Svetislav Basara
Već godinama se pitam – i nikako ne pronalazim odgovor na to pitanje – da li populacije Srbije (svih vremena i boja) uopšte žele neki normalan, tzv. bolji život, za kojim neprestano nariču. Kad kažem normalan život, mislim na miran protok stvari, udobnu svakodnevnu rutinu bez velikih, pogotovo bespotrebnih turbulencija, poredak u kom svi s velikim procentom verovatnoće mogu očekivati da će njihova porodična, lična i materijalna bezbednost potrajati na jedan duži period.
Uzeti ponaosob, svi članovi srpskih populacija (svih vremena i boja) naravno da žele bolji život, ali posmatrani kao celina, svi čine sve da zajednički život bude što nenormalniji. Odgovor na pitanje da li je to zato što je populacija Srbije svadljivija, namćorastija, sklonija nasilju i grabežljivosti i kraćih fitilja jeste – decidirano jok.
Kao što u svim belosvetskim populacijama postoji određen (maltene konstantan) procenat pedera – koji se ni u srpskoj populaciji ne smanjuje Porfirijevim nadljudskim naporima – tako u svim svetskim populacijama, uključujući našu, postoji određen (takođe konstantan) broj svadljivaca, prznica, namćora grabežljivaca i lopuža, a opet, većina populacija, pogotovo evropskih, svoje živote provodi u nemerljivo normalnijim i nenasilnijim uslovima od naše.
Te populacije za relativno mirne tokove svojih života mogu zahvaliti poglavito činjenici da u trezvenijim državama od države nije odvojena samo crkva – kod nas su crkva i država legura – nego i narod. Sve su to, da ne bude zabune, nacionalne države – drugih odavno više i nema – ali trezvenije države, formirane s ciljem da regulišu državne odnose, uspostave poredak i suzbiju nered, posluju, da tako kažemo, s fizičkim i pravnim licima, poreskim i vojnim obveznicima, ne s narodom kao celinom.
Naša naopaka državna doktrina je krenula od sumanute postavke da najpre treba usrećiti ceo narod – ujedinjen a da čim drugim – i tek se onda pozabaviti dobrobitijem i prosperitetom pojedinih pripadnika naroda, da najpre valja postići onu Lomparovu (alternativa: Lumparovu) „spoljašnju slobodu“, pa tek onda poraditi na ličnim slobodama.
Neki cinik bi rekao: budući da nije postignuta svesrpska sloboda, evo vam ga qwrz lična; osnovni uslov nije ispunjen. I da znate da bi cinik, koliko god zvučao cinično, bio u pravu. Za razliku od većine evropskih država, naša država je namerno ostala nedovršena. Ona se od početaka naše državnosti smatrala zametkom neke buduće, velike države, koja će, je li, biti dovršena kad svi Srbi budu živeli u jednoj državi.
Rezultat poslednjeg pokušaja da se formira takva država bio je da sada Srbi žive u više država nego pre poslednjeg rata, da ih u nekim državama više uopšte nema, a da je država Srbija nedovršenija nego ikad.
I tako smo stigli do „ovog što nikad ovako nije bilo“ – koje oduvek nikad ovako nije bilo – samo je doteralo cara do duvara i postalo očigledno. Doterali smo dotle da – osim policijskog – država nema nikakav autoritet nad otprilike polovinom populacije, koja izlaz iz situacije vidi u prioritetu spoljašnje slobode nad ličnom.
Kuris, famozno 23. jul 2025.
