BEOGRAD, 30. jula 2023. – David Albahari, pisac i prevodilac, jedan od najznačajnijih savremenih domaćih književnika, umro je u 76. godini, javila je danas Radio televizija Srbije (RTS). Albahari je prvu knjigu, zbirku priča „Porodično vreme“, objavio 1973. godine. Objavio je trinaest knjiga priča i četrnaest romana, kao i pet knjiga eseja.
Za knjigu priča „Opis smrti“ (1982) dobio je „Andrićevu nagradu“, a za knjigu priča „Pelerina“ (1993) nagrade „Stanislav Vinaver“ i „Branko Ćopić“. Njegov roman „Mamac“ dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman 1996. godine, Nagradu Narodne biblioteke Srbije, te nagrade „Balkanika“ i „Most Berlin“. Roman „Pijavice“ nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).
Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil, Sare Kejn i Džejsona Šermana.
Od 1973. do 1994. godine radio je u redakcijama više časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Кnjiževna reč, Pismo, Кulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske.
Albaharijeve knjige prevedene su na osamnaest jezika. Od jeseni 1994. godine živeo je u Kalgariju, u Кanadi.
Od nekoliko intervjua pronašao sam samo jedan s kraja 2013. godine. Razgovarali smo na Sajmu knjiga. Rođen je u Peći ali taj gradić kosovski nije upamtio. Do polaska u osnovnu školu živeo je u Ćupriji a odrastao je u „glavnog gradu Beograda“, Zemunu. Od oktobra 1994. dobrovoljno se prognao u kanadski Kalgari, gde je, kako je govorio, pronašao samoću za pisanje, bežeći možda i od „kobnih posledica“ balkanske stvarnosti.
Njegov gimnazijski drug Slobodan Stupar, poznati novinar (Radio Beograd, BBC…) seća ga se u najlepšoj uspomeni. Iz tog doba ispričao je da se redovno „gubio“ tokom letnjih raspusta, a tek kasnije su saznali da ga je otac slao u London radi usavršavanje engleskog. Veliki značaj je pridavao dvema fotografijama. Na jednoj je kao dečačić sa majkom koja mu nešto nudi na poslužavniku, a na drugoj kao šestogodišnjak u Vrnjačkoj Banji sedi u drvenom avionu…
Kada sam ga upitao da li iz svoje radne sobe vidi možda Stenovite planine, Albahari je uzdahnuo i rekao da radi u prizemlju i da iz te prostorije vidi „samo noge ljudi koji dolaze da očitaju koliko smo potrošili struje“. Možda su, kazao je, zato moje priče tamne. Nemam dovoljno svetla u toj sobi. Sve to govorim zato što mi je jedna žena rekla da me zamišlja da sedim pored velikog staklenog prozora i gledam (što si i ti pomislio) lepote Stenovitih planina tamo koje zaista obožavam…
„Nisam vernik. Otac je bio pobožan čovek, ali on se pnašao u skladu sa situacijom koja je vladala u našoj zemlji. U zemunskoj bolnici nije pokazivao da je vernik, tek kad se penzionisao počeo je da redovno odlazi u hram da se moli, i bude aktivan član jevrejske verske zajednice. U kući smo obeležavali sve praznike, pratio sam običaje ali nikad nisam osetio, ili da kažem uvek mi je smetalo automatizovanje religije“.
Za mene je pisanje zaista uteha, da shvatim i razumem neke stvari koje mi se događaju i u svetu oko mene. Ne volim da otkrivam svoju intimu i zato pišem sve te priče u kojima se stiče utisak da se to događa nekom drugom, a zapravo se sve to događa samo meni. Kako se štitim? Trudim se da što manje tih (p)ropratnih stvari dođe do mene…
Veliki uticaj na njega u početku je imao Viljem Fokner, „prvi veliki pisac koji me je oduševljavao velikim rečenicama“. Kasnije je, kaže, na mene uticaj imao Džon Apdajk, ranijim pričama (Golubije perje) koje su prevedene i kod nas. Posle sam se zainteresovao za američke metaprozne pisce kao što su Džon Bat i Robert Huber koji su me potpuno izmenili.
Dragan Banjac
