Knjiga (160 stranica, u izdanju Most arta Jugoslavije, u ediciji Libretto) o bazičnim elementima i principima političkog poretka koji se zove demokratija. Sastoji se iz tri dela: prvi (“Počeci demokratije”) o klasičnoj, antičkoj, starogrčkoj demokratiji, drugi (“Krajevi demokratije”) o modernoj demokratiji republikanskog, posrednog, parlamentarnog tipa, i treći deo (“Demokratija kod Srba”) o teškoćama da se demokratski poredak ustanovi na domaćem tlu.
Iz svakog od ova tri donosimo po jedno poglavlje:
I, 1:
Прелаз из насиља у мир
Једно од најстаријих одређења прве стварне, античке демократије долази од „оца историје” (историографије) Херодота; врло је кратко и стаје у једва две реченице:
Влада народа је, пре свега, и по имену нешто најпријатније на свету и она, најпре, значи равноправност за све; под њом се не дешавају ствари какве се дешавају под влашћу једнога. За службу ће бити коцком бирана и биће одговорна за свој посао, а све одлуке износиће пред скупштину. (У јонском наречју Херодотове књиге: πλῆθος δὲ ἄρχον πρῶτα μὲν οὔνομα πάντων κάλλιστον ἔχει, ἰσονομίην, δεύτερα δὲ τούτων τῶν ὁ μούναρχος ποιέει οὐδέν· πάλῳ μὲν ἀρχὰς ἄρχει, ὑπεύθυνον δὲ ἀρχὴν ἔχει, βουλεύματα δὲ πάντα ἐς τὸ κοινὸν ἀναφέρει. Наведен је превод М. Арсенића, а оригинал нам може послужити да тачније видимо шта све ово значи.)
То Херодотово кратко а суштинско одређење – јер садржи све битне чиниоце тога што се зове демократија – износи се у причи испричаној у трећој књизи Историје (III, 80, 6). Херодот је био први који је описивао протекле догађаје, највише оне из грчко-персијских ратова, вођених у првој половини V века пре наше ере. Прича коју износи овде Херодот је из старијег доба, кад су Персијом владали „маги и сатрапи”, свештеничко-војна елита, и кад су се персијске масе, предвођене седморицом храбријих и отреситијих, побуниле против злочина које је власт чинила. Побуна је водила у грађански рат, а овај се окончао уништењем владалачке елите и победом устаника. Седморица вођа су заседали да предложе какав политички поредак да се заведе после рушења злочиначке власти. Први је заговарао власт једнога, монархију, други власт неколицине, олигархију (или аристократију), а трећи је предложио „власт народа”, како приближно исправно, али не баш увек, каже наведени превод (па ћемо га, не бисмо ли изблиза и боље испитали шта је речено у оне две реченице, ту и тамо променити, загледајући у старогрчки оригинал).
Ваља запазити на самом почетку две ствари које се јављају као околности за замисао предлога „владе народа”, демократије, а веома су важне за њен настанак. Најпре, демократија се јавља након окончања грађанског рата. Она треба да стави тачку на насиље. Политичко насиље не припада поретку демократије, већ га руши. Владавина једног човека, макар и са саветницима како бива у монархији, владавина је силе која, не би ли се воља једног спроводила, мора да повремено пређе у насиље. И владавина неколицине, олигархија, такође доводи до насиља, јер су између те неколицине, макар се то прикривало, напетости и борбе за наметање властите воље такве да у сваком тренутку може доћи до већих сукоба услед сплетки, подметања, подела и сукоба чиме се нарушава мир, преко потребан за редован рад и живот. Демократија је излаз из унутрашњег насиља у мир.
То је превођење из ранијег стања насиља и чак рата у мирније стање политичког такмичења. Такмичења људи и такмичења разлога: ми у демократији једни другима дугујемо разлоге, потчињавамо се нивоу рационалне размене аргумената, како бисмо једне разлоге боље артикулисали од других, и како бисмо у међусобном дијалогу, размени ставова, увидели који разлози имају већу вредност од других у одређеној конкретној ситуацији живота. Не мора да значи да став о неком разлогу који прихвати већина јесте увек и најбољи, или апсолутно вредан став (таквих нема, ставови и разлози за ставове су привремени, односно важе за неко време, краће или дуже). У промењеним околностима ставови се мењају, као што се може променити ступањ или мера њихове применљивости: неки став може изгледати, „звучати” одлично, али се може показати да, услед околности на које се у часу доношења одлуке недовољно водило рачуна, није и најбољи за дату тешкоћу, па се може или мора заменити другим, можда мање „одличним”, али употребљивијим, кориснијим ставом. Стари Грци, у својим демократским полисима, „државама-градовима”, управо су тако поступали. Oсим неколико начелних и оквирних одлука о самом поретку у којем су живели, своје одлуке, „законе”, мењали су често, стално тражећи примереније себи и граду, односно вредновали су увек изнова разлоге за своје ставове. Били су, тако, у улози наших „почетника”.
Да би се могли разматрати и оцењивати ставови на основу разложности и њихове ваљаности, у оном што се назива „дијалог” (реч означава „разговор”, договарање кроз разговор, размену различитих ставова; није свака размена речи што и дијалог, за дијалог је потребно да мислимо различито једни од других, а да кроз размену разлога тражимо став који уважава вредност и тих разлога и разлике између њих), потребно је време. Демократска размена ставова и оцењивање вредности разлога – а то се зове аргументација – није за нестрпљиве. Али како се не би ова размена продужила у недоглед, постоје процедуре по којима се та размена одвија. Јер та размена има крај: да се, након претреса аргумената, донесе одлука. Демократија је у одлучивању, а онда у спровођењу донетих одлука. Пошто је за демократску расправу потребно време, она не ретко нестрпљивима, онима жељним одлука што пре, или недовољно заинтересованим за разлоге других, може изгледати спора, трома, неефикасна, па и захтевна: брже је кад одлуку доноси један или уски круг оних који владају. Али је свакако предност демократије, упркос могућној тромости њених процедура, што су одлуке, ако су претходно претресене како ваља у расправи, боље засноване и прихватљивије за већину.
Да би биле донете како ваља одлучивати се мора слободно. Овде долазимо на најважнији разлог, на укупан хоризонт демократије као политичког поретка. А то је слобода.
II, 2
Механизми репрезентовања
Кад се првих тринаест северноамеричких колонија одвајало од британске круне, побуном („чајанком”) у Бостону а онда ратовима за независност, остављена је могућност да се америчкој конфедерацији, потом федерацији, придруже и друге чланице. Проблем који се поставио гласио је: како успоставити државу која неће више бити монархија већ република на великом простору, са великим бројем људи?
И грчки полиси, и ренесансне републике, били су на мањој територији градова и подручја око градова. Овога пута се радило о пола континента. Нова држава се (само)одредила као република of the people, by the people and for the people, што ће рећи као држава која ће се позивати на демократска правила, пре свега путем општих избора. „Отац оснивач”, Медисон, касније четврти председник нове републике, пронашао је начин: неће се нова република засновати као „чиста демократија”, што ће рећи онаква каква је била у старо доба, директна или непосредна, већ као посредна, као демократија вишестепеног посредовања, ступњевите дистрибуције моћи и кроз више грана власти.
Тако се рађа велики механизам политичке репрезентације који ће одредити судбину модерне демократије као посредничке. Тешко је пренагласити важност овог механизма, јер ће он са своје стране увелико обликовати читав политички живот модерног доба, привити к себи и надодредити остале вредности, класичне аксиоме којима смо се бавили у првом делу. Тај механизам се развио у систем у којем се бирају представници, заступници и заменици оних који периодично дају свој глас, односно бирају ове посреднике, чије је непосредно укључивање у политички живот или само повремено – на изборима сваке четврте или пете године – или потиснуто на локалне комуне, односно филтрирано штампом.
Ваља одмах разумети и генезу и природу механизма репрезентовања. Он је настао још у антици, али не у политици него у теорији језика, код филозофа, најразвијеније у логичким и херменеутичким списима Аристотела. Тиче се модела и функције речи, односно знака. Знак се појављује тамо где треба да дозначи, утолико представи, заступи и на свој начин замени одсутну ствар, да њено одсуство доведе у ментално присуство. Репрезентација је „ре-презентација”, поновно присуство одсутног, такође поновно враћање или позивање у садашњост онога што је било или што ће бити, а што недостаје у овом тренутку, у презенту. Речи тако делају: реч „сто” ре-презентује сто који је одсутан, и чини то у три вида. Као знак „сто” представља сто који није ту, заступа га у говору, у реченицама, и чак замењује конкретан сто извесним обликом, идејом или суштином стола као генеричке ствари. Прво ствара илузију присуства, иако посредно, друго илузију, такође посредно, да нам може заменити непосредност својом непосредношћу, а треће илузију општости, кроз апроксимације и генерализације знака значењем. Укратко, свет семантике, овако смишљен, постаје хоризонт у којем се даље крећемо. У семантичке илузије верује се као у истине, јер су илузије (од illusio, a ово од in ludere, „у игри”) увек склоп, игра, обрт истине и привида.
Кад се пренесе на политику, репрезентовање брзо даје тзв. три гране власти (на њих је већ указао Монтескје). Амерички Конгрес или британски Парламент чине они изабрани да буду представници; они даље, већином гласова, бирају заступнике за извршавање одлука, извршну власт (којој припада у САД и председник, и он посредно биран, али на другачији начин, и с правом вета на одлуке Конгреса), а судску власт чине заменици, на обе стране, на страни судија који наступају у име закона, који је замена за право, а ово за правду, и на страни оних којима се суди, кад скупи адвокати замењују, јер се разумеју у правну казуистику, оптужене у својству њиховог правног гласа.
Овако изложен механизам репрезентовања, са три основне функције – представљања, заступања, замењивања – тек је теоријска схема. У пракси се функције мешају, представљање може прећи у заступање па и замењивање (председничко право вета је већ замена законодавног Конгреса, бар на неко време), као што и ове потоње функције могу да се придруже првој. Како би се очувала начелна разлика међу функцијама и гранама владања механизам репрезентовања је допуњен контролним правилом checks & balances, узајамном „провером” и међусобном „равнотежом” функција, односно надлежности, не би ли се општа динамика и дистрибуција моћи обликовала као власт на уређен, управо контролисан начин.
Такође, извесни облици моћи неће се директно трансформисати у власт, али ће бити део тог механизма на посредне начине. Ту спада војна моћ, потчињена другим властима (у САД непосредно председнику, са делимичном улогом Конгреса), као и важна економска моћ, односно економска снага која ће, преко државног буџета, савезног или по државама чланицама, одређивати привредне токове, а са своје стране све снажније утицати на доношење одлука, законодавних, извршних, па и оних судских (на посредан начин скупим „саветницима”, пре свега адвокатима). Механизми политичке репрезентације шириће или по потреби сужавати остале моћи. Јавност ће бити сужена можда тамо где је најпотребнија, у стварима рата који је питање живота и смрти, у име маневарске и друге „тајности”, одговорности ће такође бити посредоване законима (системом тзв. имунитета), сменљивост ће бити испод изборности а ова ће се редуковати на периодично гласање сваке друге или чешће четврте године, кад су бирачи само гласачи и стога је њихово демократско непосредније учешће у политици, оној на нивоу државе, драстично редуковано, а слобода ће бити дата, одузимана или каналисана законима, дозвољена и надгледана, контролисана и под надзором.
Већ је римска република била једна хијерархијска политичка заједница, где је старогрчка вредност исономије гурнута на страну, а нове, модерне републике такође ће се обликовати као хијерархијска друштва. Ако се упитамо шта је у модерној демократији остало од старе, можемо рећи да је остало све, али сада преуређено и структурисано тако да главнина политичке моћи стоји у рукама државе као заступника власти, а да остале моћи постају економске и друге снаге које су такође под њеном контролом. Држава надређује друштво, демократија служи као легитимација њене стварне власти. За властито озакоњење и оправдање, и врло мало више од тога.
Могло би се рећи да модерна демократија мањка чим се на њу погледа из угла класичних политичких аксиома античке демократије. Односно, њу успева да обнови модерни механизам политичког посредовања (парламентом, извршном влашћу, судством, штампом у име јавности, периодичним изборима уместо пуније и чешће сменљивости, уз одговорност која се редукује на ону судско-формалну, па може често изостати), и ако модерна демократија, са својим западним изворима у Енглеској, САД и потом Француској, обнавља слободе и права, односно основне сврхе демократије, њени политички механизми посредовања је на необичан начин докрајчавају. Што ће рећи да модерна демократија тражи да се увек изнова обнавља и успоставља, уколико је људи заиста желе.
III, 5
„Народни дух“
Преко Копитара и бечких интелектуалних кругова с којима Вук долази у додир средином друге деценије XIX века, кад почиње свој сакупљачки рад, израду граматике, речника и први превод новозаветних књига (изгледа да је свој превод Новог завјета израдио до 1820, иако ће га, из предострожности, чекајући повољније прилике и вероватно дорађујући га, објавити тек 1847), и њега захвата романтизам, нарочито онај у тумачењу Хердера. Хердер се помиње у студијама о Вуку, али осим општих места и без упуштања у Хердерове темељне замисли мало ко се њиме бавио. А Хердер и хердеровске идеје имају огромну, скоро пресудну улогу за разумевање културе, у чијем средишту је лежало питање језика, што ће, на политичком плану, довести до преображаја етничких заједница у народе а онда нације у Европи XIX века, а касније у свету. То је период стварања тзв. нација-држава (уместо ранијих градова-држава), епохални политички догађај модерности.
Позабавићемо се оним што је најважније за наш случај. Хердер са својом идејом о „народном духу” можда је и најутицајнији теоретичар с краја XVIII и почетка XIX века, утицајнији од просветитеља Канта и посткантовца Хегела. Комбинујући више струја, Хегелове спекулације о „духу” као темељном облику интелекта, Шилерово „естетско образовање човека” дошло из Кантове замисли да је лепо симбол доброг, немачко русоовство о изворности људске природе као „племените”, Хердер налази да се поменути Volksgeist највише и најпре може наћи у митологији, у древним причама и песмама из старине које се сматрају за „народну” (колективну) творевину. Тај је „народни дух” у исти мах умност колектива, „природно” је дат и служи за општи „културни узор“: сваки народ би поседовао свој темељни наратив који му пружа и обезбеђује идентитет. Хегеловски универзални „дух” тако се конкретизује и партикуларизује као историјски наратив о народу.
Хердерове идеје, где кантовско просветитељство већ смењује романтизам, и где Volk, Volksgeist, Volkslieder, односно „народ, народни дух, народне песме”, постају знаци буђења раног национализма, код Вука, посредством Копитара, почињу да играју главну улогу. Између осталог и романтична идеја пасторале, односно сељаштва као „изворнијег” од грађанства тог доба, ближег „тлу” и „наслеђу” него што је трговачки, „ћифтински” менталитет „бургера”. Према српском грађанству у Војводини Вук гаји зазор, јер сматра да је под утицајем страних, немачких или мађарских идеја, иако је и његова сама идеја о „изворности” сељака и „народном духу” пастирских и хајдучких песама такође немачка идеја. Пасторала је, уосталом, песничка фикција, јер се пастирски живот слика као идила, у забораву на тежак посао чувања оваца и говеда, на смрад обора и стаја; издваја се оно што су већ класичари нашли код старих Грка, у својој слици Хомера и Хесиода, или у северњачким сагама, готској лирици Германа и код „Осијана”, фалсификата, за којег се веровало да је аутентични средњевековни песник. Уосталом, у то доба и Шарл Нодије сакупља „илирске”, односно „морлачке” песме више их измишљајући него бележећи, а Илирци и Морлаци су занимљив случај преласка још увек измешане етније, у залеђу Далмације, по Херцеговини и Босни, који ће се тек одвојити на католике и православце, односно потоње Хрвате и Србе. „Хасанагиница”, коју Нодије такође наводи, преносећи је из Фортисовог путописа, Гете бележи као eine morlakische Ballade, „морлачку песму”, већ у годинама кад Вук тек отпочиње сакупљење „мушких” и „женских” (касније „епских” и „лирских”) песама, пример је ове тада још „илирске” литературе, на прелазу из усмене у писану, бива забележена на разним странама у Хрватској, Босни, Србији, како би, са Вуком, она полако постајала такорећи ексклузивно „српска”.
Хердер је умро почетком XIX века али су његове идеје, упрошћене и раширене по Европи у првим деценијама истог века, биле политички делатне. Оне су послужиле као замајац историјског процеса трансформације народа као културног конструкта у нацију као политички конструкт. Тај је процес историјски детаљно описан у бројним националним историографијама, а компаративно посматран означава рађање национализма као кључне идеологије XIX века. Да поновимо: национализам није само симптом трансформације народа у нацију као политичког тела са аспирацијом на државу, већ је и кључни облик енергије те трансформације, и јавља се код мање-више свих заједница приликом стварања државе, односно у ситуацијама кризе државног обједињења народа у нацију. Али се та иста појава високих емоција, идејних заноса и државотворне вештине умањује по значају уколико се оконча успешно. Уколико на том путу закаже или буде битно ометен, процес трансформације се изокреће у тзв. псеудоморфозу, односно доводи до тога да „минерал” добије облик „кристала”, облик својствен некој другој творевини, „чисту кристалну форму као празну структуру”, како је говорио Шпенглер кад је овај феномен псеудоморфозе из минерологије пренео на историју.
Другачије речено, „национални наратив” од којег се пошло као форме социјалног обједињења народа у нацију под притиском државе онда кад она не успе да себе оствари као делатно средство историјског процеса „кристализује” се у испражњену љуштуру националног мита погодног за различите садржаје. Тешко је тај мит, сада „кристал”, разбити, али је лако кроз њега пропустити различита светла, бојити га различитим визијама, утолико лакше уколико је сам чињенички или емпиријски празан. И док ће се разни национални наративи смирити код разних народа у сећање које животно више не оптерећује њихове заједнице, код Срба ће њихов основни национални наратив постати и остати жижа њихове политичке историје. Подстакнут преко Копитара и других национал-романтичара тог доба да трага за „народним духом” своје етније, Вук ће оставити у наслеђе нешто чега изгледа није био до краја свестан: један мит чији ће „кристал” обојити најважније тенденције српске политичке историје XIX, XX па и почетка XXI века. Реч је о тзв. косовском миту изнетом у „народним” песмама о косовском боју 1389. године и паду „српског царства” под „царом” Лазаром.
Вук је, под утицајам ондашње филологије, сакупљене песме делио на „мушке”, јуначке, и „женске”, лирске. Али ће његова голема збирка од око четири стотине песама (у даљим класификацијама разврставаних на обредне, верске, породичне, љубавне, песме при раду и годишњем календару), записаних у прве две деценије XIX века – неке је он записао, неке узео из записа већ постојећих сакупљача – бити подељене, ове јуначке, на „циклусе” груписане око косовске битке. Највише их је „преткосовских” и „покосовских”, док се као оне „косовске” из ширег обима у строжем значењу могу узети свега неколико, заправо пет. То су одломци, краћи десетерачки фрагменти који код Вука немају други наслов до „Комади од различнијех косовскијех пјесама”, али су језгро једне романтизоване, имагинарне историје која је, јер је имагинарна, у исти мах псеудоисторија, отуда жижа поменуте „псеудоморфозе” као „кристализације” за српски Volksgeist.
Погледајмо их изблиза.
(Knjiga se može naći u boljim knjižarama ili naručiti preko web sajt izdavača Most art Jugoslavija s popustom.)