Aleksej Kišjuhas
Studenti ne odustaju, naprotiv. Jer, na delu je i jedna ontološka i egzistencijalna borba između ljubavi i smrti, pa i gnostička (ili mudra) borba između svetla i tame. Na jednoj strani su potentna mladost, sloboda, pravda i promene, a na drugoj su impotentni starci, nesloboda, nepravda, poltroni, potkupljivci i status kvo. Jedno su razboriti i kreativni akademci koji mašu indeksima, a drugo su korumpirani političari i dosadni uhlebi koji mašu partijskim knjižicama.
Na čijoj je strani naš poslovični Petar Petrović sa uplatnica? I otuda studentski protesti ’24/25. toliko odzvanjaju u srcima i umovima javnosti. I zato vlast kao korumpirana manufaktura smrti nema adekvatan odgovor na solidarnost, organizovanost, empatiju i, naprosto, ljubav rođenu na još srednjovekovnoj instituciji univerziteta.
Dok u zaoštrenim okolnostima, svaka vlast nastoji da svoje lične interese kvarno izjednači sa interesima države i društva, te studentske blokade posmatra kao napad na državu i naciju. U pitanju je „uobičajena reakcija svake vladajuće klase koja oseća da joj je ugled okrnjen i da su ugrožene povlastice koje uživa; da bi prikrila svoje pravo lice, potrebno joj je da svoju sudbinu potpuno izjednači sa sudbinom države ili nacije, a svoj privatni interes sa opštim interesom“, pisao je istoričar Fernan Brodel još (i baš) 1969. godine.
Eros je bog ljubavi. Kako svedoče i Hesiod („Postanak bogova“) i Platon („Gozba“), Eros je najstariji među starogrčkim bogovima. Rodio se odmah na početku stvaranja sveta ili Kosmosa, iz Haosa, zajedno sa Gejom i Tartarom. Veoma je moćan, tako da njegovom uticaju ne odolevaju ni ljudi ni bogovi (a posebno ne studentkinje i studenti – brucošijade i studentski domovi su nam svedok). Eros ili ljubav zapravo je oličenje jednog stvaralačkog principa, kako piše sociolog Karel Turza („Modernost na biciklu“, 1996).
S druge strane, Tanatos ili bog smrti, zajedno sa Hipnosom (Snom) je potomak Noći. I omražen je i kod ljudi i kod bogova. O toj napetosti između Erosa i Tanatosa, naravno, pisao je Sigmund Frojd od 1920-ih godina, a posebno u „Nelagodnosti u kulturi“ (1930). Ali još za Heraklita, život je bio harmonija „između luka i lire“. Za Frojda, Eros i Tanatos su ljudski „instinkti“ koji u neprestanoj borbi čine dva pola egzistencije i samu suštinu života. A ovo je pisao nakon klanice Prvog svetskog rata, i kada posle isticanja seksualnosti kao centralnog motiva ljudske psihologije ističe i neseksualnu agresivnost i destruktivnost u prirodi ljudske životinje.
Međutim, da li su instinkti ljubavi (kreacije) i smrti (destrukcije) samo lični ili individualni instinkti? Ili je lično i političko?
Kako tvrde nezvanični ideolog studentskih protesta 1968. i Nove Levice, filozof Herbert Markuze, ali i jugoslovenski sociolozi Vjeran Katunarić („Ženski eros i civilizacija smrti“, 1984) i spomenuti Karel Turza (1996), napetost između Erosa i Tanatosa nije samo lična, već i društvena stvar. „Zadatak je razviti političku i sociološku supstanciju psiholoških zamisli“, pisao je Markuze u „Erosu i civilizaciji“ još 1955. godine. U pitanju je istorijski oscilirajuća struktura, ističe Turza, pa čitava društva nekada insistiraju na životu, a nekada na smrti.
Nekada na uživanju i radosti, a nekada na žrtvi i patnji kao osnovnoj društvenoj vrednosti. „Dinamika između Erosa i nagona smrti, izgradnje i razaranja kulture, oslobađa se i organizuje istorijskim okolnostima u kojima se čovečanstvo razvija“, veli Markuze. Tanatos ili nagon smrti, destrukcije i ubijanja tada nije samo instinkt konkretnih ljudi, već se može primetiti i u delanju kolektiviteta – klasa, grupa, partija, pokreta, pa i čitavih država, društava i kultura. A isto je i sa Erosom ili ljubavlju. I upravo zato su najnoviji studentski protesti u našoj Republici toliko privlačni, kreativni, atraktivni, pa i seksi.
Prema Frojdu, Eros i Tanatos su tesno povezani sa ljudskom kulturom. A sklonost ka agresivnosti, Tanatosu ili rušenju (izgradnjom!) je najveća prepreka kulturi. Zato i nije neobično što su prvi pobunjeni fakulteti bili upravo akademije umetnosti i filozofski fakulteti, posvećeni naučnom istraživanju kulture. S tim u vezi, kultura je u službi boga Erosa i nastoji da „sakupi izdvojene pojedince, a kasnije porodice, plemena, narode, nacije u velike celine“ piše Frojd i dodaje: „Zbog čega to mora da se dogodi ne znamo. Ali je baš to delo Erosa“.
A Eros ili ljubav, u sadejstvu sa empatijom i solidarnošću, jeste osnovni motiv („instinkt“) tekuće studentske pobune. I to je čini toliko moćnom. Pa i ako se neko doslovno zavoleo ili zaljubio po blokadama fakulteta, a možda i prndačio po učionicama istih, jer zašto da ne? Pogledajmo samo u crveno-crne transparente studenata Srbije u blokadi i buntu – nije li to izraz raspojasane kreativnosti i ogoljenog stvaralačkog principa? A nisu li sledbenici Tanatosa i vaskolike destrukcije svi oni partijaši koji se automobilima zaleću na mirne demonstrante po blokiranim raskrsnicama? Na toj su strani jedino mržnja, provokacija i bes za sitne pare. Pa studentski protesti gradualno zadobijaju simpatije i javnosti medijski ispranog uma zato što jesu mladalački, kreativni, kulturni i nekako – ljubavni.
Frojd je tvrdio da život predstavlja borbu, ali i svojevrsni kompromis između instinkta Erosa i instinkta smrti. U ljudskom biću se bore ova dva principa ili instinkta, poput onog anđelčiča i đavolčića na ramenu iz starih crtanih filmova. Ali, nema kompromisa sa smrću petnaest ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu, pa i sa monstruoznim prazničnim ubistvima u novoj godini.
Zahtevi su tu, krajnje su konkretni, dok – predsednika niko ništa nije pitao. Sva hrabrost i snaga studenata u blokadama sadržana je u toj prostoj činjenici. Omladinskom ustanku protivu otmičara naših institucija i kradljivaca naših života. I nije to performans, niti aktivizam, već naprosto – borba za život vredan življenja. I koja razbija naš informacioni mehur i preseca ovu simulaciju stvarnosti poput dečaka iz one Andersenove političke bajke. Car je go, i zvižde mu u prenosu uživo, i šta ćemo sad?
I studentski pobunjena 1967-1968. godina bila je proglašena „Godinom ljubavi“, prvo na Univerzitetu Stanford, a zatim i širom sveta. A nije nedostajalo ni vodenih topova, tenkova, pendreka i ostalog arsenala mržnje od strane ministarstava Sile. I tako od Berklija i Kolumbije do Pariza i Praga. Uz nešto pendrečenja, studenti su ispali „u pravu“ u Jugoslaviji, iako su tim veštim režimskim trikom zapravo bile zaustavljene reforme.
Zatim, studenti su ustali i 1996-1997. godine sa porukom „Beograd je svet“. I uspeli su u svojim naumima i zahtevima nakon 117 dana, sa pištaljkama, jajima, ali i takođe pendrecima i vodenim topovima po cičoj zimi. Uz zahteve da se priznaju rezultati lokalnih izbora, studenti su odlučili da nema povratka na nastavu dok sa funkcija ne odu rektor i student prorektor. Predsednik Skupštine Dragan Tomić je studentske demonstracije nazvao „fašistoidnim“, kao što ih danas nazivaju „ustaškim“ i „(vojvođanski) separatističkim“. Ali džabe im. Beograd (i Novi Sad i Niš) je ponovo svet.
Najzad, studentski protesti čine onaj istinski patriotizam, ili iskrenu ljubav prema svojoj zemlji, sunarodnicima i bližnjem svom, umesto jeftinog umotavanja u zastave po Ujedinjenim nacijama. A predivna studentska himna „Gaudeamus Igitur“ iz davne 1287. (ili čitavo stoleće pre Boja na Kosovu) i znači „Veselimo se, dakle“ – jer život je kratak („De Brevitate Vitae“).
Studentski plenumi su odistinski dijalog – „Gozba, ili o ljubavi“. Zbog fatalne sumornosti ljudske prolaznosti, jedini pravi odgovor na pustinju stvarnosti jesu i radost i ljubav. I to je životna, teorijska i praktična lekcija koju nam „šeruju“ studenti u blokadi, a radi svoje budućnosti. Nekada je krajnje jednostavno. Napredna nadstrešnica i ostale rekonstrukcije stvarnosti su smrt – a studenti život. A istorija nam je svedok: Eros ili ljubav će uvek pobediti smrt.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
