R. Radosavljević
„Stvarnost i ja nemamo dodirnih tačaka. Danas je nacizam u modi, što znači da moraš da si nasmejan, zdrav, obučen, agresivan i “napumpan” silikonima, a ja sam oduvek u jednom potpuno drugačijem svetu, i zato sam životni dekadent“, govorila je Sonja Savić, glumica blistave karijere koja je još za života postala deo jedne pobunjeničke, beskompromisne urbane legende ovog prostora.
Na filmskom nebu pojavila se kao meteor, 1977. u „Leptirovom oblaku“ u režiji Zdravka Randića, bila je jedna od najdarovitijih, najposebnijih i najlepših glumica, a preminula je na današnji dan 2008. u Beogradu, i ostala je nazaboravna – svakog septembra naša kulturna javnost seća se Sonje Savić, njenih uloga kojima nas je oduševljavala, turbuletnog životng puta od kojeg nije odustajala…
Tužna i neshvaćena buntovnica s razlogom, kako Sonju i danas opisuju njene kolege i prijatelji, rođena je 15. septembra 1961. u Čačku, a iza nje je ostalo blizu 60 filmskih i TV uloga, među kojima su i one ostvarene u antologijskim delima.
U filmovima „Šećerna vodica“ Svetislava Prelića, koji joj je 1983. doneo prvu Zlatnu arenu u karijeri, “Živeti kao sav normalan svet”, “Una”, “Čavka”, “Uvod u drugi život” i “Ni na nebu ni na zemlji” Miloša Miše Radivojevića, “Davitelj protiv davitelja” Slobodana Šijana, „Šećerna vodica“ “Balkanski špijun” Dušana Kovačevića i Božidara Nikolića, “Braća po materi” Zdravko Šotra, “Urnebesna tragedija” Gorana Markovića, “Tango je tužna misao koja se pleše” Puriše Đorđevića, “Mi nismo anđeli” Srđana Dragojevića…
Ulogom kafanske pevačice u kultnom filmu “Život je lep” Bore Draškovića, 1985. očarala je kritiku i publiku na festivalu u Veneciji i osvojila Specijalnu nagradu žirija.
Sonja Savić je bila laureatkinja najvećih glumačkih nagrada, među kojima su i nagrada “Carica Teodora”, Gran pri “Ćele-kula”…
Veliki uspeh iz 80-ih godina, kada je bila i jedan od najavangardnijih predstavnika beogradske kulturne scene nije se, nažalost, nastavio – tokom 90-ih sve manje se pojavljivala na filmu, ali je postala aktivna kao rediteljka – snimila je “Prvi srpski tehno vodvilj”, “Supernaut – Beograd andergraund”, “Plej”, i poslednji film “Šarlo te gleda”.
Veliki povratak na glumačku scenu usledio je sa filmom “Hleb i mleko” slovenačkog reditelja Jana Cvitkoviča, koji je 2001. nagrađen “Zlatnim lavom” u Veneciji. Sa Cvitkovičem je 2005. sarađivala i u hororu “Od groba do groba”, gde je takođe igrala glavnu ulogu, i to je bio prvi slovenački film prikazan na festvialu u San Sebastijanu.
Poslednje uloge ostvarila je u TV seriji “Vratiće se rode” Gorana Gajića, filmu “Princ od papira” Marka Kostića, i u horor komediji “Zabranjena ljubav” Momčila Preradovića, koja je premijerno prikazana posle njene smrti, juna 2009. godine.
Pravu posvetu Sonji Savić dao je reditelj Milutin Petrović 2005, u filmu “Jug-jugoistok”, koji je snimio o njoj. U njegovoj priči igra glavnu junakinju, glumicu koja dolazi iz Slovenije i zove se Sonja Savić.
“Možda ne bih bila glumica kada bih ponovo počinjala, ali bih svakako bila slobodni umetnik. To sam i sada, i priznajem da je u ovim godinama ta “titula” teško breme. Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama.
Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. A nekada sam htela i da se udam, da budem konzervativna, da imam decu…”, govorila je Sonja Savić.
Bila je fascinirana muzikom i životom Bili Holidej, Snežanom Lukić koja je igrala u filmovima Živojina Pavlovića, Božidarkom Frajt koja je na izvestan način, kako je Sonja izjavljivala, uvek neformalno u neformalnim filmovima sjajno sebe izražavala, i bila lepa, pametna i slobodna žena.
„Treća osoba, koja je film spoznala kao svoj lični život i učestvovala u njemu kroz njega se razvijajući, beskrajno ga volela i divila mu se, koja je uvek bila fotogenično, pametno i duhovito biće jeste Milena Dravić. Ona je bila moje detinjstvo, detinjstvo cele moje generacije, zaštitni znak za Jugoslaviju“, pričala je Sonja.
„A glumice koje su me „uništile“ i probudile u meni potpunu strast za bavljenje glumom bile su Marlen Ditrih, Žana Moro i najzad, u apsolutno profesionalnoj kinematografiji nedavši se do kraja – Merilin Monro“.
Glumica blistave karijere sebe je videla kao nesrećnu devojku:„U stvarnosti, uopšte nemam sreće. Ja sam jedna nesrećna devojka. Družim se sa širim krugom ljudi s kojima sam odrasla negde od petnaeste godine. Mi smo prošli mnoge faze raspadanja, skupljanja, svega živog i sad smo do te mere sjajni da više ne pričamo ni o čemu.
Ne procenjujemo jedni druge i uglavnom, igramo vista tablaneta i tako možemo noćima. Umemo i da šetamo ulicama, umemo i da odemo od drugih ljudi, sjajno se slažemo i – svi smo samci. To su moji prijatelji koji nemaju nikakve veze s filmom“, govorila je Sonja Savić.
Šarlo akrobata i Milan Mladenović
Život i karijeru Sonje Savić intenzivno je obeležilo druženje sa generacijom muzičara “novog talasa”, pre svega bendom “Šarlo akrobata”, kojima je posvetila film “Šarlo te gleda”.
Sa Milanom Mladenovićem, frontmenom grupe “EKV”, 1986. igrala je u filmu “Crna Marija” reditelja i scenariste Milana Živkovića. Tragičan pečat na veliko prijateljstvo s Mladenovićem, kako je izjavljivala, ostavile su smrti članova ove grupe.
Manifestacija Sonjin septembar
Svake godine u septembru, mesecu rođenja i smrti naše velike glumice, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ u njenom rodnom gradu Čačku organizuje manifestaciju „Sonjin septembar“, kao deo aktivnosti na istraživanju i afirmaciji njene umetničke zaostavštine.
Cilj manifestacije je da podstakne i afirmiše umetničku produkciju u oblastima alternativnog filma, videa, pozorišta i muzike, umetničkih disciplina u kojima je ona, kao samostalni autor, ostvarila izuzetne umetničke rezultate.
A u Spomen sobi Sonje Savić u Donjoj Gorevnici kod Čačka, koja je rekonstruisana 2015, nalazi se postavka njenih samostalnih autorskih filmskih i video radova, fotografija, glumačkih nagrada, ličnih predmeta… (Danas)
