Basara: Zulu moralisti

Piše: Svetislav Basara, pisac, član Političkog saveta GDF

Ne bi li do kraja osvetlio mračne dubine moje moralne propalosti, Danasov glodur Draža je u broju od petka objavio čaršav – tekst kolege po peru iz Nove srpske političke misli, Marinka M. Vučinića, nadaleko čuvenog po poznavanju „merituma“ svih stvari.

Mudar urednički potez, nema šta. Marinko, naime – za mnogo manje para, kad zatreba i besplatno, iz čiste ljubavi – jede mnogo više govana od Draže. I to brže, jače, bolje. M. M. Vučinić, inače, dobro piše, a pisao bi još bolje kad bi znao šta hoće da kaže. No dobro, budućnost je pred njim.

A pred nama su novi moralni prestupi. Evo, recimo, i Goran Bregović je krenuo putem moralnog sunovrata. Pročitah prekjuče u nekoj novinčini da će svirati na nekom novogodišnjem trandibalu u organizaciji Grada Beograda, da sve bude moralno crnje i gore – Brega se slikao s Vesićem, a da sve završi u totalnoj moralnoj katastrofi, Vesić ga je na slici malčice ko i zagrlio.

Čekao sam presudu čaršijskog moralnog tribunala i izvršenje presude – Teodorovićev tvit „Brega, nemoj posle da bude ‘samo sam radio svoj posao’“ – ali tribunal se do zaključenja broja nije oglasio. Možda zato što se prethodni put – slučaj Bajaga – žestoko olupao, možda zato što je moralnim kadijama došlo iz dupeta u glavu da bi Brega i Bajaga – da su kojim slučajem slušali šta klatež priča – bili kafanski muzikanti, a ne Brega i Bajaga.

Napred rečeno uopšte ne znači da se podosta dobronamernih, prostodušnih, a neotresitih dilbera/ki ne nahvata na smrt-lepak drkadžijske euromahalske moralne policije koja vrši danonoćni monitoring državnih ljudi i institucija da bi – samo li primete da se neko, makar u prolazu, nekim poslom približio nekom državnom čoveku ili instituciji – na glavu tog mučenika prosuli kofu govana i užarenog ugljevlja.

Kad je ono Teodorović pripretio Bajagi zbog muzičke kolaboracije s nenarodnim režimom – ne precizirajući šta ga čeka „posle“ (valjda kad druga postane sudija) – našao se neki pronicljivi Tviter efendija koji je Teodoroviću nabio na nos njegovu ne jednokratnu nego permanentnu i mnogo tešnju saradnju s nenarodnim režimom – članstvo u državnoj SANU – i priupitao ga zašto iz moralnih načela ne da ostavku na akademski status. Teodorović je tom zgodom nikom ponikao i (privremeno) zaćutao.

A mirne duše je mogao, ništa ga – kako ćemo videti – ne bi koštalo, a pobrao bi ovacije. Jer, pazite, kad te jednom uvrste u besmrtnike, više ti nema povratka među smrtnike, bar što se tiče apanaže. Evo, recimo, za razliku od Teodorovića, Bogdan Bogdanović je vaktile, zbog neslaganja s državnom i SANU politikom, dao ostavku na članstvo u SANU, ali SANU se napravila luda i nastavila da mu uredno uplaćuje akademsku apanažu, koju je Bogdanović uredno vraćao pošiljaocu. I tako je to trajalo do smrti. Nažalost, Bogdanovićeve, ne SANU. I tako će zulu moralisti – ako se ne dogodi čudo (a neće), nastaviti da prodaju muda umesto bubrega dok je svijeta i vijeka.

(Kurir)