije.
Kao da je našoj Republici potrebniji nego ikad.
Aleksej Kišjuhas
Mir svetski, Kant se rodi. Pre par nedelja, obeležen je tačno 300. rođendan ovog filozofa. A šta je nama Imanuel Kant danas?
Pa mnogo toga, samo što nam niko nije javio. A nije da se profesori filozofije u srednjoj školi nisu trudili, naprotiv.
I zato, u svetu u novim ratovima, kao i u produženom prazničnom duhu od prvomajskog roštilja do tucanja uskršnjim jajima, nije naodmet vratiti se idejama ovog mislioca.
Pre svega, Kantovim mislima o trajnom ili svetskom miru, o razumu i prosvećenosti. Jer, u jednom trenutku, svet je postao umoran od razuma.
Otprilike kao i danas.
U drugoj polovini 18. veka, Ruso i razni nacionalni romantičari prihvatili su svojevrsni „bankrot razuma“ i zagovarali da „srce“, stomak ili prepone, odlučuju o stvarima koje se moraju ticati glave.
„Od 1750. do 1794. godine, srce je govorilo sve glasnije i glasnije“, kako piše Bertrand Rasel (1946). Kant je vratio ljudski razum, te mir, obrazovanje i prosvećenost u igru, odnosno mišljenje. Zato je toliko golem i važan. A čemu Kant u Vučićevoj Srbiji 2024?
Pa i zato što je tvrdio da je moguće voditi slobodan, pravedan i moralan život, i biti građanin sveta, eto čemu ili zašto.
Krenimo redom. Dakle, Kant se rodio 22. aprila 1724. godine u Kenigsbergu u Pruskoj (i što je današnji Kaljiningrad u Rusiji).
Bio je sin nepismenog zanatlije, i celog života nije otputovao dalje od dvadesetak kilometara od svog rodnog grada.
Nikada se nije ni ženio, a često se navodi da su Kantovi susedi „navijali časovnike“ po njegovim šetnjama.
Suština ove (netačne) anegdote je u tome da je vodio strog, jednoličan i predvidiv život.
Pa ipak, čistom snagom svog uma, napravio je izuzetne proboje u istoriji filozofije ili ljudskih ideja.
Ostvario je i značajne doprinose u nauci ili astronomiji (Kant-Laplasova hipoteza), ali je najpoznatiji po svojoj filozofiji transcendentalnog idealizma.
Dođavola, šta je sad to? Ukratko, tvrdnja da vreme i prostor nisu materijalno stvarni, već da su u pitanju unutrašnji (a priori) uslovi naše intuicije.
I da ljudski mozak ne može da funkcioniše kao prazna posuda koja samo prima podatke koji se nalaze izvan nas. Nešto mora da „uredi“ podatke do kojih dolazi, a ovo uređenje se dešava preko intuicije vremena i prostora, koju poseduje um.
Prevedeno na našu stvarnost, razmislimo o sledećem.
Da li naši umovi zaista primaju npr. medijske sadržaje poput prazne posude? Ili ove sadržaje filtriraju naše intuicije, te apriorne kategorije o (srpskom) prostoru i vremenu?
Naprosto, Kant se pre svega pitao kako uopšte znamo to što znamo?
O svetu, o kosmosu, o drugim ljudima, o politici i vlasti?
Zapitajmo se i sami. Putem naših čula (iskustva) ili putem našeg razuma? U svojoj teoriji saznanja, Kant je vešto ujedinio ta dva.
Zatim, u dobu neizvesnosti i prevrata, pitao se kako uopšte možemo znati da je nešto zaista stvarno?
Pokazujući da su znanju potrebna i čulna iskustva i čisti razum, Kant je zapravo pokazao da je čvrsto (sa)znanje moguće i da stvarnost – postoji.
I sad, ovo je nesporno ili jalovo „filozofiranje“ za našeg Petra Petrovića sa uplatnica. Naravno da stvarno „postoje“ nekakvi stolovi i stolice i šoljice kafe i primerci novina oko nas. Međutim, šta ćemo sa idejama slobode, jednakosti ili pravde?
Da li su i one stvarne, ili su u pitanju puke izmišljotine našeg uma?
Drugim rečima, ideje o slobodi i ljudskim pravima pronalaze se između pomalo neprobojnih stranica o supstanciji, biću i transcendentalnom.
Politički, Kant je bio nepokolebljivi republikanac.
Podržavao je Amerikance u Ratu za nezavisnost i Francuze tokom njihove Velike revolucije.
Njegova načela su glasila: sloboda mišljenja, politička nezavisnost, i jednakost među ljudima.
Za Kanta – ljudi su radikalno slobodna bića. Zato ga je i nemački romantičarski pesnik Hajnrih Hajne smatrao za većeg revolucionara od Robespjera.
Istovremeno, i stolećima pre izbora za Miss, Kant je svetu ponudio ideju i konkretan program za „mir u svetu“.
U eseju „Večni mir: filozofski nacrt“ (1795) on izlaže šest „preliminarnih“ i još tri „definitivna“ principa za mir.
Na primer, da nijedan sporazum ne sme prećutno sadržati povod budućeg rata (kao npr. Dejtonski, Kumanovski ili Briselski?).
Ili da nijednu samostalnu državu ne sme da osvoji druga država (kao npr. Rusija delove Ukrajine?).
Da stajaće vojske treba da nestanu, i da se država ne sme zaduživati kod druge u političke svrhe (kao npr. Srbija kod Rusije?).
Zatim, da uređenje države treba da bude „republikansko“ (što je značilo „demokratsko“), da međunarodno pravo treba da se zasniva na federaciji slobodnih država, uz apsolutnu slobodu kretanja ili migracija.
Jednostavno, radi trajnog mira, valja urediti društva kao demokratska, republikanska, federalna, sa vladavinom prava i slobodom kretanja. Zvuči poznato, gotovo dalekovido? Ili predaleko odavde?
Naravno, Kant je bio i (p)ostao kontroverzan. „Imanuel Kant smatra se za najvećeg savremenog filozofa. Lično se ne slažem sa tom ocenom, ali bi bilo glupo ne priznati njegov veliki značaj“, piše Bertrand Rasel.
Slavoj Žižek je napisao i tekst pod naslovom „Srećan rođendan, Kante, ti bedni sadisto“ (aludirajući na Markiza de Sada).
Neke Kantove opaske o ženama i drugim „rasama“ su krajnje uvredljive za uzuse 21. stoleća, zbog čega postaje „kenselovan“ u pojedinim krugovima. S druge strane, zvaničnu proslavu Kantovog rođendana u Akademiji nauka otvorio je nemački kancelar Olaf Šolc.
Uz nebrojene izložbe i konferencije širom Nemačke i Evrope, snimljen je i igrano-dokumentarni film „Kant: Ekspement iz slobode“.
Možda najlepše rečenice Kant je napisao u tekstu „Odgovor na pitanje: Šta je prosvećenost?“ iz 1784. godine: „Prosvećenost je čovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv. Maloletnost je nesposobnost služenja vlastitim razumom bez nečijeg vođstva.
Čovek je sam kriv za ovu maloletnost, ako njen uzrok nije pomanjkanje razuma, nego rešenosti i hrabrosti da se njime služi bez nečijeg vođstva.
Sapere aude (Usudi se da znaš)!
Imaj hrabrosti da se služiš vlastitim razumom! Ovo je, dakle, moto prosvećenosti“.
Za njega, „lenjost i kukavičluk“ su uzroci zbog kojih ljudi radije ostaju „maloletni tokom života i zbog kojih je drugima tako lako da im se nametnu za staratelje“ (i što je uporedio sa onim dupkom ili šetalicom za bebe).
I onda, da li smo lenji ili kukavice, ili oba?
Za prosvećenost, neophodna je „sloboda javne upotrebe uma u svakom pogledu“, piše Kant, „ali sada čujem povike sa svih strana: Ne razmišljajte!“.
Zato Kant živi i 300 godina nakon rođenja, i valja mu čestitati rođus.
Nažalost, „prosvetiteljstvo“ se danas (iznova) posmatra vidi kao još jedna ujdurma zapadnog i belog čoveka.
Pa opet klizimo u doba „maloletnosti“ i ne-razuma. Jer razmislimo: umemo li da mislimo bez vođstva?
Za Kanta, „ništa ne može biti strašnije od toga da postupci jednog čoveka budu podređeni volji drugog čoveka“ (što važi i za odrasle i za decu).
Opet zvuči poznato ili savremeno.
Čoveka treba smatrati svrhom za sebe, i ako treba da postoji nekakva etika državne vlasti, ona mora imati sledeću svrhu – dobro zajednice.
Svi ljudi treba da vrede podjednako pri određivanju postupaka koji se tiču mnogih ljudi, i što je etičko utemeljenje demokratije.
Najzad, ako je nešto odlika Kantove misli, to je stalna – kritika, nasuprot dogmatizmu.
I što je takođe lekcija koju bi valjalo da usvojimo.
Kritika nije kritizerstvo, već diskusija, vrednovanje, rasuđivanje, pluralizam.
Ljudska životinja jeste deo prirode, ali se oseća najvitalnije kada je nadilazi, tj. kada odbija da prihvati svet kakav joj je unapred zadat.
I kada želi više od prostog „hleba i igara“, te čuvene formule političkog despotizma.
Ljudski razum je glavno oruđe ili pak oružje slobode.
I onda, čemu još slavljenik Imanuel Kant?
Nije li on samo još jedan mrtvi, beli muškarac mrskog Zapada?
Jeste, ali nam je potreban zbog univerzalnih lekcija o trajnim vrednostima ljudske slobode, znanja i prosvećenosti, te argumentima protiv rata i autokratije.
Kao da je našoj Republici potrebniji nego ikad.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
