Срби су у доба европског просветитељства насељавали две географије. Једна је била на рубовима донекле просвећене Аустроугарске, или у Војводини или по Крајинама, куд су се селили век и два пре тога као граничарски упошљена скупина која је бежала од османлијске окупације. У Војводини су постепено стицали нове чинове, звања, занимања, постајали, заштићени од стране Беча пре него од Пеште, нови грађани верни Цару. Могли су остати привржени свом обреду, говорити властити језик, неговати своје обичаје, добијати имања, неки и титуле „графова”, стицати образовање и потпадати полако под европски културни круг. Упознали су временом шта значи обавезност и прва, почетна једнакост пред законом, односно чему служи и шта је уопште законитост. Није то текло ни лако ни глатко: нарочито су притисци Мађара били снажни, јер су се, узимало се, Срби из „прека” (прекодунавски) настанили на територијама које су Мађари сматрали својима. Мађарско племство и прво грађанство је било европеизовано, утолико и захваћено просветитељством, али је то било на површини, у архитектури или култури која се такмичила са аустријском, али су се по дубини односили према придошлим Србима с висине, пре као према мање или слабије цивилизованима чији их је православни обред одбијао, језик им био непознат а писмо страно. Поједини Срби нису то могли поднети, све више су гледали у своју „велику браћу”, у Русе, и бројне групе су се чак исељавале у велико руско пространство, углавном у данашњој Украјини, где су се временом претапали у тамошње етније.
У Србији под Дунавом, у моравској Србији и Шумадији Срби су били раја, под окупацијом Стамбола. Ту европско просветитељство није допрло ни у траговима; штавише, они Срби који су ту остали, и нису се одселили у „крајине” у великим сеобама под Арсенијем III и Арсенијем IV Чарнојевићем крајем XVII и средином XVIII века, били су највећма раштркани по селима и шумама, како би се склонили од Турака, неписмени, необразовани, заостали у разном погледу; писмени су били тек поједини свештеници, и не сви, по манастирима, оскудним и малобројним, уз по којег трговца, који је тек знао да сриче, броји и пише цифре. Градски Срби, кад их је било по паланкама које су биле углавном турске, слушали су вести које су им долазиле из Прека, највише преко Земуна, или с оне стране Саве и Дрине, трпели зулум и склањали се од османлијских дахија; кад су ови почели да претерују у насиљу, и сами се одметнувши од Порте, почела је побуна, односно устанак који је први повео Ђорђе Петровић из јужног, таковског дела тзв. Београдског пашалука, једно време припадник фрајкора, хабзбуршке милиције састављене од Срба, који се из Аустрије вратио у Србију након амнестије, борио са османлијама против одметнутих дахија, бавио се трговином свињама и стао на чело устаника 1804. године, у комешању Европе током Наполеонових ратова. Прек, „црни Ђорђе” је био страх и трепет за Турке, али је такав био и према својим сународницима, чије су псовке „по души те” и узречица „којекуде” биле његова честа последња реч. У таквом времену, његове четовође, војводе и главни саборци били су нека врста његових копија, а сви заједно копије турских силника, само са српским главама, слабог образовања и склони свом „закону”, односно својој вољи.
Поучан је пример Боже Грујовића, рођеног око 1778. у Руми и крштеног као Теодор Филиповић, који је избегао из Срема у Војводину, докторирао у Угарској и постао, иако млад, предавач историје европског права на универзитету у Харкову. Био је један од најобразованијих младих људи свог доба, који је одржао везе са родном грудом, и на позив једног од устаничких вођа, проте Матеје Ненадовића, на путовању кад је прота ишао у Русију да тражи помоћ и заштиту, услишио је молбу да се врати у београдски пашалук, односно у ваљевску нахију, где су српски устаници, углавном неписмени, а и они писмени су то били слабо, подигли устанак за ослобађање од Турака. Грујовић је себи узео то презиме а име превео из Теодора у Божидара, учествовао у појединим бојевима, али је његов посао био другачији: као писмен и образован човек, познавалац европског права и просветитељских тенденција, био је намештен, вероватно на предлог проте Матеје, за секретара прве устаничке Владе, тзв. Правитељствујушћег совјета, насталог изгледа управо на његову иницијативу, што је требало да буде и управни и законодавни орган српских устаника. Карађорђе, први и углавном преки, по томе неприкосновени вожд Срба, сложио се са оснивањем таквог врховног тела, јер је по свој прилици мислио да му оно може помоћи око организације устанка, као и у почетној администрацији. Совјет је основан на скупштини устаника у селу Борку код Београда средином августа 1805. године, али се већ јавио глас и појавила се амбиција других вођа устанка, углавном разних војвода, да Совјет послужи и њима за ограничење, ако не и сузбијање преке воље Карађорђа, његове плаховитости и произвољности од чега су већ поједини осетили последице, а већина зазор, најчешће страх. Познајући устанике, сада српску „рају”, Карађорђе је знао да су њихове и свакодневне и војничке навике највећма преузете од Турака, па се и сам понашао „турски” према њима, осионо и без призива. Устанак је требало да буде ослобађање од турске окупације, али која је вајда од тога уколико се и врховни вожд и мањи „вождови” понашају као нове, сада само српске османлије, задржавајући страх и трепет као метод владања, и прелазећи поступцима не ретко у ново безакоње. Грујовић је то могао да посматра на сваком кораку, а као европски дух ипак је смерао на нешто друго, односно да се нове власти успоставе као законите, да се и саме подвргну начелу законитости. Совјет би имао законодавни задатак, уз надгледање примене законитости, а Грујовићев предлог је ишао за тим да се Совјет успостави као самостално тело не би ли се устанак заштитио од разних спољнополитичких утицаја и да би се тако спасла сама борба за ослобађање Србије из турских руку.
У том духу, просветитељском, он је за прво оснивачко заседање Правитељствујушћег совјета припремио једно излагање које би, да је било усвојено, био први уставни документ нове, од Турака ослобођене Србије. Трудом Ненадовића је тај говор сачуван, и објављен је у првом издању Ненадовићевих мемоара. Да ли је свој предлог Божа Грујовић прочитао, односно изложио Совјету, вожду и војводама, односно устаницима не знамо, али врло вероватно да није јер би можда о томе било неког помена, а не само преписа у Мемоарима проте Матеје из 1867, оним које је после смрти припремио и објавио протин син Љубомир.
Карађорђу се сасвим извесно није допала замисао да буде ограничен у својим поступцима, да се сам потчини законитости, а по свој прилици ни његовим опонентима из редова војвода, јер би и њих ограничила; вероватно су рачунали да је ипак лакше преговарати и ценкати се са Вождом, који је и сам био трговац, ценкању вичан, него се покорити законима са којима нема преговора. Јер је Грујовић у почетном параграфу свог предлога управо изложио идеју закона као највише моћи, просветитељски тражећи суверенство законитости: „Закон је воља вилајетска”, тј. свенародна, каже Грујовић, „која вилајету целом и сваком добро заповеда а зло запрешчава.” Ово начелно испостављање закона као општег, Грујовић већ у наредном ставу конкретизује као уставно начело, односно као „уставу” за власт: „Први дакле господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељствујушчи (обшча канцеларија) и свјашченство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом”.
То да под „једним и тим истим законом” морају бити господари, поглавари, сама власт, уз свештенство и војску, то се зацело није могло свидети господарима, поглаварима, свештенству, војсци, односно власти; а по свој прилици ни „народу”. Срби су већ неколико векова закон познавали само као турски канун, односно као китаб, „ћитабу”, допис или одлуку, али у стварном животу иначе развијена турска администрација – њихови дефтери, пописи кућа и становништва били су детаљни и може им се и данас поклонити поверење, јер су служили прикупљању пореза – била је за Србе део принуде, присиле, доживљавана као произвољна и насилна, туђа, према чему су се као окупаторском поретку показивали одбојност и отпор. Иза тих закона је не само стајала него се и свакодневно показивала сила, дотле да су за покорено словенско становништво, односно све нетурске популације закон и сила постали синоними. Онај ко располаже силом, тај има у својим рукама закон. Такво схватање закона – које није до краја погрешно, јер се примена закона у последњој инстанци ослања на присилу – значило је да су нови „господари и поглавари”, Карађорђе и друге војводе, као поседници силе истовремено и они чија су реч, одлука, наређење закон. Иако закон служи да се уведе ред и да ограничи силу, у устаничком менталитету је ова друга страна законитости била потиснута дотле да је и сама замисао законитости која би спречила произвољност силе била туђа. Чак је и Душанов законик из XIV века, ослоњен на Законоправило Светога Саве век и по раније, суров понегде али правичан по главној намери („да судије суде по закону, а не по царству ми”), био заборављен, и још само поштован у свом делу – из Савиног Номоканона – који се тиче интерних односа у Цркви. Србима је било мучно да излазе пред турске кадије, право је по правилу било на њихову штету, своје спорове решавали су сами, у тежим случајевима убиства личном или породичном осветом, стварни живот је препуштен безакоњу, па није чудо да је први став Грујовићевог предлога о увођењу законитости у новој Србији за Карађорђа и устанике био не само неприменљив, већ напросто презрен и одбачен.
А тако је прошло и његово објашњење разлога за законитост, да „закон разуман и праведан мора бити”, онако како је закон већ био по Европи. Што се „вилајета”, односно Срба тиче, „нису они знали шта је закон”, каже у наставку Грујовић, „закон велим граждански”. А такав закон би био „што једном човеку рана, пиће, ваздух, одело и кућа”, неопходан ослонац за окружење живота. „Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада: разум и правду”, подвлачи Грујовић, „да се свака сила и снага њима покори”. Али управо такво покоравање постало је страно. „И овај мудри и праведни закон, да нам први господар и заповедник буде. Он да заповеда господарима, војводама, совјету, свјашченству, владикама: свакоме малому и великому”. Иако Грујовић не говори изричито о уставу, јер то није могуће у ондашњем још увек „вилајету”, једној од турских провинција на Балкану, јасно је да његов појам законитости смера на начелни закон, онај који има уставну снагу.
Јер је циљ законитости не само тзв. правна једнакост, већ и слобода. Грујовић тражи уставност зарад слободе и њене заштите: „Где је добра конституција, то јест где је добро установљеније закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода.” Још од антике, исономија – једнакоправност, једнакост пред законом – било је друго име за демократију; без законитости продужиће се дивље стање које су Срби познавали под Турцима, против чега су и устали; али чим су се дограбили слободе, неуређене законом, вратили су се том дивљем стању, сада кад су поједини међу њима, они најсилнији, постали нове дахије и пустахије. Грујовић упозорава: „а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће да чине, ту је умрео вилајет, ту нема слободе. Нема сигурности, нема добра, већ је онде пустанлук и ајдуклук само под другим именом”.
Ако се упитамо шта уопште значи закон, одакле долази, куда смера, чему служи, и каква је његова веза са разумом – са правдом чини се да је та веза саморазумљива, иако није баш тако – можемо ићи све до старогрчког логоса, јер је λόγος означавао и мисао и смисао, односно мишљење и говорење, али је означавао и закон као ред. За закон у заједници стари Грци су чешће користили израз νόμος, што се односило и на закон у значењу правила, и на обичај, а било је везано и за поделу или расподелу, правилну расподелу правде. Атински пунолетни грађани су доносили законе а ови су важили за све подједнако, па се грчка демократија која је то практиковала на јавним скупштинама као одговоран посао владања у којем су се сви редом смењивали звала и „исономија”, једнакоправност или једнакост пред законима. Код старих Римљана је законе доносио аристократски Сенат, а законодавство је било хијерархијско – више права су имали моћнији, угледнији и богатији, који су законе и доносили, а били су ужи, утолико строжији према осталима, нарочито према онима који нису били обухваћени римском civitas, vећ су били делови покорених и у римску велику државу по обавезама интегрисаних етнија. Како било, Римљани су разликовали ius и lex, и мада су се обе речи користиле као синоними, а понекад размењивале основна значења, ius је био израз за право уопште, или за скуп права, његов систем, као и за право само, чак правду, док је lex (од глагола ligare, везати, одакле ће доћи и religio, религија као повезаност људи у вери) упућивао на правила која везују људе обавезама, односно на конкретне регуле прокламоване од стране неког или неких којима је поверена или призната законодавна моћ, који имају ius као врсту привилегије, односно који су способни да читају божије намере, по Цицерону, највећем мислиоцу и правнику тог доба, „разумног бића”, јер је ius divinum, Божије право и највише право. Lex је био људска реализација начелног ius, као што би и номос био реализација логоса, на шта ће се касније, у теолошко доба Европе, звано и средњи век, ослонити црквено законодавство, надахнуто богословљем, па ће Тома Аквински такође у ius тражити божанску моћ, право, закон, а lex бити израз те моћи међу људима.
Иако су, рекосмо, ови изрази били често заменљиви, и скоро исто значили, њихова повезаност и упућеност једних на друге показује да се у једном законодавству законитост извлачи не само из људских одлука, већ и из трансцендентног начела снаге (представљене као божанска моћ или премоћ, ако не и свемоћ), које постаје трансцендентално ако се расветли умом као закон ограничења у сврху слободе. Такође, важио за све подједнако, или за неке више а друге мање, строжије или лабавије, закон рачуна на своју примену, на инструменте којима се спроводи, а то су по правилу инструменти силе. Безакоње није потпуно одсуство закона, већ стање у којем свако може да себи одреди властите законе и примењује их својевољно, то јест докле му сеже сила. Како би се спречило или барем значајно предупредило овакво стање, људска заједница образује инстанце које не само доносе законе већ и принудом обезбеђују њихову примену; прва од тих инстанци се зове држава.
Законитост је поступање у складу са законима, а како закони стоје у наизглед замршеном скупу одлука, права, правде, потом силе све до присиле, разума и говора (закони су, из угла овог последњег, искази који полажу права на опште важење), на крају и државе, а све скупа има везе са питањима услова, порекла, домета, надлежности и лествице моћи, они нису тако саморазумљива ствар како изгледа на први поглед. У све се то уплићу и тзв. природни закони, они којима подлежемо без обзира на људске, социјалне законе, уз обичаје, поделе сврха и улога, морална правила, норме у разним подручјима, од мишљења до уметности, као и историја која такође полаже право на своје законитости, односно на свој поредак. Гледајући тако, изгледа као да су људи најпре или највише бића закона, било да покушавају да их схвате, било да их сами смишљају и проглашавају, било да настоје да их примене и за њих вежу своје привремене, земаљске живота и заједнице.
Изостанак неког од чинилаца из овог скупа нарушава законитост закона. Чак ни супротност законитости, што би била сила, не стоји сасвим изван поља закона, јер се закон мора ослонити на силу, или барем на претњу силом, у својој обавезности и примени. Његова тајна је у пореклу силе, односно он је и сам сила која може да стане као сила над свим силама.
Код Канта постоји амбиваленција по питању закона. Најпре, кад пише о закону, Gesetz, то је значење лако изједначити, помешати и заменити за правило, односно побркати природни закон и друштвено правило. Први је неумитан, непроменљив, барем из угла људског искуства, попут физичких закона гравитације или принципа инерције. Други је променљив, иако време његове промене може трајати дуже него искуство појединачног човека. И разум и ум, први као логичко оруђе, други као поље смисла, раде на закону, и није лако усагласити та два делатника интелекта.
Још се код Канта закон појављује у два вида, на две равни. Појављује се као природни закон за човека, под називом трансцендентних услова – у првој Критици су то безусловни, чак априорни услови сазнања – и појављује се као трансцендентално законодавство, што такође води априорном, али се ове две равни и употребе морају ускладити. Оба надилазе или сублимишу искуство, први његове границе, други пази на наше облике сазнања како би се оно подигло до априорних начела. Заправо – а Канта занима право, само у филозофској употреби ума, односно занима га човек као законодавац за своја сазнања која превазилазе искуство – трансцендентно упућује на оно што је несазнатљиво у искуству, јер је с ону страну његових ограничења, док би трансцендентално било оно што на своје начине управља искуством, иако излази и оно из њега. Кад се ускладе те две равни, кад се онострани услови сазнања открију у мишљењу као нужне границе ума који влада тим границама, тада смо на високом спекулативном ступњу највиших синтеза, тада добијамо „синтетичке судове a priori” који проширују сазнање и мишљење, напредујемо искуством и ослобађамо се грешака. Пронаћи такве судове, то је највећи задатак рада филозофије за Канта, а открити границе ових синтеза јесте прави посао критике као спекулације о уму.
Ум је тиме и под законом и сам је, уз разум, законодаван. У техничким терминима Кантовог мишљења, од којег морамо одступити како бисмо се поново вратили искуству, емпирији, историји – што би био и циљ његове филозофије, али око чега је увек опрезан, како не би искуство стало на пут мишљењу, како се не би испречило на путу спекулативне сублимације рационалних моћи интелекта – налази се много тога што морамо заобићи, занемарити а понекад, и не у малој мери, чак поједноставити. Али тако мора ако нас више од Канта ипак занима историја, нарочито историјско просветитељство зарад расветљења проблема српског ума. За наше потребе је, на пример, нужно рећи – иако у строгом смислу то није баш тачно код Канта – како закон, за Канта начелно питање трансценденције, трансцендирања које ћемо ми најчешће користити под именом сублимације, стоји над појединцем, и односи се на човечанство, односно, у нашој употреби овде, на колектив. Нека заједница људи би законом имала предност над појединцем. Она би га начелно ограничавала, потчињавала себи. То је свакако тешкоћа, не ретко и невоља за појединца, али како се заједнице такође састоје од појединаца, просветитељство је у свом програму усклађивање закона заједнице са потребама, правима, могућностима и слободама појединца пројектовало највише кроз културу. У ширем значењу где се вредности колектива усклађују са вредностима индивидуе, кроз образовање, моралне узусе, добровољно проналажење и слеђење правила за живот; држава са својом силом, принудама и својим инструментима за наметање закона је последње средство, а не прво.
Тачније, држава је прво подручје у којем силу треба ограничити, односно државу зауставити, јер може бити највећи извор пометње, а онда и насиља. Томе служе „уставе”, конституције као бране, границе које право, стављено у законске облике, треба да наметне држави. Такође је, одмах после државе, или упоредо с њом, потребно ограничити и саму заједницу као извор државне силе, кад заједница држави предаје своју моћ како би се установила инстанца која брине о спровођењу права и очувању слобода за појединца. Култура би требало да наметне та ограничења, али како сама за себе нема довољно силе, јер култура начелно стоји насупрот насиљу, не располаже њиме непосредно, напредак у областима ограничавања државе и заједнице, њихових сила и присила, био би праћен еманципацијом људи кроз културу, што би ускладило две осе просветитељства које би ишле упоредо, снажиле једна другу, подржавале се и тиме водиле заједно сублимацији човека, његовом изласку из стања зависности од тутора, споља, неслободан да себе уздигне и собом да влада, односно иступању из најгорег од тих стања, оног које је зависно од силе, што је стање насиља.
Питање је колико је и како све ово могуће, није ли посреди врста утопије, односно шта се збива кад прогрес и еманципација не иду упоредо, кад култура не може, из ма којег разлога, да обави свој посао рационалне еманципације, кад се нешто окрене наглавце? Кант је био оптимиста, уверен да је човеков циљ хармонија са заједницом, својом и осталом природом. Веровао је да је закон не само потребан људима, већ и да је у њиховом најбољем интересу, јер се оснива на вери у људску рационалност. Ту је веру у разумност закона, у његову праведност за све, делио и Божа Грујовић кад је предлагао конституцију за Србију која се тек ослобађала. Сила је, међутим, била премоћнија у историји тог раздобља Србије. Уместо културе закона важнија је била држава, и то у свом облику још увек сирове силе. Из угла тог облика, Карађорђе је имао разлог да растера уставотворце, односно да разјури присталице законитости као ограничења државе и њене силе, али је тај разлог, оправдан околностима тренутка, као услов могућности борбе против турске окупације, у исти мах био и услов немогућности да се држава устроји као законски установљена и правно-уставно ограничена. Историја је стала на пут култури, насилност и даља потреба за њом законитости, ратничка тактичка арбитрарност вођа устанка, а нарочито самог Карађорђа, ставила је на страну дуготрајнију стратешку потребу за уређењем и државе и заједнице, да слободу појединаца не помињемо. И кад буде Милош смакао Карађорђа, сам ће Карађорђе бити жртва властитог маневра тактике као оног што има предност над стратегијом: то убиство се може осуђивати из моралних, верских, управо културних разлога, али је по процени и Милоша и његових сапутника, већ било уписано у логику устанка, његовог насиља, у тактику борбе где су и такве жртве неминовне, па их озакоњује нужност историјског тренутка.
Није то изолован случај. Жртвовање људског „материјала”, историјског ресурса у људима, убиства владара, смакнућа вођа, постаће правило, не изузетак. Оно ће се чак и државно установити као борба и смена двеју династија, смене Карађорђевића и Обреновића, а сама замисао конституционалне државе, за шта се Грујовић залагао и у томе није успео, биће стављена испод борби за власт. Устави у Србији постаће средства те борбе, закони ће служити као оруђа снаге а не као ограничења силе. Наопако рођена, држава Србија ће плаћати, и још увек плаћа, велику цену својој историји у којој сила потчињава закон својим потребама, у којој тактика надређује стратегију. Односно, у којој и стратегија бива само једна од тактика освајања власти, без плана на дуги рок. Србија се од почетка успоставила као држава привремености, не само споља, по границама које је увек, у сваком тренутку свог постојања, сматрала привременим, већ и изнутра, јер трајне законитости у тој држави није било, не барем оне суштинске, конституционалне, оне која би надживела групе које се отимају о власт као о средство силе. Законитост је потискивана зарад историјског тренутка нужде. Трансцендентни услови историјског живота надвладали су његове трансценденталне границе. Србија је, да се послужимо речником разумљивим и основцима, „забаговала” чим је прокмечала.
Тако је и Грујовићева законитост као начело модерне просвећене грађанске државе одбачена у име закона нужде, односно онемогућена том нуждом као насиљем. И то ће се понављати у историји нове Србије. Не само у убиствима, смакнућима, прогонима и насилном одстрањивању владара – сви српски владари су, осим у пар случајева који су резултат случајности, или убијени или протерани, увек смењени насилно, а не мирним, грађанским избором – већ и у политичко-страначким сменама. Након што је суспендован Сретењски устав из 1835. године као превише „слободоуман” – тај Устав, дело Димитрија Давидовића, просветитељски је предвиђао поделу власти на извршну, законодавну и судску, давао јемства за права и слободе, а потрајао је свега 55 дана (историчари ће кривити отпор Уставу Турске, Русије и Аустрије, али је одговорност ипак на Србима), Устав је постао средство за освајање власти. Борба око Устава из средине XIX века, сукоб тзв. уставобранитеља на челу са Томом Вучићем Перишићем, Аврамом Петронијевићем, Илијом Гарашанином, која је најпре изгледала као залагање за ограничење самовлашћа књаза Милоша, и само наизглед понављала оно што је већ давно предлагао Грујовић, завршила је увођењем тзв. Турског устава 1838. године, а стварним завођењем олигархије: радни слоган тих „уставобранитеља” је био „власт је тутор, а народ пупила”, што је обрнуто од просветитељског начела о ослобађању од туторства, а политичко деловање је државу ставило у улогу средства за национални програм који је Гарашанан у Начертанију одредио као наставак борбе, продужење устанка, за ослобађање Срба око Србије и прикључење области Босне, Херцеговине, Црне Горе, Северне Албаније Србији; тај је програм био тајни, а саму Србију је оставио као привремену творевину у служби националног буђења и као ратни ресурс за своје остварење. Био је нереалан, то јест ограничен условима тадашњег стања у овом делу Европе, али то није бринуло врхушке на власти, и иреализовао је реалност тек ослобођене Србије, која је била „пупила”, зависник од својих владара као „тутора”.
Слично ће се поновити – након што је уставобранитељска олигархија склањала редом Милоша и његовог сина Михајла, како би на власт довела Александра Обреновића – и код доношења Устава Краљевине из 1888. године, познатијег као Радикалски устав. Доношење тог устава је део маневра кнеза Милана да се прогласи краљем, а ово у склопу забашуривања банкрота државе (тј. пропасти Бонтуовог акционарског друштва у висини од тадашњих 34 милиона динара; државни буџет је износио 26 милиона), и у компликованој процедури коју је прописао претходни Устав из 1869. године (држава Србија је увек компликовала процесе промене устава, јер је сваки устав пројектован за вечност, ваљда да том фантазијом надомести своју недовољност и привременост, пренебрегавајући просветитељско правило из члана 28 велике француске Декларације о правима човека и грађанина да „ниједно поколење нема право да својим законима подвргава будућа поколења”), страначким тактикама су политичке врхушке, олигархије напредњака, либерала и радикала, договориле промену. Радикалска странка је то искористила да преузме власт. Иако је њен Устав предвидео значајно ширење надлежности парламента, спустио гласачко изборно право у руке маса, то није довело до демократизације Србије: Устав је био „двострани уговор између краља и народа”, а не републикански (макар да формално, попут Енглеске, остави фигуру монарха као симболичког објединитеља друштва) једнаких права, обавеза, законитости и слободе, што је само ојачало нове владајуће врхушке, све док нови, млађи краљ, након протеривања Милана, Александар није, и то у другом државном удару почетком маја 1894, укинуо и тај Устав и вратио на снагу онај ранији. Услови за могућност демократизације Србије проширењем гласачке базе и новим правним установама постали су, у играма странака и вођа, услови немогућности за стварну уставност, а тиме и за грађанску законитост и демократију. Слаба политичка писменост народа погодовала је упорном смењивању насилника на власти.
Штавише, догодило се нешто што је сасвим супротно законитости, а то је опште насиље. Кад су Пашићеви радикали освојили власт и поразили раније владајуће странке, у Србији је дошло до „одисаја народа”. Како је изгледао тај „народни одисај”? Српски либерал и политичар, европски образован и свакако просвећен, Милан Пироћанац је забележио а публициста Момчило Ђорговић у драгоценој Трагедији једног народа преноси:
„Уместо друге напредњачке владе 1. јуна 1887. образована је коалициона влада либерала и радикала. Она се брутално обрачунала са напредњацима. Почело је у Београду нападом на куће Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина, и наставило се у целој земљи убијањем, пљачкањем, паљењем кућа, јахањем људи. Сваки такав случај Пироћанац је објављивао у својим новинама Виделу, и бележио у дневнику. Оценио је да се тада наш народ показао као најдивљачнији народ у Европи. Ево само два примера:
Обрен Росић, пензионисани учитељ из Тропоља, убијен је ножем, свучен го, натакнут на раоник и тако бачен на друм.
Убиство Јована Живковића у Чиготи овако је извршено. Док су га тукли у механи гомила је водила коло. И када је Јован почео обамирати онда су га изнели, бацили пред механу, полили водом и повратили у живот. И ту је играло коло. Затим су га унели поново у кафану и поново тукли уз свирку и игру. Ово се понављало више пута. Кад је Јован умро одсекли су му уши и нос и развалили доњу вилицу а затим га бацили на друм.”
Устави ће се мењати, али ниједном они неће бити пуна афирмација закона, права и слобода, а „народни одисаји” насиља и ратова висиће над главама Срба све време. И XX век, са својим владарима, уставима, биће више у знаку насиља, било оног непосредног, ратног, било у диктатурама, Александра Карађорђевића и тадашње врхушке, или Јосипа Броза и партије, све до данашњих дана кад се иста стара прича понавља, само са другим учесницима и у промењеним околностима. Уставно-правно, законски дефинисане државе Србије неће бити: закон је за њу тек инструмент у походу на власт. Српска насилност изнова ће ставити испод себе разум законитости и ум слободе.
Рекло би се да просветитељски разум, у фигури Кантовог чистога ума као највишег законодавца циљева човека, његових заједница и историје (што је у првој Критици највише испитивано у области когниције, мишљења и сазнања, са постулатима у појмовима и категоријама, нарочито оних који важе a priori, било да су трансцендентне условљености или трансцендентални увиди о границама мишљења, и где се ови последњи и сами успостављају као законите границе, како ни чисти ум, тај највиши легислативни орган за све вредности човека, не би излазио из својих легитимних домена) стоји сасвим насупрот српском уму везаном за насилност. Ту насилност постаје регулативно начело, добијајући двоструки облик. Као замена за закон, разуму даје оправдање да се лако посеже за њеним дејством, па смо у власти насиља јер „тако чине сви”; а пошто „тако чине сви” слобода ишчезава као идеал ума, па смо спремни да пред „свима” – било да следимо „све” било да им узмичемо – савијемо главу и прихватимо „закон безакоња” у његовом безумљу за „ум” средине. Пут ка обликовању тзв. ауторитарног карактера широм је отворен.
Како нисмо љубитељи црно-белих подела, односно бинарних дистинкција, поновимо да је увођење начела законитости, уставности, ограничења силе текло супротним смером од просветитељских програма, али да га је било, само што је законитост стављена у инструменталну функцију начела снаге, односно насилности. Просветитељство је, другим речима, продирало у Србију, некад брже а некад спорије, слабије или јаче, нарочито код појединаца или појединих група, али није постало програм њене модернизације, осавремењавања; модернизација је остала на површини, највише техничка. Календар српског ума је текао другачије него онај европски, време је код нас мерено, заустављано и враћано сходно потребама владалачких врхушки, владајућих парадигми и превласти једног наратива којим ћемо се бавити касније, и модерна Србија није себе модернизовала у смеровима прогреса и еманципације, већ условљена околностима борбе за моћ, односно власт, међу којима је вероватно најважнија околност тешка историја једног народа који никад није био начисто око тога припада ли Европи као историји, а не само географији, или су му азијатско бреме дуге окупације, а онда притисци разних сила, спољашњих и унутрашњих, наменили усуд да посеже за насилношћу као начелом властитог опстанка. Распета између два света, оног који садашњост користи како би грабио ка будућности, и оног који гледа у прошлост како би тамо нашао оријентире за очување свог тзв. националног идентитета, раздрта унутрашњим борбама и конфликтима, често у свађи, и не ретко у рату са спољашњим силама или барем у припремама за такве ратове, Србија све да је и хтела – а сувише често није хтела – примити просветитељске вредности остајала је по страни европских главних токова модерног доба. Законитост је остала мање важна од опстанка, и није се уважило да је опстанак у новим временима највише условљен законитошћу, а мало, далеко мање силом, ионако не нарочито великом. Добитак се претворио у губитак.
Грујовићев предлог је био одбачен и заборављен попут самог Грујовића. Његов неизговорени говор за прво заседање Совјета нове Србије нестаће и из Мемоара проте Матеје након првог издања из 1867. године, тих страница неће бити ни у једном издању након тога, ни у прештампаној књизи 1893. Српске књижевне задруге, нити у каснијем издању Геце Кона из 1926, ни у издању Југословенске књиге из 1951, Дечије књиге 1954, нити у издањима Просвете 1947, 1963, 1965, 1966 и 1971, односно Матице српске 1957, Нолита 1966, чак ни САНУ 1988, па ни у Беседама знаменитих Срба из 2005. године. Установе које себе радо називају „националним” и диче се као „чувари” и „стубови” српске традиције, државности и културе, заборавиле су овај први предлог уставности и законитости Србије Боже Грујовића, јер је скуп совјетника Карађорђе погрдама разјурио. Претпоставља се, додуше, да је велики, и најпознатији представник просветитељства код Срба, Доситеј Обрадовић, у својем припремању устава за Србију из 1811. године, користио Грујовићев текст – у сваком случају такве идеје – али ни то није уродило плодом. Устанак је пропао 1813, Србија се потом под другим устаницима и господаром Милошем Обреновићем вратила самовласти, чак је и први печат Правитељствујушћег совјета, где је Грујовић био, по сведочењу Вука Караџића, и председавајући, и секретар, и писар, и скоро сва администрација, кривотворен: на њему стоји година 1804. (Совјет је из 1805. године), уз два грба, „Грб Србије са крстом и четири огњила и грб Травуније са свињском главом прободене стрелом”.
Божидар Грујовић се рано разболео од туберкулозе, и преминуо већ две године након свог предлога, 1807. године (неки веле у пролеће, а неки у лето), а сахрањен је код олтара новосадског Саборног храма, али му се гроб одавно не распознаје. Још се само понеки ентузијаста сећа њега и зна за његов рад. И Србија и Травунија (некад и Паганија) истисле су га из памћења. Његово име не носи ниједна улица нити трг у Србији. Неко ко би се могао назвати оцем српске државности као уставног, законитог поретка нестао је из сећања.
(3. поглавље књиге Критика српског ума: Расправа о просветитљству и нама, издао Мостарт Југославија, 2023.)
