Zahvajujući koleginici Janji Klasinc bivšoj novinarki RTV Slovenije i Dela, dopisnik iz Beograda) Portal Forum objavljuje „mašinski prevod na srpski“ Govora Slavoja Žižeka na otvaranju sajma knjiga u Frankfurtu, koji je izazvao velike polemike na samom otvaranju kao i u Zapadnoj Evropi.
Sačekajte aplauzom. Nećete pljeskati na kraju. Ponosan sam što sam ovde na sajmu knjiga jer, kao što smo danas iznova čuli, knjige su potrebnije nego ikada. Bez njih nema rešenja za stravičan rat u Gazi. Zašto? Bezrezervno osuđujem napad Hamasa na Izraelce blizu granice sa Gazom, bez ikakvih „ako i ali“. Priznajem pravo Izraela da se brani i uništi pretnju. Međutim, primetio sam jednu čudnu stvar. U trenutku kada se pomene potreba da se analizira složena pozadina situacije, obično biva optužen da podržava ili odobrava Hamasov terorizam.
Da li shvatamo koliko je čudna ova zabrana analize da se vidi složenost? Kojoj kompaniji pripada ova zabrana? Evo moje prve provokacije o društvu koje ne postoji, koje je strukturirano kao saće. Koji idiot je izabrao ovo da predstavi? Znate li kako žive pčele? Ovo je najtotalitarnije društvo koje možete zamisliti. Više od 80% žena je de facto kastrirano, ne smeju da se seksualno razvijaju, samo rade. Onda imate jednu kraljicu koja jednom u životu ima seks sa deset muškaraca, a kada dožive orgazam, odmah proguta njihove penise.
Ne hvala. Ne želim da živim u takvom društvu. Da pređem na moju temu. Naslov nedavnog dijaloga o antisemitizmu i BDS-u, bojkotu, otuđivanju i tako dalje u Der Spiegel-u bio je, na nemačkom, „Ver Antisemit ist, bestimmt der Jude, nicht der potenzielle Antisemit“. ja prevodim. Ko je antisemit određuje Jevrejin, a ne potencijalni antisemit. U redu, zvuči logično. Žrtva treba sama da odluči da li je zaista žrtva. Ali zar isto ne važi i za Palestince, koji bi trebalo da budu u stanju da utvrde ko im krade zemlju i oduzima im osnovna prava? Danas želim da vam skrenem pažnju na jedan divan detalj. Mislim da je to bila poslednja reč govora slovenačkog predsednika. Ispravite me ako grešim. Ovo je bio jedini put kada je izgovorena reč Palestinac. Ranije je bilo samo Hamas protiv Izraela. Žao mi je, ali u ovu situaciju morate uključiti i milione Palestinaca. Dalje, pod analizom pozadine ne mislim na potpunu glupost koja se maskira u duboku mudrost. Znate kako se kaže da je neprijatelj neko čiju priču nikada niste čuli. Izvinite, pročitao sam Hitlerovu moju borbu. Nakon što sam čuo njegovu priču, nacizam mi se ne sviđa više, ali još manje.
Evo dve glavne priče o Izraelu danas. Ismail Hanija, lider Hamasa, koji naravno udobno živi u hotelu sa pet zvezdica u Dubaiju, rekao je na dan napada, citiram: „Jevreji, imamo samo jedno da vam kažemo, izlazite iz našeg zemlja. Bežite nam s očiju. Ova zemlja je naša. Al Kaida, što se zove, je naša. Ovde je sve naše. Za vas nema mesta ni sigurnosti.“ Kraj citata.Jasno i odvratno.Ali zar izraelska vlada nije rekla nešto slično?Iako naravno na mnogo civilizovaniji način.Evo prvog od zvaničnih principa aktuelne izraelske vlasti.Citat iz zvaničnog izvora : „Jevrejski narod ima isključivo i neotuđivo pravo na sve delove zemlje Izraela. Vlada će podsticati i razvijati naseljavanje svih delova Izraelske zemlje u Galileji, Negehu, Golanu i Judeji i Samariji. Ili kako je rekao Benjamin Netanjahu, Izrael nije zemlja svih svojih građana. To je država jevrejskog naroda i samo njih.“ Kraj citata.
Zar ovaj princip ne isključuje ozbiljne pregovore? Palestinci se striktno tretiraju kao problem. Država Izrael im ne daje nadu da će pozitivno definisati svoju ulogu u zemlji u kojoj žive. Ispod sve politike o tome ko je veći terorista krije se teški tamni oblak, tačnije močvara. Mnoštvo palestinskih Arapa koji su decenijama živeli u nesigurnosti i podložni su svakodnevnom uznemiravanju od strane doseljenika i izraelske države. Koji su? U kojoj zemlji žive? Okupiranu teritoriju, Zapadnu obalu, Gludija i Samariju, ili državu Palestinu, trenutno priznaje 139 od 193 države članice Ujedinjenih nacija.
Prva generacija izraelskih vođa, od Ben Guriona do Mošea Dajana. Želim da ih pohvalim ovde. Govorili su sasvim drugim, iskrenim jezikom. Otvoreno su priznali da se njihovo pravo na palestinsku zemlju ne može zasnivati na nekoj univerzalnoj pravdi. Veoma aktuelan primer. 29. aprila 1966. dogodio se incident u Gazi. Grupa Palestinaca iz Gaze koja je prešla granicu da opljačka useve na poljima kibuca Nahal, Oas. Izvini, da, bend. Tada je Roj, mladi jevrejski član kibuca koji je patrolirao poljima, galopirao konjem prema njima da ih otera. Palestinci su ga uhvatili, a kada je telo vraćeno Ujedinjenim nacijama, izvaljene su mu oči. Evo odgovora Mošea Dajana. Ovaj govor je održao sutradan na sahrani ovog ubijenog Jevrejina. Slusaj ga. „Danas nemojmo da krivimo ubice. Kakvo pravo imamo na njihovu smrtonosnu mržnju prema nama? Oni već osam godina žive u izbegličkim kampovima u Gazi. Dok smo pred njihovim očima okrenuli zemlju i sela gde su oni i njihovi preci nekada živeli u našoj baštini“. Kraj citata.
Možete li uopšte da zamislite sličnu iskrenu izjavu danas? Koliko smo daleko od situacije koja je postojala i pre nekoliko decenija, kada smo govorili o zemljištu za mirovni sporazum, o rešenju dve države, ili kada su ga i današnji najodlučniji branioci Izraela pritiskali da ne gradi naselja na Zapadnoj obali. . Izrael je 1994. godine izgradio zid koji je odvajao Zapadnu obalu od izraelskih granica iz 1967. godine, i dalje priznajući Zapadnu obalu kao poseban entitet. Sve je to sada nestalo u vazduh.
Simbol današnje izraelske vlade je Itmar Ben Gvir. U politiku je ušao pridruživši se omladinskom pokretu stranke Kach i Kachane Chai, koju je neko označio kao terorističku organizaciju i zabranio? Sama izraelska vlada. Kada je Ben Gvir postao punoletan za regrutaciju u ID, zabranjeno mu je da služi zbog njegovog krajnje desničarskog političkog porekla. Ona vrsta osobe koju je sam Izrael osudio kao rasistu i teroristu je sada, dobro, pogodite šta? Izraelski ministar za nacionalnu bezbednost, koji bi trebalo da štiti vladavinu prava.
Setite se velike kontroverze koja je podelila Izrael poslednjih meseci. Juval Harari je prokomentarisao mere koje je predložila Netanijahuova vlada. Ovo je definitivno državni udar, državni udar. Izrael je na putu da postane diktatura, kraj citata. Izrael je podeljen između nacionalističkih fundamentalista koji nastoje da eliminišu ključne karakteristike legitimne državne vlasti i članova civilnog društva koji su svesni ove pretnje. Napadom Hamasa, a ovo je po mom mišljenju prava tragedija, kriza oko duha nacionalnog jedinstva je zagarantovana. Uvek je tragičan trenutak kada se prevaziđe unutrašnji raskol protiv spoljašnjeg neprijatelja. Možda je prva stvar koju treba uraditi jeste da se jasno prepozna masovni očaj i zbrka koji mogu dovesti do zlih postupaka. Ukratko, neće biti mira na Bliskom istoku bez rešenja palestinskog pitanja. Pročitao sam ovo u izraelskim novinama poslednjih dana. Ja ovo ni na koji način ne opravdavam. Ovo je krivično delo. Da, Izrael ima pravo da krene u kontranapad. Ali ne smemo zaboraviti tu mračnu, nejasnu pozadinu, Palestince.
Druga stvar je da rešenje nije kompromis u prljavom smislu odgovarajuće mere između dve krajnosti. Mnogi moji prijatelji to tvrde. Oni kažu: „S jedne strane, da, Palestinci imaju pravo da budu malo antisemitski. Pogledajte šta im Izrael radi. S druge strane, Izraelci imaju pravo da budu malo nasilni. Pogledajte šta uradili smo im tokom Holokausta“. Mislim da tu nema šta da se razume. U odbrani prava Palestinaca i borbi protiv antisemitizma potrebno je ići do kraja u oba smera. Ovaj užasni Hamas se ne može porediti sa onim što radi izraelska strana. Žao mi je. Ne upoređujem. Ne, ovo nije relativizam. Mnogo je. Da, sada vidite šta to znači u praksi, slušajte različitost, inkluziju. Da, ali to je logika slučaja. Naravno, da bismo imali naš način različitosti, neki ljudi prvo moraju biti isključeni.
Govorim o desetinama Palestinaca koje poznajem. Izvini ako sam sad malo eksplodirao. Ako postoji neko u ovoj prostoriji ko je učinio više za mirnu saradnju Palestinaca i Izraelaca, onda saginjem glavu, ali nema. Šta više možete učiniti? Moji prijatelji i ja zajedno smo organizovali veliki skup u Ramali u čast Valtera Bendžamina, Jevrejina. Nije bio problem raspravljati o tome. Organizovao sam filmsku školu u Ramali zajedno sa Jevrejem, naravno, profesorom i tako dalje i tako dalje. Ne možete porediti po tome. Naravno, ne možete to porediti sa činom nasilja.
Napadi Hamasa su apsolutno nemilosrdni, brutalni i tako dalje i tako dalje. Ali da se spustim tako nisko da citiram Entonija Blinkana, američkog državnog sekretara, sa kojim se ovde slažem, koji je rekao: „Da, Izrael ima svako pravo da uzvrati udarac, ali pitanje je za sve nas kako će uzvratiti udarac. “ Nije samo Izrael protiv Hamasa. Da pokažemo, posebno, još jednom, onog trenutka kada prihvatite da je nemoguće boriti se za obe strane istovremeno, izgubili ste dušu. Posebno danas, kada imamo ono što ne mogu nazvati drugačije nego antisemitskim cionizmom.
Znate zašto evropska desnica voli da podržava Izrael. Idemo na početak. Pogledajte moju najnoviju knjigu za ceo citat. Da li znate ko je jedan od njegovih autora? Da, Rajnhard Hajdrih. Hajdrih je 1936. napisao pismo, izjavu u kojoj je rekao da su Izraelci divna nacija. Spremni smo da radimo sa njima, ali ne ovde u Nemačkoj. Trebalo bi da idemo tamo. Bravik, sećaš li ga se? Ludi Norvežanin koji je ovde bio totalni antisemit, a mi ga tamo potpuno podržavamo. Da ne nastavljam sa spiskom.
***protest iz publike: „Što je sramota na dan kada se ljudi ubijaju i ubijaju“. *** Gde? Čak iu Gazi? *** protest iz publike: Da relativizujem ono što se dešava i šta se desilo.*** Ne relativizujem. Bio je to gnusan zločin. Ja to ni na koji način ne relativizujem. Sve što kažem je da ako govorite kako sada govorite, odmah stavljate milione Palestinaca u nemoguću poziciju, što će dodatno povećati antisemitizam. Ipak, dozvolite mi da dođem do dna. Artur Kesler je govorio gorku istinu: „Ako moć kvari, istina je i obrnuto. Progon kvari žrtve, mada možda na suptilnije i tragičnije načine.“ Kraj citata.
Ovo se odnosi na obe strane u ratu koji je u toku. Moj najveći heroj, apsolutni heroj 20. veka, je Mareh Edelman, poljski Jevrejin koji je to jasno video. Edelman je učestvovao u ustanku u Varšavskom getu 1943. i u Varšavskom ustanku 1944. godine. Posle rata, kada su njegova žena i deca emigrirali zbog sve veće antisemitske kampanje u Poljskoj 1968. godine, odlučio je da ostane u Poljskoj. Upoređujući se sa pričama o srušenim zgradama na mestu austrijskog logora, rekao je: „Neko je morao da ostane ovde sa svima koji su ovde poginuli. Kraj citata. Od 1970-ih radio je u Odboru za odbranu radnika kao član Solidarnosti. Učestvovao je u diskusijama poljskog okruglog stola. Pred kraj svog života, Edelman je javno branio palestinski otpor, tvrdeći da je jevrejska samoodbrana protiv koje se borio u opasnosti da pređe granicu u ugnjetavanje. Diskvalifikovati Edelmana kao ništa drugo do sramotnika Jevreja je, po mom mišljenju, najveći bezobrazluk. Zašto ovo govorim ovde u Frankfurtu na sajmu knjiga? Jer samo čitajući knjige – ovde se slažem sa prethodnicima – možemo biti svesni situacije?
Književnost je privilegovan medij kroz koji možemo opipljivo prikazati duboku dvosmislenost i složenost naše nevolje. Ne mistifikujem poeziju. S druge strane, moja teza je, da vas ponovo šokiram, da bez poezije nema etničkog čišćenja. Pomislite na Ruandu. Bio je jedan veliki lokalni pesnik. Pomislite na rat u bivšoj Jugoslaviji. Radovan Karadžić, uvaženi pesnik bez rata. Da ne spominjem ljude poput Mao Cedunga i tako dalje. Tako da sam bio šokiran kada sam saznao da je dodela nagrade Adania Shibli odložena. Odluka koja mi deluje skandalozno. Da, terorizam protiv Izraela je u suprotnosti sa svim vrednostima Frankfurtskog sajma knjiga. Da. Kao kolektivno kažnjavanje miliona ljudi u Gazi i ukidanje nagrade Adaniji Šibli. Znate, tu se približavamo paradoksima kulture isključivanja. Zvanična najava je da, inkluzija, raznolikost, ali onda sve što kultura otkazivanja radi je da isključuje one koji se ne uklapaju u vašu ideju o uključenosti i raznolikosti. Ne samo da sam ponosan što sam ovde, već me je i malo sramota.
Pokušajte da zamislite šta bi Marik Edelman rekao da je danas živ. Još jednom ponavljam da sam na kraju. Ne, ni na koji način se ne slažem sa onim što je Hamasov pokret uradio i ne relativizujem to. Bilo je to nemilosrdno, brutalno ubijanje. Haneah to jasno govori. Ne radi se samo o ograničavanju Izraela, već o uništavanju zemlje. Međutim, okolnosti koje sam opisao ni na koji način ne relativizuju ovaj zločin. Zbog njih vidimo samo pozadinu ovog sadržaja. Iz kojih ovakvi zločini, to ih ni na koji način ne opravdava, oni nikako ne mogu proizaći. Ako to ne uzmemo u obzir, ako ne uzmemo u obzir ono što se sada dešava na Zapadnoj obali, onda ne možemo da razumemo situaciju.
Apsolutno u potpunosti priznajem pravo Države Izrael na postojanje. Takođe sam apsolutno kritičan prema palestinskim vlastima. Na primer, mislim da je Arafat s pravom okarakterisan kao čovek koji nikada ne propušta priliku da propusti priliku. Bilo je krajnje glupo što je odbio pakt sa vladom Ehuda Baraka, koji je dogovorio Klinton. Ne hvalim Palestince. Sve što kažem je, pogledajte njihov položaj na Zapadnoj obali. Oni su u bezizlaznoj situaciji. Ovo je tragedija.
Žao mi je. Da, bilo bi lepo da kažete ostalim ljudima koji su govorili pre mene. Vidite da trenutak koji sam upravo rekao nije jednostavan. Upoređujem neuporedivo. Ne, mislim da bi to trebalo da uporedimo.
Hvala na pažnji.
Janja Klasinc
