„Apsolutno je bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti nacionalistički teror. Zato ne bih ovo nazvao „javnim poslom“ (angažovanje u Beogradskom krugu nezavisnih intelektualaca – pri. D. B.). Ovo je bio otpor. I to usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak i dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici. Naša imena bila su zabranjena. U javnosti smo postojali u Borbi. Ona je redovno objavljivala govore održane u okviru ciklusa Druga Srbija kojim je počeo rad Beogradskog kruga, i to svakodnevno. Borba je, između ostalih izdavača, štampala i zbornik Druga Srbija. Taj zbornik su priredili Aljoša Mimica i Ivan Čolović.
Mi smo, kao ljudi ove manjinske svesti, bili za većinsku svest izdajnici. Tako su nas optuživali. Ali, istinu govoreći, u odnosu na tu svest zaista smo to bili. Na prvoj sesiji Druge Srbije Filip David odgovorio je na optužbe da smo izdajnici rečima nezaboravnim. Evo tih reči: ‘Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici. Izdajnici sistema koji poziva na rat i glad, gde narodi žive u groznici, hranjeni mržnjom i obmanama, bolesni od manije gonjenja i manije veličine u isti mah. Biti izdajnik u takvoj zemlji, u takvom sistemu, najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek’.
Da završim. Ako vas pitaju šta je „druga Srbija (šta je bila, šta jeste, šta će biti), slobodno recite: „Druga Srbija“ je Srbija koja se ne miri sa zločinom. (Radomir Konstantinović, početkom devedesetih godina prošlog veka)
D. B.
