BEOGRAD, 25. aprila 2023. – Stara, dobro znama maksima – da u ratu najpre strada istina potvrđena je i tokom poslednjeg sukoba na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Nakon što su mediji u bivšim jugoslovenskim republikama, u čemu je prednjačila srpska strana (čitaj RTV Beograd i svi mediji osim Borbe), lažima i mržnjom uveli bivše jugoslovenske narode u rat, političari su najpre zarobili medije i – preko sluganskih urednika i novinara – stvorili, kako danas na promociji svoje knjige (Televizija pod opsadom) reče Mehmed Agović, „patriotsko novinarstvo“.
Beograd je prednjačio i još uvek se dobro „drži“ u tome. Da je tako svedoči i najnoviji (prošlog petka) skup na kome su neke „umne“ glave, kako bi pokazale odanost (ližisahani) spahiji od Laktaša i njegovom šefu, begu sa Andrićevog Venca u Beogradu, najpre postavile pitanje – da li je Sarajevo u poslednjem ratu bilo opkoljeno i bombardovano i bez trunke stida zaključili – da nije. Aferim!
Nakon knjige Zločin u 19:30 Kemala Kurspahića (marta 2003), čiji naslov ima jasne aluzije na najvećeg trovača – TV Dnevnik, Agović je pišući o opsadi Javnog servisa BiH, opisao iz prve ruke i opsadu jednog grada i jedne zemlje. O ovom kapitalnom delu koje se nije moglo sačiniti u Beogradu i koje će budućim generacijama manje zagriženim od današnjih poslužiti da se saznaju istinu o ratu u kojem, da kažem i to, Srbija nije učestvovala ali ga je osmislila, pokrenula i sprovodila.
O knjizi su govorili Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, profesor FPN u penziji Rade Veljanovski, novinar Rade Radovanović i Boris Bergant, bivši potpredsednik EBU (European Brodcasting Union) koji se video vezom javio iz Ljubljane. Knjiga je izašla u izdanju za kritičko mišljenje iz Mostara i Udruženja za kulturu povezivanja MOST ART JUGOSLAVIJA Dragana Stojkovića.
Biserko: Bosna i Hercegovina – središna tačka srpskog nacionalnog projekta
Pred nama je izvanredna knjiga Mehmeda Agovića „Televizija pod opsadom“, koja je svojevrsni case study o nacionalističkim politikama koje su razbile Jugoslaviju, a kasnije oblikovale narative isključivo kroz svoju optiku od koje još uvek nisu odustali.
Agović je, pišući o svojoj medijskoj kući, Radio televiziji BiH veoma dokumentovano prikazao značaj i snagu medija u oblikovanju javnog mnjenja, bilo da je reč o pripremi rata, samog rata, a nakon toga i očuvanja ratnog plena. Instrumentalizacija medija za ostvarivanje nacionalističkih ciljeva, posebno onih u Beogradu, bila je dobro pripremljena mnogo pre početka rata. Već je propaganda u sklopu priprema za rat jasno nagovestila ciljeve, što je obilato praćeno i aktivnostima svih elita, posebno intelektualnih, koje su u suštini i bili kretaori obnovljenog srpskog projekta o ujedinjenju svih Srba i srpskih teritorija.
Atmosfera u kojoj je Televizija BiH delovala tokom 1992. godine pokazuje da je postojao građanski potencijal za odbranu vrednosti na kojima se uostalom, Sarajevo branilo tokom čitavog rata. Upravo su profesionalnost Agovića i njegov lični integritet, tako retki u našim društvima, omogućio funkcionisanje televizije BH u prvoj godini rata, kad su zapravo, počinjeni najveći zločini i kad je srpska strana okupirala više od 70 odsto teritorije Bosne i sa nje proterala sve neSrbe. Zahvaljujući toj televiziji još uvek mi je u sećanju dramatična akcija oko otmice bosanskog predsednika Alije Izetbegovića.
Objektivno izveštavanje naišlo je na jedinstven otpor svih etnonacionalnih elita. Nažalost, pokazalo se da su neki novinari podlegli nacionalizmu, posebno oni koji su se ubrzo našli na Palama.
Već krajem 1992. godine dolazi do preuzimanja TV BH i njenog podređivanju interesima nacionalnih stranaka. Uz stvarne ratne aktivnosti na terenu, sve vreme je vođen i propagandni rat u kojem je najpre stradala istina. Zahvaljujući požrtvovanim stranim izveštačima svet je stekao sliku o onome šta se dešava u Bosni. Uprkos tome, međunarodni akteri, pre svega oni iz Evrope, nisu se snašli u tom metežu i olako su prihvatali teze lokalnih aktera o nemogućnosti suživota. Tek kasnije u ratni pejzaž ulaze i SAD i samo zahvaljujući njima rat se privodi kraju. Međutim, sporazum koji je postignut u Dejtonu verifikovao je etničku podelu koja još uvek opterećuju Bosnu. U tome itekako važnu ulogu imaju baš mediji, posebno elektronski.
Značaj masovnih medija u pripremi rata, što je i autor veoma detaljno opisao, ogleda se u definisanju krize, identifikovanju njenih glavnih aspekata i aktera. Srpska ratna propaganda pripremana je znatno pre nego što je rat počeo i koja je vešto i sistematski promovisala tezu o ugroženosti srpskog naroda. Može se reći i da je u aktuelnom političkom kontekstu, kako unutrašnjem, tako i spoljnom, ta teza još uvek dominirajuća. U Srbiji je postignut konsensus oko srpskog nacionalnog pitanja, te je uloga medija u homogenizaciji srpske nacije i pripremama za rat dobila prvorazrednu ulogu. Tadeuš Mazovjecki, specijalni izveštač Ujedinjenih nacija, već je u prvom izveštaju upozorio na negativni uticaj određenih medija na jugoslovensko javno mnjenje.
O srpskoj ratnoj propagandi Renaud de la Bross napravio je temeljan izveštaj za Haški tribunal. A o ulozi srpske kuturne elte svedočila je Audry Budding koja je zbog toga bila izložena pritsicima i besomučnoj kampanji. Oba izveštaja se nalaze na sajtu Odbora.
Zalaganje Agovića za opstanak bosanskog javnog servisa u toku rata nije imao šansu, jer je nailazio na otpor svih, posebno Srba.
Zašto?
Kada je reč o srpskoj strani, zato što je Bosna i Hercegovina središna tačka srpskog nacionalnog projekta, ne samo devedesetih, već tokom čitavog XX veka (a i ranije). Aspiracije Srbije prema BiH su i sada, nakon ratova devedesetih ostale nepromenjene, što podrazumeva pripajanje Republike Srpske (RS) – u fazama. Deo srpske elite čvrsto stoji na stanovištu da „ne postoji krupniji, teži zadatak za srpski narod u celini, danas, od očuvanja Republike Srpske na principima Dejtonskog sporazuma”. U tom pogledu politika rukovodstva RS, posebno Milorada Dodika smatra se “izvanrednom, upornom, doslednom i veštom”, jer je ta politika istovremeno “postala pitanje odbrane istine”.
Srpske elite mogu biti zadovoljne onim što su postigle ratom u Bosni i Hercegovini i nakon njega. To je manje-više široko prihvaćeno u društvu, posebno kada je reč o RS i Crnoj Gori. Mainstream mediji su uradili svoje, posebno elektronski. Radikalne promene u medijima – rast interneta i broja anonimnih komentara, praćen bankrotom tradicionalnih medija – onemogućile su da se vesti ili prikupljaju, ili o njima diskutuje ozbiljno, kao što je donekle bio slučaj desetak godina posle 2000. Umesto otvorene, intelektualne političke debate sada se isključvo govori o srpskoj ugroženosti i žrtvi.
Namera Agovića da, nakon povratka iz Praga gde je radio za Slobodnu Evropu, počne s rekonstrukcijom Radiotelevizije BH u pravcu profesionalnog medijskog prostora, bez stranačkih uplitanja, nije uspela, jer je taj pokušaj naišao na organizovani otpor svih, bilo kriminalizacijom, nepravednim izglasavanjem odluka koje su štetile RTV BIH, do uskraćivanje sredstava za stvaranje nezavisne produkcije. Cilj je svakako bio da se na svaki način osiujeti pokušaj stvaranja jedinstvenog narativa, ne samo o prošlosti već i o sadašnjosti. Mada je njegov pokušaj imao i podršku Visokog predstavnika, pokazalo se da je izostala njegova suštinska podrška.
Dakle, Beograd je uprkos zvaničnom opredeljenju za članstvo u EU, istrajavao na strategiji objedinjvanja srpskog naroda. Srbija je iskoristila geostrateški vakuum i već godinama uspešno realizuje svoje ciljeve u sistematskom integrisanju Srba u regionu u kulturni, duhovni, ekonomski i informativni prostor.
Neefikasnost i neodlučnost međunarodne zajednice, srpska strana je shvatila kao šansu da do kraja sprovede svoje strateške ciljeve – a to je otcepljenje RS. O tome sve učlestalije govori Milorad Dodik. Samostalnost Republike Srpske (RS) je politički cilj kako Dodika, tako i Beograda. Savet za zaštitu nacionalnih interesa RS u funkciji je održavanja statusa quo i sprečavanje bilo kakvih reformi Dejtonskog ustava BiH.
Svoju politiku prema “srpskim zemljama” Beograd je definisao i u okviru zvaničnih dokumenata Vlade. Suština tih dokumenata je sprečavanje integracije srpskog naroda u društva u kojima žive. Srbi na celom svom kulturnom prostoru treba da vode “uzajamno saglasnu kulturno-prosvetnu politiku”. Posebno se značaj daje stavu da jedan narod najčvršće povezuju “sećanja na kolektivna stradanja” i da je to ono što Srbe, koji su u stradanjima izuzetno bogati, drži zajedno više nego išta drugo.
Nažalost, mi još uvek živimo nasleđe Jugoslavije i, pre svega, brutalnih ratova koji su obeležili njen kraj. Zapadni Balkan je, kao što i većina međunarodnih predstavnika tvrdi, “unfinished business”. I 30 godina nakon kolapsa Jugoslavije, region je, posebno Bosna, rana koja nije zacelila, jer ni lek nije bio i nije odgovarajući. I koja truje sve oko sebe. Nema ni nagoveštaja o normalizaciji odnosa u regionu, a kamoli pomirenja. Upravo je nacionalizam u medijima koji je konstanta, protivrečan politici pomirenja. Mediji su bili i ostali među najefikasnijim instrumentima održavanja stausa quo i blokiranja bilo kakvog objektivnog sagledavanja realnosti. Društva su zarobljena nacionalizmom, populizmom i tranzicionim problemima. Unutrašnji potencijal za pobunu se istopio, pre svega zbog masovnog odlaska mladih i ne samo njih, zbog toksične društvene atmosfere koja postaje nepodnošljiva.
Ova knjiga ostaje kao važno svedočanstvo o vremenu čije nasledje još uvek traje. Ona podrobno opisuje mehanizme kojima se održava i pothranjuje toksična društvena atmosfera zbog čega je više nego aktuelna i danas. Ostvarivanje ratnih ciljeva nastavljeno je drugim sredstvima, pre čemu su mediji jedno od najvažnijih i najefikasnjih.
Veljanovski: Agović je sačuvao dostojanstvo novinarske profesije
Bivši profesor Fakulteta političkih nauka, potpredsednik Građanskog demokratskog foruma Rade Veljanovski rekao je na početku svog obraćanja da je „ovo jedan trenutak da se svi mi ovde okupljeni – bolje osećamo“.
On je istakao da je Agovićeva knjiga retkost kada se govori o objektivnosti, navodeći da ih je dosta objavljeno, ali da većina „daje iskrivljene istine“. Mehmed je, kaže, pisao o TV BiH pod opsadom ali je opisao i jedan grad pod opsadom i jednu zemlju pod opsadom koju je napala druga zemlja. „Knjiga je parabola vremena u kojem su se u Bosni i Hercegovini događale stravične stvari. Bilo je to vreme kada su mediji stali uz „svoja“ rukovodstva, vreme kada je BiH napala i nekad zajednička JNA kojoj su bile pridodate horde paravojski“.
„Knjiga Mehmeda Agovića govori i o genocidu u Srebrenici, svedoči i o drugim strahotama, pre svega o onima koje su se dogodile u Sarajevu. Govori o agresiji koja je došla iz Srbije, koja je sa Hrvatskom nameravala da rasparča BiH. Mehmedu se ne može prigovoriti da je bio pristrasan, materijale nije uzeo iz drugih knjiga, on je svedok i njegovo štivo je dokaz da postoje ljudi koji su se oduprli asimilaciji zla i sačuvali dostojanstvo novinarske profesije. Agović se toga držao pre rata, u ratu i posle sukoba, istinu i etiku je stavljao na pravo mesto“.
Bila je to nemoguća misija, ali ako je za to zaslužna istina, svakako je tome doprineo i Mehmed koji je uvek bio na svojoj/našoj strani (istine i etike), rekao je Veljanovski i dodao da knjiga „završava na način koji otvara novo poglavlje i Mehmedu i svima nama“.
Bergant: Promene će uslediti kada BiH bude građanska država
U ovoj knjizi, kao prvom sveobuhvatnom prikazu političkih i medijskih (ne)prilika koje prouzrokuju ‘sindrom BiH’ i ‘sagu javnih medijskih servisa u BiH’ autor, koji se ne predaje u svojim profesionalnim uvjerenjima, navodi moguće izlaske i puteve rješenja. Želim da se ostvare, kaže Boris Bergant, i konstatuje da je – iskustvo loše.
foto HINA/ Edvard ŠUŠAK/ es
„No, promjena neće biti dok se ne promijeni paradigma rukovođenja i usvoji shvatanje Bosne i Hercegovine kao građanske države sa jednakim pravima i dužnostima za sve, kao i shvatanje da vlast i mediji služe javnosti, a ne pojedinim zatvorenim elitama izolovanih interesnih grupa“.
Kao moto svoje knjige autor, navodi Bergant, citira i meni omiljenog pisca Mešu Selimovića – „što nije zapisano ne postoji, bilo pa umrlo“. Ova knjiga ostat će trajna vrijednost. Autor s vrhunskim darom političke analitike i širokog pogleda uz potrebno vremensko odstojanje analizira događaje koji su prethodili i uslovili politička događanja pred, za vrijeme rata i poslije rata i u tome nedopustivu ulogu medija u službi propagande. Veoma ilustrativno je prikazan i proces mirovne inicijative do Dejtona koji se u praksi pokazao kao manjkav ustavni okvir i koji i danas uzrokuje skoro bezizlaznu situaciju, a zbog protivrječnosti interesa političkih aktera ugrožava rok, čak i postupak zajedničke države BiH“.
Bergant je na kraju podvukao da oni iz Evropske unije (EU) godinama već pokušavaju da utiču na rešenja medijskih problema u BiH. „Pisali smo 25 apela, pisama…ali nikakve vajde“. I dalje ostaju „istine, banjalučke RTRS i Federalne TV i BiH je jedina zemlja koja nije digitalizovana, nije povezana kako bi trebalo“, rekao je Bargant.
Radovanović: Delo zasnovano na istini
„Ovo je prelepo i važno delo, zasnovano na istini kao fakticitetu“, rekao je novinar Rade Radovanović.
Agović beleži trenutke, ponašanje ljudi u njima… Ono nije faktografsko delo već se radi o događajima, ljudima koji su to proživeli. Radovanović je podsetio na laž prilikom svakog podsećanja na bombardovanje RTS, „da je to bilo prvi put da je (NATO) bombardovan jedan medijski javni servis, prećutkujući da je RTV BiH pre toga bila dugo bombaroovana od strane JNA i srpskih snaga sa okolnih brda.
Radovanović je podsetio i na dva događaja u opkoljenom Sarajevu koje Agović opisuje – „hapšenje legalno izabranog predsednika Predsedništva BiH Alije Izetbegovića od strane vojske koja nije pripadala toj državi i njegovo zadržavanje u kasarni u Lukavici.
Agović: Na sceni i dalje „patriotsko novinarstvo“
Autor Televizije pod opsadom zahvalio je promoterima, rekavši da je teško reći „nešto još“. Izdvojio je (s pravom – prim. D. B.) „niz grešaka međunarodnog faktora“ u Bosni i Hercegovini.
„izdvajam jednu: Neposredno poslije Sporazuma u Dejtonu ‘međunarodna zajednica’ je pogriješila što je ljudima koji su vodili rat prepustila ulogu da – grade mir!“ Agović je zbog potčinjenosti medija koji su služili isključivo „svojim“ nacionalnim politikama, podsetio da su nacional(ne)ističke stranke na prvim izborima u BiH posle Dejtona 1996. godine „ubjedljivo pobijedile“.
„Razvilo se ‘patriotsko novinarstvo’ jer su novinari pisali ono što im je naređivala vlast. Takvo novinarstvo je pidijelilo Bosnu i Hercegovinu“, kazao je Agović i naveo da je međunarodna zajednica „na otimanje medija od vlasti u BiH uložila na stotine miliona evra pomoći i – ništa. Slika je identična onoj iz devedesetih godina“.
Dragan Banjac
