BEOGRAD, 4. avgusta 2023. – Danas smo na Jevrejskom groblju u Beogradu sahranili Davida Albaharija.
Bilo je 37 stepeni u hladu i svi smo bili mokri od samih sebe. Ali bilo je tako drugačije od svega sto živimo danas. Uz odar je bila supruga, sin i kćer, sestra i neka jako lepa žena. Bio je Svetislav Basara, bio je Mirko Gaspari, bilo je mnogo ljudi, ali ne previše, jer to ne ide uz onog kojeg smo sahranjivali.
Bio je prisutan Beograd koji umire, a bio je nekad tako divan.
Uz Daču Albaharija me vezuju crtice iz studentskih dana. Trebalo je početkom osamdesetih da neko zemunsko društvo ide u bioskop. Bila je dilema da li da se ide u šest ili u osam sati. Dača je rekao da mi idemo u šest, pa ako mu kažemo da film valja on će zatim ići sam u osam…
Posle nam je napravio gibanicu od marihuane, koju ja nisam jeo, kao zakleti čistunac. On mi je potvrdio da je angažman Jamesa Taylora mnogo ozbiljniji od onoga što se tvrdi. “Najbolja stvar koju mozes da naučiš u žvotu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutis i pamtiš.” (David Albahari)
D. B.
