Bojan Tončić
Odavno je sve počelo, možda još 1978. kada je iz štampe izašlo prvo izdanje romana “Dorotej” Dobrila Nenadića; knjiga je prodata u više od 200.000 primeraka, prevedena je na osam jezika, niko se nije bunio zbog nešto seksa u najavi.
Čitala i deca, policajci radili svoj posao, a sad je mnogo strašno, više nego što možete da zamislite – kome žitelji Srbije nisu naudili, mogao bi čak da ih požali, ali, ostavimo tu suvišnu manifestaciju empatije na stranu, priča koja sledi uglavnom je istinita, reč je čak i o hiperrealizmu. Budući da ćemo zaroniti u terase svijesti, odnosno katakombe novog srpskog nadrealizma. Iz tih se dubina oglasio Sindikat zaposlenih policije visprenim saopštenjem, upozorenjem i pretnjom koje, sa izvesnom količinom ljubavi za bližnjeg, te prepoznatljivom edukativnom, prosvetiteljskom, čak, nakanom, smeštaju policajce u nesporno načitani sloj društva, onaj prosvećeni, duboko svestan izazova i zabrinut zbog tinejdžerskih seksualnih maštarija koje ništa dobro nisu donele zajednici i nacionalnom korpusu.
Ovaj se sindikat, jedan od reprezentativnih u srbijanskoj policiji, oglasio upozorenjem u vidu niza retorskih pitanja, povodom “Doroteja”. Sindikat zaposlenih policije pokrenuo je, čak, akciju “Dorotej” poslavši na i-mejl adrese gimnazija širom Srbije zahtev da škole odgovore: da li je u prvom razredu gimnazije, “Dorotej” Dobrila Nenadića, obavezna knjiga, da li su stručna lica zadužena za obrazovni sadržaj dece pročitala ovaj roman, ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama uvođenje “Doroteja” u nastavu.
Profesori, imate pravo da ćutite
Policajci smatraju da je roman “neprikladan za školski uzrast” i traži da se škole izjasne o tome da li su roditelji učenika obavešteni o knjizi koja se obrađuje, imaju li škole za ovu krajnje sumnjivu rabotu saglasnost roditelja, ali i zaposlenih u školi.
Valjda je jedino užasnija od pitanja koja postavljaju policajci činjenica da su direktori nekih gimnazija zatražili ovim povodom mišljenje profesora srpskog jezika i književnosti.
Na akciju ‘Dorotej’, reagovalo je Društvo za srpski jezik i književnost Srbije.
“Ako ostavimo po strani upitnu pismenost ovog zahteva i potpuni besmisao pitanja koja se u njemu postavljaju, kao strukovno udruženje profesora srpskog jezika i književnosti moramo da reagujemo, jer su nam se javile kolege, predsednici stručnih veća, od kojih direktori traže da odgovore na ovaj zahtev. Direktori škola koji očekuju od naših kolega da odgovaraju na ovakve zahteve dodatno ponižavaju prosvetne radnike i sami rade na daljem urušavanju prosvetnog sistema. Drage naše kolege, molimo vas da ne odgovarate na ovaj i slične zahteve bilo koje sindikalne organizacije, jer to niste dužni. Ako Sindikat zaposlenih u policiji bude saznao koja je to institucija Republike Srbije nadležna da donese odluku da roman ‘Dorotej’ uđe u školski program, onda će možda i dobiti odgovor na neka od svojih pitanja”, konstatuje Društvo za srpski jezik i književnost Srbije.
Dva orgazma jednog monaha
Ima još, saopšteno je i to da su dve srbijanske gimnazije, u Dimitrovgradu i Ćupriji, odustale od “Doroteja” kao obavezne lektire. I to, navodno, bez policijske intervencije. Policajci su dobili odgovore da nisu jedini koji brinu o moralu i da su budni bili i neki profesori književnosti, ali, da konačno, saznate i to šta je kod “Doroteja“ sporno.
Reč je o seksualnom činu u kojem učestvuju izvesna Janja koja se ne obazire na nepisana pravila srednjevekovne Srbije, a na dvoru vlastelina Lauša postaje ljubimica muškog sveta, pa i samog gospodara. Gospodar je, dakle, Lauš koji će biti Janjina žrtva; konačno, zbog buđenja njegove strasti je i unajmljena.
I sad, autor priprema soft porno priču, nedostaje poj ptica i dunja koja se “skotrljava”, naravno, kao kod Ćosića, nedostaje tako erotična historija iz Prvog svetskog rata (“Samo u velikoj nesreći može se sresti takva žena.”) kad je već izvesno da će doći do sjedinjavanja nekog već poginulog srpskog oficira sa patriotkinjom izražene nacionalne svesti. Srednji je vek, u komšiluku kralja Milutina, Janja se uvija oko Lauša, loži ga, ali, zapalio se i Dorotej. Janja i Lauš su potom nestali u šumi, vratili se srećni, ali nesrećni srednjoškolci samo maštaju o tome šta se to zbivalo, možda i ne naslućuju, deca danas slabo kapiraju. Svejedno, Janjina ljubavna igra prouzročila je ni manje ni više nego dva orgazma pritajenog posmatrača ovih perverzija, monaha i vidara Doroteja (“Bože, kakav je to bio prizor! Dok sam to gledao, svršio sam dva puta.”).
Da li će Srbija postati sveopšti jebarnik
Priznaće Dorotej svoj opasni greh kojim autor razara moždane ćelije nezrelih primeraka srpčadi: “Monah sam i greh je što se razumem u te stvari”, ali, uzalud, kod dobrih je đaka i revnosnih čitalaca već izazvana nepovratna šteta. Možda su se i devojčice pokvarile sadržajem ove zapaljive lektire.
Tako drilovani, možda će današnji srednjoškolci i srednjoškolke neku buduću svoju decu voditi na vakcinaciju, previđati opasnost od 5G mreže, kemtrejlsa, verovati da je Zemlja okrugla, a ne ravna ploča. Ko zna šta će zahtevati od supruga, žena-majki, domaćica. Da li će Srbija postati sveopšti jebarnik, umesto prirodnog povratka u toplinu ognjišta i pucketanja bukovine, pripovedanja o carstvu nebeskom, o Kosovu na kojem se nekada bez zadrške trošio dinar, na tablice, na “Nema predaje ‘KM’ ostaje!”, na bojni poklič sa beogradskih zidova “Kad se vojska na Kosovo vrati”, k’o da ga je Oslobodilačka napuštala… uz gusle i vruću rakiju, dok u spoljnom svetu besne razvrat i pošasti.
Dorotej bi razumeo
Neki su profesori uvideli opasnost, prokleli posao kojim se bave, rekli odlučno “Ne!” ko Tito Staljinu. U Ćupriji se probudio dugotinjajući patriotizam deerotizovanog deseterca, žena nagrđenih lica i poubijane braće. Pišu direktori sitnu knjigu policajcima da su “lica zadužena za obrazovni sadržaj dece pročitala navedenu knjigu”, da se “Dorotej” čita na osnovu plana i programa nastave i učenja koji donosi Ministarstvo prosvete, ali da su ovo razvratno štivo “isključili” , budući da se ne slažu s tim da deca “treba da uče ovakve sadržaje”.
I u Gimnaziji “Sveti Kirilo i Metodije” u Dimitrovgradu profesori smatraju da je “sadržaj ‘Doroteja’ neprikladan za uzrast”, te pokazuju mišiće Ministarstvu prosvete. Iako je knjiga obavezna – “u nastavi se ne obrađuje”.
“Kako je ovo uzbudljivo”, kazao bi, s monaškom mirnoćom i ruku ispod haljina, iscelitelj Dorotej.
Možda bi se sve ovo dalo i prihvatiti, kada bi se, umesto “Doroteja“ (među nama, to je jedan od najprecenjenijih romana na shcgbh jeziku) u obaveznoj lektiri našao Svetislav Basara sa “Kontraendorfinom“ i “Rekapitulacijom“, odnosno kresanjem legendarne poetese Desanke Maksimović u dvorištu Trgovačke škole kod Radio Beograda (iako tu manjka misterija). I tu je dobar deo tog čina, pogotovu sve što je nagovešteno u Kontraendorfinu, ostao skriven za čitaoca.
Ostalo je da policajci, ipak, potraže potporu roditelja, pozivajući ih na neku vrstu pobune: “Roditelji vi ste sad na potezu, da li ćete zaštititi svoju decu ili ćete biti po strani, na vama je kao i mnoge druge stvari, kao što mnogi ćute oko vakcinacije i svoju decu sami vode da iste primaju. Mi smo tu da pomognemo, ali problem ne možemo rešiti ako neko ne želi da preuzme određene korake“, saopštio je Sindikat zaposlenih policije (gramatika i pravopis sindikalni).
Anika se kresala usred grada
Čekajte, bre, imbecili, kako vi da pomognete, šta je vaš posao, u čemu da pomognete?
Zvuči kao osveta, za davna, pradavna vremena, kada su policajci bili na meti ustravljenog naroda, koji je svoju duhovitost trenirao na dostupnoj mu narodnoj miliciji, na pojavnom obliku države, budući da se za zajebavanje funkcionera mogao i bajbok zaraditi. Svako je znao pokoji vic o policajcima (ono kad jedan od njih pomaže drugom da reši križaljku, “grad u Italiji, tri slova” – “Trs”, ili, odgovor na pitanje koliko ima viceva o policajcima – “Nijedan, svi su istina”).
E, tih vremena. A ne ovo sad, kao da su policajci odlučili da se osvete, da pokažu koliko su načitani, ali i to koliko istinski brinu o građanima.
Nekad su radili svoj posao, brinuli o državi, kazaće u Crnom bombarderu policijski inspektor Bešević (Petar Božović): “Pa, ja, evo, jedan sat slušam ovu muziku, glava mi je ovolika. A vi godinu, dve, ma tri godine trujete ljude. To su opasne ideje, to je opasna muzika – to su opasne frekvencije! I šta se sad dešava? Ta psihološka bomba odjedanput pukne – onda meni izađe milion ljudi na ulice. I šta ja da radim!”
Bilo je tu smisla, policajac čuva poredak, boji se demonstracija, ispituje smutljivce, preventivno deluje. Možda u takvoj vrsti pozornosti treba da tražimo novu ulogu policajaca.
Srbijom neće upravljati tuđa ruka. Još kad policajci pročitaju Anikina vremena…
Izvor: Nomad.ba
