Biljana Vankovska
Čuje me žena s te strane i kaže mi: gospođice, ne dolazimo za pokojnike. Ja joj kažem da ne znam da li je čovek preminuo i da treba lekar da konstatira smrtnost. I znate šta?! Dobijam instrukcije da idem da proverim da li ima puls ili, uz pomoć ogledalca, da li diše!!!
Rano ujutro mi zvoni na vrata komšinica, sva uznemirena. Kaže: izgleda da je moj brat preminuo! Ona izgubljena, ja u noćnici s jedva otvorenim očima, prva stvar mi je bila da pozovem hitnu pomoć. (Negde u pozadini uma pojavila mi se scena kada sam poslednji put tražila hitnu pomoć pre nego što je moja majka preminula. Kažem mu da žena gubi dah, on me pita koliko je stara i da mu dam na telefon da je čuje! Tada sam poludela! Pošaljite vozilo odmah kad je pala u komu).
Sada zovem, spremna na neko drugo čudo – i zaista!! Čuje me žena s te strane i kaže mi: gospođice, ne dolazimo za pokojnike. Ja joj kažem da ne znam da li je čovek preminuo i da treba lekar da konstatira smrtnost.
I znate šta?! Dobijam instrukcije da idem ja da proverim da li ima puls ili, uz pomoć ogledalca, da li diše!!!! Ja u šoku! Dotrča drugi komšija da pogleda situaciju i zaista je nastupila smrt. Sada se javljam i pitam gde da se obratim za ovakve slučajeve. Kažu mi: pozovite Domaću posetu posle 7:30. časova.
Javljam se njima u 7:30 i kažu mi da dođem u 9:00 sa ličnim dokumentima, izdaće mi uverenje na licu mesta, ali nosite 500 denara u kešu (nemaju terminal za kartice). Idemo tamo i stvarno dobijamo uverenje.
Pokojnika niko nije video osim nas i ljudi iz pogrebnog preduzeća. Još uvek ne verujem! Razmišljam koliko je ovde jednostavno prikriti i (ne daj Bože) ubistvo!
Stari i bolesni se ne tretiraju kao ljudi, nego kao čist teret.
Još ako je čovek sam…
Autorka je univerzitetska profesorka iz Skoplja.
