BEOGRAD, 22. aprila 2023. – U NATO bombardovanju Radio-televizije Srbije pre 23 godine, život je izgubilo 16 naših kolega. Tačno u 2 sata i 6 minuta u noći između 22. i 23. aprila prvi put je bombardovana jedna medijska kuća, prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. „Zašto“, pored istoimenog spomenika u Tašmajdanskom parku, i ove godine pitaju porodice stradalih. Poštu poginulima odali su porodice, prijatelji i kolege.
U noći 23. aprila 1999. poginuli su Jelica Munitlak, šminker, Ksenija Banković, video-mikser, Darko Stoimenovski, tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović, tehničar u masteru, Dragorad Dragojević, radnik obezbeđenja, Dragan Tasić, elektrotehničar, Aleksandar Deletić, kamerman, Slaviša Stevanović, realizator, Siniša Medić, dizajner programa, Ivan Stukalo, realizator, Dejan Marković, radnik obezbeđenja, Milan Joksimović, radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović, tehničar u masteru, Slobodan Jontić, monter, Milovan Janković, precizni mehaničar i Tomislav Mitrović, režiser programa.
Bombe su bačene na zgradu u Aberdarevoj ulici u vreme emitovanja vesti, a znalo se da svake noći u zgradi RTS-a više od 150 ljudi samo radi svoj posao.
„Te noći je on sa bolovanja krenuo na posao, sećanja te nedelje, tih meseci, on je od bolova, primao je injekcije za leđa, kukao je od obolova, ali te noći je odlučio da prekine bolovanje i ode da radi“, ispričao je Aleksandar Janković, sin Milana Jankovića.
Ivica Stojković, vođa smene u masteru RTS-a rekao je da niko od njih nije razmišljao o tome, jer nije normalno dolaziti na posao koji je proglašen za legitimni cilj, „sad ti dođeš nešto, veseo si radiš posao koji voliš, i tako to nije bilo normalno ponašanje kod nas“.
„Pozdravio se sa mnom, poljubio me znači, i naše ćerke, osim jedne ćerke koja je bila u drugoj sobi i nije nešto obraćala pažnju, ali on je tražio da ona izađe. Ajde dođi, Coki, molim te da te tata poljubi, i meni se tada se odsekla kolena nešto, nešto mi se to nije dopalo iskreno“, priča Dragana Joksimović, supruga Milana Joksimovića.
Dragan Medić je rekao da je njegov sin Siniša Medić kad je pošao kolima, dole prema televiziji, i on ga je ispratio.
„I rekoh mu: ’ajde srećno. I posle kao da sam se ujeo za jezik, kud mu rekoh, reče, ajde srećno“, ispričao je Dragan Medić.
Na zločin bez presedana zauvek podseća spomenik s natpisom „Zašto“. U znak sećanja i noćas u 2 sata i 6 minuta, ispred spomenika pomen i pošta. Porodice, prijatelji, kolege i novinari, upalili su sveće i položili cveće.
U ime RTS-a venac su položili generalni direktor Dragan Bujošević i predsednik Upravnog odbora Branislav Klanšček, ministarka Darija Kisić, u ime Ministarstva kulture i informisanja Dejan Stojanović, sindikati RTS-a, članovi novinarskih udruženja, žene u crnom.
„Odlučili su da ućutkaju Radio-televiziju Srbije, odlučili su da po prvi put u istoriji bombarduju jednu medijsku kuću zato što im nije odgovarao RTS-ovo izveštavanje sa terena jer je RTS sve zločine koje je NATO činio prema nedužnim civilima širom tadašnje SR Jugoslavije. Ovaj zločin su pravdali tako što su govorili da je RTS imao komandnu ulogu u vojnim operacijama Vojske Jugoslavije. To naravno nije bilo tačno, u objektima RTS-a su bili samo civili, tehničko osoblje i novinari“, napominje Miroslav Medić, brat Siniše Medića.
Ispred dva kenotafa podignutih za kolege Sinišu Medića i Dragorada Dragojevića vence su su položili predstavnici RTS-a i porodice.
Zgrada u Aberdarevoj za porodice nevino nastradalih predstavlja zid plača – ujedno je i podsetnik na nezabeleženi i neopravdani zločin. Dvadeset tri godine od ubistva 16 radnika RTS-a – odgovor na jednostavno pitanje Zašto zahteva priznanje odgovornosti, priznanje zločina, ubistva, krivice, kajanja onih koji su odlučivali o žrtvovanju nevinih zarad viših ciljeva.
(Izvor: RTS)
