Savo Đorojević
U razgovoru za Normalizuj Dušan Petričić govori o suočavanju satiričara sa formalnim ili neformalnim zabranama i ulozi karikature u oblikovanju javnog mnjenja
Sposobnost da daju sažetu, a sveobuhvatnu, definiciju neke pojave ili persone imaju rijetki, čak i kada se radi o ljudima od pisane riječi. Jedan od njih bio je osnivač i glavni urednik nedeljnika Vreme, pokojni Dragoljub Žarković, koji je dao nabolji opis našeg sagovornika – karikaturiste i ilustratora Dušana Petričića. Za barda novinarstva Žareta, Petričić je prosto bio „dobri duh s brkovima“.
Petričić je karijeru započeo šezdesetih godina prošlog vijeka kao karikaturista i ilustrator beogradskih Večernjih novosti, a sarađivao je sa brojnim jugoslovenskim novinama i časopisima. Čitavim generacijama Jugoslovena, koje su odrastale uz knjige i časopise za djecu koje je kao koautor ili illustrator kreirao, Petričić je pružio nebrojene trenutke čistog i nepatvorenog zadovoljstva. Njegove karikature objavljivane su u publikacijama širom svijeta, uključujući i vodeće američke i kanadske dnevne i periodične novine: New York Times, Toronto Star, Washington Post, Wall Street Journal, Scientific American… Po povratku u Srbiju, nakon dvije decenije provedene u Kanadi, radi je kao karikaturista za Politiku iz koje biva “sklonjen“ jer su njegove karikature ocjenjene kao politički nepodobne. Danas je redovni saradnik nedeljnika NIN i portala nova.rs.
Petričićev prepoznatljivi stil, koji spaja kritičku oštricu usmjerenu ka nosiocima političke i ekonomske moći, vješto oko za detalje, te ironijsko poigravanje sa ustaljenim mitskim zabludama osvojio je čitatelje svih uzrasta i učvrstio njegovu reputaciju jednog od najtalentovanijih ilustratora našeg vremena koji uspjeva da kompleksne poruke prenese na vizuelno prijemčiv način.
U razgovoru za Normalizuj Petričić govori o jugoslovenskoj političkoj karikaturi, suočavanju satiričara sa formalnim ili neformalnim zabranama, ulozi karikature u oblikovanju javnog mnjenja…
Karikaturom počinjete da se bavite u socijalističkoj Jugoslaviji koja je imala bogatu tradiciju grafičke satire, te autore poput Pjera Križanića ili Zuka Džumhura (čiji je „Staljin u Marksovom kabinetu“ dostigao globalnu slavu) na kojima bi pozavidjele i razvijenije zemlje. Kako gledate na razvoj jugoslovenske karikature u pomenutom periodu?
Dobro je početi razgovor od Pjera Križanića koji zapravo više pripada vremenu predratne Jugoslavije. Sa Pjerom se u Jugoslaviji završava vreme prave, klasične novinske karikature i ulazi u jedan novi period socijalističkog razumevanja satire i karikature u našim medijima. Što, naravno, nosi izrazito negativan predznak. Ozbiljna politička karikatura gotovo da je presušila. Zuko Džumhur je tih prvih posleratnih godina jedini autor koji je, koliko-toliko održavao živom ideju o klasičnoj političkoj karikaturi koja je podrazumevala konkretne likove politačara. Ali, u njegovom slučaju radilo se takoreći isključivo o političarima sa svetske političke scene.
Ne smemo nikako preskočiti ni starog barda Ivu Kušanića, koji je nesumnjivo najdominantniji predstavnik novinske političke karikature u socijalističkoj Jugoslaviji, mada su i kod njega portreti političara bili prava retkost. Domaćih nije bilo ni u tragovima. Tako je to trajalo sve do početka šezdesetih godina, kada se bojažljivo pojavljuje jedna nova generacija karikaturista kojoj i ja pripadam. Od izuzetnog je značaja ne zaboraviti da je, sa pauzom od nekoliko decenija, jedan čovek, karikaturista Predrag Koraksić Corax, u poslednjoj deceniji prošlog veka, ponovo, na pravi način oživeo ideju novinske političke portretne karikature vanserijskim komentarima na vladavinu Slobodana Miloševića i njegove kamarile.
Istoričarka Radina Vučetić nas u studiji „Monopol na istinu“ podsjeća da su naše socijalističke vlasti posezale za vrlo specifičnim mehanizmima cenzure kada god bi bile suočene sa krizom legitimiteta. Njenu tezu potvrdio je nedavno u svom tekstu pisac Ivan Ivanji koji je opisao položaj novinara u ranim godinama našeg socijalizma riječima: „Lako je bilo novinarima na Istoku, partija im je govorila o čemu i kako moraju da pišu. Lako je bilo i kolegama na Zapadu, njima su vlasnici medija govorili šta da pišu. Teško je bilo novinarima u Jugoslaviji, nama niko nije govorio ništa, ali teško onome ko ne bi pogodio šta je trebalo da se piše“. Kako su stvari stajale u domenu političke karikature? Šta su bile tabu tebe našeg socijalizma i kako ste dovijali zabranama?
Tabu teme u karikaturi su pre svega bili političari pretekli iz vremena rata i revolucije, ljudi ozbiljnih ratnih biografija. Teško je bilo, gotovo nemoguće, dirati u legende. No, i to se vremenom polako menjalo pa je na kraju ostala samo jedna zaista nedodirljiva ličnost – Tito. Međutim, upravo ta nemogućnost bavljena greškama i promašajima u „novom“ društvu, koje su imale svoje ime i prezime, najzaslužnija je za rađanje jedne potpuno nove forme političke karikature. A to je nešto, što smo mi karikaturisti izmedju sebe zvali filozofska ili univerzalna karikatura. Žestoko smo svojim crtežima ismevali sve devijacije u društvu, sve greške, ozbiljne društvene i političke zablude, koristeći se jezikom metafore i izbegavajući da uperimo prst u konkretnu političku ličnost.
Vremenom, taj jezik je postao izuzetno precizan, istančan, i čitalačka publika je počela savršeno dobro da razume na koga su se, tačno, karikature odnosile. Nismo morali da crtamo portrete konkretnih ljudi. Razvila se jedna nova disciplina čitanja između redova i ta vrsta karikature postala je glavno obeležje medija, ne samo u Jugoslaviji, nego i u drugim istočnoevropskim zemljama. Tito je do kraja ostao nedodirljiv, ali, generalno, mislim da možemo biti veoma ponosni na stepen slobode u medijima do kojeg smo dobacili.
Kletva koja se (pogrešno) pripisuje kineskoj usmenoj tradiciji kaže „Dabogda živjeli u interesantnim vremenima“. Vi ste skoro 20 godina živjeli u Torontu i sarađivali ste sa najprestižnijim kanadskim i američkim publikacijama u zanimljivo doba – 11. Septembar, „preventivni“ ratovi Buša Mlađeg, finansijski kolaps 2008… Koje pojave ili persone su se u to vrijeme najčešće nalazile na Vašem udaru?
Pa, verovatno upravo kako ste nabrojali – Buš, 11. septembar, finansijski kolaps… Džordž Buš Mlađi bio mi je omiljeni lik. Ispričaću vam i jedan zanimljiv detalj koji mnogo govori o nivou sloboda u zapadnoj štampi. U Kanadi sam dvadeset godina radio kao karikaturista i illustrator za „Toronto Star“. Karikatura po logici stvari ima mesto na uredničkoj strani (editorial page). U trenutku kada je počelo bombardovanje Srbije od strane NATO zemalja, to postaje jedna od vodećih tema i u zapadnoj štampi. U Toronto Star-u takođe. Iako u mom ličnom pogledu na stvari, krivicu oko bombardovanja, tog izuzetno tragičnog čina, dele članice NATO alijanse i Slobodan Milošević, smatrao sam da je moja obaveza da što je više moguće opletem svojim karikaturama Ameriku i ostale zemlje koje su u tome učestvovale.
Budući da je Kanada članica NATO-a, zvaničan stav Toronto Star-a je bio otvorena podrška bombardovanju. Pošto nije bilo mogućnosti da na uredničkoj strani novine, koja podržava ulogu Kanade u tom bombardovanju objavljujem karikature koje se kritički odnose prema tom činu, zamolio sam urednicu da privremeno, dok bombardovanje traje, preselimo moju karikaturu na susednu stranicu novine – stranicu sa ličnim stavovima (opinion page). Ona je odmah pristala na to i ja sam, u tom periodu objavio desetak ili više izuzetno oštrih karikatura, kritikujući odluku Amerike, Kanade i ostalih zemalja da preduzmu tu krajnje necivilizovanu akciju. Dakle, istovremeno su na levoj strani objavljivali pro-američke i pro-kanadske karikature druge dvojice svojih karikaturista, a na desnoj moje, sa potpuno suprotnim stavom. Inače, na uredničkoj stranici sam, pre a i posle bombardovanja objavljivao i karikature u kojima sam se sa svom mogućom gorčinom i žestinom bavio Slobodanom Miloševićem i njegovom politikom, kad god bi to, kao tema, bilo dovoljno prepoznatljivo kanadskoj publici.
Kada pogledamo svijet političke karikature na sjevernoameričkom kontinentu nailazimo na plejadu brilijantnih autora koji se nalaze na različitim ideološkim polovima – pomenimo ovom prilikom dvostruke pulicerovce – konzervativca Majkla Ramireza i liberala Dejvida Hosija. Svojim crtežima oni preispituju spoljnu i unutrašnju politiku, partijske glavešine, te razne aspekte tzv. „kulturnih ratova“, ali skoro nikada ne diraju u (tamno) srce kapitalizma. Da li se radi o nekom obliku autocenzure? Mark Tven bi rekao: „Milošću božjom mi u ovoj zemlji imamo tri neizrecivo dragocene stvari: slobodu govora, slobodu savesti i mudrost da se ne koristimo ijednom od njih”…
Ja sam, naravno uživao što prvi put imam priliku da otvoreno, oštro i bez uzdržavanja razvlačim kanadske ili američke političke figure po svojim kariikaturama. Od predsednika i premijera do ministara i gradonačelnika. Ne mogu da poreknem osećaj slobode i demokratičnosti kojim sam bio ispunjen. Vremenom sam, naravno zaključio da i oni imaju tačku u koju ni po koju cenu ne vole da se dira. Zapravo, moj dobar prijatelj, novinar iz Toronto Star-a, jednom me je iznenadio pitanjem – kako je moguće da su ti urednici propustili ovu jučerašnju karikaturu. Ne sećam se tačno teme, radilo se nešto o sindikatima ili radničkim pravima, ali je poruka, sasvim sigurno bila duboko antikapitalistička. Odnosno, veoma levo intonirana. Tako sam zaključio da je to njihova tabu tema, ali i još jednu stvar. Kao i u našem socijalističkom periodu u Jugoslaviji, ideju sam spontano, ne razmišljajući oplemenio nekom metaforom koja je, urednike, nevične tom načinu razmišljanja i prezentiranja ideja, sprečila da pročitaju poruku karikature tačno i precizno. Dakle, moje prethodno profesionalno iskustvo pokazalo se vrlo upotrebljivim i u novim društveno-političkim uslovima. A severnoamerička čitalačka publika sasvim sigurno je, po pitanju čitanja izmedju redova i razumevanja novinskih tekstova na rafiniran način, daleko iza naše ovdašnje publike iz tih socijalističkih vremena.
Vaš povratak iz Kanade poklopio se sa padom „petooktobarske republike“ i dolaskom na vlast Aleksandra Vučića, a karikature koje ste crtali u tom periodu bile su predmet jedne opsežne politikološke studije koja ih je smjestila u kontekst, na Zapadnom Balkanu popularnog, režima kompetitivnog autoritarizma. Kako bi nam opisali više od decenije dugu neprikosnovenu vlast SNS-a i njenog vođe, te efekte koje ista ima na srpsko društvo?
Verujem da sam deceniju iza nas najpreciznije oslikao svojim karikaturama. One, naravno, imaju funkciju trenutnog, aktuelnog komentara svakodnevnih nepodopština na političkoj sceni Srbije, namenjenog osvešćivanju i terapiji čitalačke publike, ali priznajem da mi je ambicija mnogo ozbiljnija – da ostavim za budućnost gorku sliku ovog vremena, pošto verujem da je politička karikatura najpreciznija i najtačnija istorija epohe u kojoj nastaje. Najsažetije rečeno, ovih poslednjih deset godina su vreme totalnog poremećaja svih vrednosti, ne samo na političkom planu, već i na kompletnom civilizacijskom planu.
Jedna od važnijih stavki na ideološkoj agendi režima u Srbiji je istorijski revizionizam. Iako je revizija istorije, naročito perioda Drugog svjetskog rata, opšti trend u Istočnoj Evropi, ona u izvođenju aktuelnih srpskih vlasti poprima groteskne obrise – Dan pobjede nad fašizmom proslavlja se uz tonove ljotićevskih koračnica, o rehabilitaciji predratnog valjevskog geometra da ne govorimo…
U okviru katastrofalnog poremećaja vrednosti koje sam maločas pomenuo, taj namerni, osmišljeni istorijski revizionizam, prisutan trenutno u celom svetu, u Srbiji je, tradicionalno, morao najdalje da dobaci i da poprimi najapsurdnije forme. Revizionizam je jedna prilično civilizovana reč za nešto što se mnogo tačnije da formulisati kao notorna laž. A laž je osnovna alatka kojom se mafija na čelu države Srbije služi, pod jako providnim plaštom politike.
Vratimo se na trenutak na temu zabrana sa početka našeg razgovora, kako bi izgledala usporedba cenzure iz perioda socijalističke Jugoslavije i cenzure u današnjoj Srbiji?
U socijalističkoj Jugoslaviji zaista možemo, sa puno razloga, govoriti o autocenzuri. Samo u izuzetnim situacijama, i to naročito u prvim posleratnim godinama, imali smo primere direktnih zabrana, partijskih kazni, smena i ostavki. Danas, u ovim takozvanim „slobodnim“ vremenima, mafija na vlasti služi se izuzetno efikasnom metodom – zabranom reklamiranja velikih firmi u svim medijima. A kada znamo da je opstanak medija finansijski zavisan pre svega od reklama, jasno je zašto je ova forma cenzure tako uspešna.
Vaše kolege iz londonskog Gardijana , koje ne samo da su prepoznate po svojim anti-torijevskim sentimentima, već su i otvorene pristalice lijevog krila Laburista, nijesu propuštale priliku da izvrgnu ruglu Džeremija Korbina i pored podrške koju su mu u nekoliko navrata javno pružili. U kojoj mjeri među satiričarima u Srbiji prepoznajete spremnost da urade isto – da se upuste u beskompromisno preispitivanje „svojih“? Ako se ne varam, nedavno ste na jednoj od karikatura smjestili dobar dio nominalno centrističke opozicije na desni spektar političke scene…
Jedan od perfidnih načina borbe mafije na vlasti da sačuva svoje pozicije je konstantno i sistematično trovanje javnosti idejom da su svi akteri na političkoj sceni Srbije isti i da nema velikih razlika medju njima. Trenutni vlastodršci na svaki prigovor da lažu, kradu i manipulišu spremni su da tu krivicu odmah podele sa drugim političkim akterima. A ništa nije pogrešnije od toga. Kao što sam već rekao, živimo u vreme totalnog poremećaja vrednosti, stvari su okrenute naglavce i prethodna vlast, današnja nemoćna opozicija, ne može se ni na koji način staviti u isti koš sa ovim drumskim razbojnicima. U takvoj situaciji, ja smatram da paralelno i simetrično kritikovanje „vlasti“ i opozicije isključivo ide na ruku ovoj lažnoj vlasti. Da, i ja sam ponekad osetio potrebu da iz sve snage raspalim po opoziciji, ali sam uvek jasno stavljao do znanja da se odgovornost jednih i drugih nikako ne može izjednačiti.
Pored rada za odrasle, značajan dio profesionalnog života posveli ste radu za djecu. Sarađivali ste sa Duškom Radovićem, Ljubivojem Ršumovićem, Timotijem Džonom Bajfordom, te nizom pisaca sa engleskog govornog područja. Kako je izgledala saradnja sa ovim velikanima i šta za Vas predstavlja ilustracija književnosti za najmlađe?
Imao sam to zadovoljstvo da kroz čitav svoj profesionalni vek svojim umetničkim angažmanom balansiram izmedju dva sveta, izmedju dve drugačije publike. To mi je omogućilo da koristim različite vizuelne jezike, uspostavljam bogatu komunikaciju sa publikom različitog emotivnog i mentalnog sklopa i da lično, kao umetnik uspostavim neophodnu stvaralačku ravnotežu obraćajući se „malima“ i „velikima“. Autori sa kojima sam i ovde u zemlji i u svetu saradjivao beskrajno su obogatili moj životni i profesionalni ambijent, a knjige ili TV emisije koje su rezultat naše saradnje, najbolje govore o tome.
Sa kanadskom spisateljicom Margaret Etvud, čije je monumentalno distopijsko djelo doživjelo zapaženu televizijsku adaptaciju , sarađivali ste kao illustrator na četiri knjige. Nakon odluke američkog Vrhovnog suda o poništavanju presude Rou protiv Vejda (u zemlji koja kao svoje osnovne vrijednosti ističe liberty and justice for all ) ne čini li Vam se da ćemo i Vašoj prijateljici, poput Džordža Orvela, moći pripisivati proročke sposobnosti?
Margaret Etvud je izuzetan pisac, okrenut pre svega odrasloj publici. Moje je ogromno zadovoljstvo što sam likovni umetnik sa kojim je podelila svoj izuzetno redak izlet u svet literature za decu. Vreme u kome danas živimo, nesumnjivo je, na našu žalost, više nego potvrdilo proročanski talenat Džordža Orvela. Margaret Etvud je u tom pogledu svojim delima sasvim sigurno stala rame uz rame sa njim.
Preneto sa NORMALIZUJ, ilustracije i fotografije objavljene uz saglasnost autora
