Radmila Radosavljević
„Za decu sam oduvek izvodio besne gliste“, govorio je glumac Branislav Milićević, alijas Branko Kockica, koji je od dečje publike bio omiljen decenijama.
Sada, kao penzioner, Branko Kockica je po novom, „adaptiranom“ tekstu, besne gliste počeo da izvodi i za odrasle, dajući svoj glumački doprinos i iskustvo političkom „teatru“ vlasti, kao gradski odbornik Srpske napredne stranke.
Na prvoj sednici Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica grada Beograda, kojom je predsedavao pre tri dana kao najstariji odbornik, ovaj majstor besnih glista uvredljivim, vulgarnim i agresivnim rečnikom napao je članicu komisije iz opozicione grupe Moramo, Olgu Manojlović, a u poslednjoj sceni svoje skandalozne „predstave“ gađao je papirnim materijalima sa sednice.
„Brankov urnebes“ izazvalo je to što su članice iz opozicionih redova uopšte zatražile reč, i izrazile neslaganje sa dnevnim redom i odlukama koje su im se nametale uz nepotpun materijal za ovu sednicu. Ovo neprimereno ponašanje glumca koji se u javnosti promovisao i svojom „edukacijom dece“, i zalaganjem protiv njihovog preterano slobodnog vaspitanja, o čemu je napisao i komad (uz konsultacije s ozbiljnim psiholozima i psihijatrima, kako je govorio), u beogradskim i širim krugovima ipak je iznenađenje samo za neupućene u njegov „lik i delo“.
Jer, upravo je ovaj izvođač besnih glisti možda i najzaslužniji za vokabular i ponašanje predsednika Aleksandra Vučića u javnosti, i njegov urnebes prema opoziciji i pomenu da se uopšte čuje drugačije mišljenje.
„Podržao sam Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića kao kandidata na predsedničkim izborima 2017, on kao kao dete učestvovao u emisiji „Kocka, kocka, kockica. Jedva sam ga prepoznao. Onomad sam bio prilično krupniji od njega, a sad je on prilično krupniji. Ko bi rekao da će nekada nestašan dečak, kako je i sam sebe nazvao više puta, danas biti prvi čovek Srbije“, objasnio je Branko Kockica za beogradske medije svoju naklonost prema Vučiću.
Može se, naravno, analizirati ova „amnezija“ Branka Kockice i pitanje kako „nestašnog dečaka“ iz svoje TV emisije nije prepoznao ranije, dok je on, recimo, uz Šešelja i Tomu Nikolića, gotovo deceniju i po, u ratnim godinama raspadanja velike Jugoslavije bio perjanica Srpske radikalne stranke u javnosti, ili kao ministra za informisanje koji je tokom 1998. i 1999. „ugasio“ sve nezavisne medije.
Nije, međutim, samo simpatija prema nekadašnjem mališanu koga je „edukovao“ u svojoj ultra popularnoj „Kockici“ razlog Brankovog ulaska u SNS, i njegov prvi pokušaj da se „utvrdi“ na političkoj sceni – na prvim višestranačkim izborima bio je nezavisni kandidat za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali mu popularnost kod dece nije pomogla da osvoji mandat.
Miliićević je rođen 1946. u Zemunu, diplomirao je na FDU u klasi profesora Minje Dedića, i bio je član Ateljea 212. Na filmu i TV odigrao je više od dvadeset, mahom epizodnih uloga, a njegova najznačajnija karijera započela je 1977, kada je sa suprugom, rediteljkom Slobodankom Cacom Aleksić (1941-2019) osnovao Pozorištance Puž i prešao u „slobodnjake“.
Prva predstava ovog pozorišta bila je „Brankov urnebes“, i mada su se kasnije ređala brojna ostvarenja za decu (više od 40), ona je i sada na sceni, a kao Milićevićev najpoznatiji rad ostao je program „Kocka, „kocka, kockica“, koji se na TV Beograd emitovao od 1974. do 1993. godine, a zatim i 2005. Objavio je knjige „Mala muška antologija“ i „Prizemljena sreća“, a u jednom od poslednjih intervjua Branko je izjavio: „Uvek mislim samo unapred. Nisam završio sve što sam sebi zadao, ali sam na pragu“. (Danas)
