Gojko Lukić, Duško Vasiljević i Jovan Lipovac prvostepeno su osuđeni na kazne zatvora od po deset, a Dragan Ćekić na pet godina zatvora, saopćio je Viši sud u Beogradu. Optuženi su proglašeni krivim za učešće u otmici i ubistvu 20 putnika iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd – Bar. Ovo je jučerašnja vest sa Aljazeera Balkans u kojoj se kaže da su osuđeni za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništa u saizvršilaštvu, a na ovu presudu dozvoljena je žalba Apelacionom sudu u Beogradu. Okrivljenima će biti uračunato vrijeme provedeno u pritvoru, koji im se računa od 5. decembra 2014. do 19. marta 2015. godine, kada im je pritvor ukinut. Pripadnici VRS-a su optuženi da su učestvovali u otmici i ubistvu 20 putnika iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd – Bar. Nakon što su zaustavili voz u stanici Štrpci, otete putnike odveli su u školu u mjestu Prelovo, gdje su ih opljačkali i tukli. Potom su ih odveli do napuštene kuće blizu obale rijeke Drine, gdje su ih, kako se sumnja, ubili hicima iz vatrenog oružja, a njihova tijela potom bacili u Drinu. Terete se da su, pod komandom Milana Lukića, koji je u Hagu osuđen na kaznu doživotnog zatvora, zajedno s pripadnicima formacije “Osvetnici” Višegradske brigade i drugim pripadnicima VRS-a i ranije osuđenim Nebojšom Ranisavljevićem, nečovječno postupali, mučili i učestvovali u ubistavima civila nesrpske nacionalnosti.
Povodom ove sramne presude ponavljamo tekst urednika Portala Forum koji je za Aljazeera Balkans napisao 4. marta 2018. godine.
Zločin u Štrpcima: Mi došli da ih pobijemo, a oni nama daju lepinje…
Dragan Banjac
Poodavno se dokopah solidnog razjašnjenja reči „patriota“. Zapisah to prilično potrgano i evo ga prema slobodnom tolmačenju. Radi se o prisvajanju u što većem stupnju (srpski: stepenu) prava da presuđuješ o tuđem rodoljublju. Tu je i stupica, i falićete u oba slučaja – ako ste namereni da prigrlite zahteve samozvanih procenilaca domoljublja, ili im, pak, njihovo “učenjeˮ odbacite kao smrdljiv sir.
Oni su već prigrabili domovinu, propisali koga možete (smete) da volite, odnosno mrzite, glasni su, „govore“ rukama, slično mlataranju nekad veoma popularnog beogradskog saobraćajca-glumca-cirkusanta Jove Bulja. Prisvajači iz svoje prisene opominju da su svi koji su „drugi i drukčiji“ manje vredni od njih i da rđave, druge i drukčije valja ukloniti, bilo da se oteraju ili likvidiraju. Maloumni švindleri oteše i javni prostor, i domovinu, došlo onih nekoliko njihovih minuta, ili, kako davno reče jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić, došlo vreme kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.
Šta sve državna fukara i njeni poslušnici nisu uradili u ime svih nas poslednjih nekoliko decenija… Tako, evo već četvrt veka srbijanski državni zločin – otmica i likvidacija 20 putnika iz voza u mestu Štrpci – ostaje zapretan, krije država svoje nedelo, zapreće ga kao mačka izmet i valjda čeka da vremenom izbledi krv. Beograd je, ko zna koji put, odigrao na kvarno. Kao što je to, recimo, bilo pre 103 godine, kada je iz bosanskograhovske učmalosti nagovoren i podučen onaj ubogi Gavrilo Princip da ubije austrougarskog prestolonaslednika.
Četvrt vijeka pokušaja ‘čišćenja’ Sandžaka
U nečijim bolesnim tikvama, skarabejima okupljenim oko balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, pominjali su se i njegovi savetnici Velja Matović i Svetozar Stojanović, čak i dvorski pisac Dobrica Ćosić, da bi „po dubini“ valjalo očistiti Sandžak od Bošnjaka. Naravno, to će umesto nas da udrade „ovi tamo glupi Bosanci“, misleći na bosanske Srbe, a poslušnici sa Pala lako su našli izvršioce zlodela.
Srećom, Bošnjaci su ostali u Sandžaku.
Podsetimo se: lokalni banditi (Višegrad i okolina) su 27. februara 1993. godine iz voza 671 na putu Beograd – Bar u mestu Štrpci izveli 20 putnika… Ispostaviće se 18 Bošnjaka (jedan po majci Crnogorac), jednog Hrvata i putnika tamnije puti, čiji identitet nije poznat. Esad Kapetanović (19), Ilijaz Ličina (43), Fehim Bakija (43), Šećo Softić (48), Rifat Husović (26), Halil Zupčević (49), Senad Đečević (16), Jusuf Rastoder (45), Ismet Babačić (30), Tomo Buzov (vojni penzioner, rodom iz Kaštela), Adem Alomerović (59), Muharem Hanić (27), Safet Preljević (22), Džafer Topuzović (55), Rasim Ćorić (40), Fikret Memović (40), Fevzija Zeković (30), Nijazim Kajević (30) i Zvjezdan Zuličić, dvadesettrogodišnji rukometaš.
Među otetim i ubijenim putnicima većina su državljani Srbije, ali je bilo i Bosanaca i Crnogoraca. Tražeći svoje bližnje i istinu o njihovoj sudbini, rodbina se odmah zaputila na pravu adresu, u Beograd. Nakon brojnih odbijanja, okupljanja ispred rezidencije predsednika Srbije, štrajka glađu… Jednog vrelog prolećnog dana Milošević se udostojio i u strogo kontrolisani prostor rezidencije na Andrićevom vencu ušla je rodbina otetih putnika. Najpre je rečeno da uđe samo nekolicina, ali su krenuli svi, njih dvadesetak, možda i više njih, predvođeni tada najaktivnijima: Koviljkom Buzov, Nailom Kajevićem i Milkom Zuličić.
Kako su ‘Bosanci’ lagali Miloševića
Na tom zadatku bio sam sa fotoreporterom Borbe Zoranom Raševićem i kad je rečeno da novinari ne mogu unutra, čineći se nevešti, zaputili smo se i mi. Videvši mu fotoaparat i torbu, Zorana su vratili, a ja sam se provukao. (Kao rodbina). Međutim, posle ta dva sata, osvedočio sam se da je veći problem bio (nešto raniji) izlazak, žureći u redakciju. Uglavnom, stranu teksta koju je objavila Borba promiloševićevska Politika prenela je (faksimil) pet dana kasnije. (Objava tih snimaka/faksimila i teksta sledi krajem meseca).
Sa Miloševićem su sve vreme bili ondašnji premijer Nikola Šainović i ministar unutrašnjih poslova Zoran Sokolović, povremeno još neko od najbližih saradnika. Predsednik Srbije nastojao je da oda utisak čoveka koji je voljan da se pronađu oteti putnici, koji su u to vreme već bili pobijeni. Strpljivo je slušao goste. Oni su mu govorili da je Srbija njihova zemlja, da su lojalni građani i da, ukoliko su njihovi sinovi, muževi, braća i rođaci pobijeni, imaju pravo da ih dostojno sahrane.
“Njihov” predsednik im je često ponavljao da ga „ovi tamoˮ, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik i drugi, lažu, ali da će Srbija učiniti sve, “čak i zemlju prevrnuti, da se pronađu njeni građaniˮ. Bilo je i dirljivih priča. Brat jednog stradalog mladića rekao je Miloševiću da se kobnog njegov brat vraćao sa kumstva prijatelju u Valjevu… Moćni drznik nudio je namirnice, novac… ali ne i otete ljude. Neki su, videlo se to, poverovali da će rukovodstvo Srbije „učiniti nešto“ da se pronađu oteti putnici, ali većina je, ipak, jedino shvatila da „njihovog predsednika“ lažu čelnici bosanskih Srba.
Beograd se ne mijenja, i dalje ćuti
Pre nekoliko dana, ne računajući aktiviste Fonda za humanitarno pravo, Sandžačkog odbora za ljudska prava i Žena u crnom, koji su stajanjem ispred Glavne železničke stanice obeležili ovaj zločin, zvaničnog pomena od makar kakvog izaslanika srpske vlasti nije bilo. Predsednik Aleksandar Vučić je skoknuo do Berlina, na ćasku sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, premijerka Ana Brnabić je bila u Beogradu, ali veoma zauzeta, ministar odbrane i načelnik Generalštaba srpske vojske delili su tog dana stanove svojim disciplinovanim oficirima, a dan ranije u Nišu se videli sa ratnim zločincem, dok je lažni doktorand, ministar policije, sa lokalnim odborima Srpske napredne stranke čistio sneg.
Slučaj Štrpci za beogradske vlastodršce je isto što je nekad (deveta rupa na svirali) za Vojislava Koštunicu bio Haški tribunal. Pošto Sandžak nije očišćen, nije red da priznamo da su to kanili da urade naši prethodnici. Uostalom, reče mi jedan visoki dužnosnik u pravosuđu, „predmet“ je kod bosanskog pravosuđa. Tamo je u toku proces grupi optuženih, pripadnika Višegradske brigade Vojske Republike Srpske… Ranije, u toj državi je krivicu priznao Mićo Jovičić, koji je osuđen na pet godina zatvora. Pre njega, u Crnoj Gori je na 20 godina zatvora osuđen Nebojša Ranisavljević (kaznu odavno odslužio i danas je slobodan čovek). Pojela maca…
U Srbiji (očekivano) još niko nije okrivljen, kamoli procesuiran za otmicu i ubistvo u Štrpcima. Postoji nekakva optužnica iz 2015. godine, ali još nepotvrđena i s njom se i dalje proceduralno igraju tužilaštvo i sud. Pronađena su četiri tela od 20 ubijenih. Ćuti i Komisija za nestala lica (srpske vlade), istražni organi… Slovo zakona porodicama ubijenih ne priznaje status civilnih žrtava rata; ubijeni su oteti i lišeni života van teritorije Srbije i nisu stradali od neprijateljske vojske, jer asker Karadžićevih Srba i tamošnje paravojne formacije ne smatraju takvima. Da sve bude u stilu ovdašnjih “demokratskihˮ načela porodice nestale nisu proglasili umrlima, a propis „ne poznaje“ kategoriju nestalih.
Srbijo, sram te bilo!
Akademija ‘Štrpci bez mezara’
Dvadesetpet godina nakon otmice putnika iz voza, Bošnjačka kulturna zajednica, u saradnji sa Islamskom zajednicom u Srbiji, obeležila je u Prijepolju njihovo stradanje komemorativnom akademijom “Štrpci bez mezaraˮ. Bili su tu (u ime organizatora) Samir Tandir, potpredsednik Stranke pravde i pomirenja i narodni poslanik u Skupštini Srbije, državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zaim Redžepović i potpredsjednik Mešihata IZ-a u Srbiji Rešad ef. Plojović.
“Poruka koju i ove godine šaljemo jeste da se taj strašni zločin ne smije zaboraviti i da se više nikada i nikome ne ponove Štrpci. Ovdje smo da se još jednom podsjetimo da država nije učinila sve da se otkriju inspiratori ovog stravičnog zločina, da su određeni egzekutori kažnjeni, ali da veliki broj onih koji su učestvovali u pripremanju ovog zločina još uvijek nisu osuđeni, te da žrtve još uvijek nisu dobile status civilnih žrtava rata. Očekujem to, u cilju sveopćeg pomirenja naroda na Balkanu, jer je neophodno da to pomirenje počiva na istini”, rekao je Tandir.
Zbog nemogućnosti da (zbog iznenadnog nevremena) prisustvuje obeležavanju 25. godišnjice zločina u Štrpcima, Nenad Prokić, profesor FDU dramski pisac u Prijepolje je poslao pesmu svog beogradsko-rožajskog prijatelja Ibrahima Hadžića, posvećena ovom događaju.
Zapis na voznoj karti
Bježim. Osjećam da me neko prati,
Skrivam se između paprati.
Osluškujem i molim Svevišnjeg
Da me sačuva od bližnjeg.
Nemirna je šuma, njiše se drveće:
Mrmljam.
– Nevin sam ja, on mene neće.
Al otud ide zakrvljeni ubica,
Na njemu je glava bez lica.
Vadi nož i nježno mi vrat savija,
Pala je moja glava –
Al preživjela je ova hartija.
Srbijo, sram te bilo!
“U ovom snegu, u ovoj balkanskoj beliniˮ, kaže Prokić, “klanjamo se nevinim senima. Nadamo se da žrtve sada dobri anđeli štite, ali se nadamo i da će njihovi dželati goreti u najdubljem uglu pakla, ako već tamo ne gore.ˮ Jedan od najmonstruoznijih zločina koje je počinila tadašnja država Srbija, u saradnji sa svojim prekodrinskim satelitom Republikom Srpskom, uz saglasnost Crne Gore, kaže Prokić, nesumnjivo je otmica 19 civila – 18 Bošnjaka i jednog Hrvata – u Štrpcima 27. februara 1993. godine, koja je dobro isplanirana u vrhu policije Srbije i Vojske Jugoslavije…
Kazna za neoprostivu nesrpsku nacionalnu pripadnost i dokaz svemoći državnih plaćenika u neobuzdanom nasilju – nosila je fašistički rukopis, bezobzirno izdvajanje Bošnjaka i Hrvata, u miru i tišini, naočigled njihovih suseda, koji su slutili šta će uslediti.
“Ovaj stravični događaj paradigma je moderne Srbije, ili barem onoga na čemu je nastala. Državne ubice, državna logistika zločina, ritualno izdvajanje nesrba, ponižavajuće postupanje sa nevinim žrtvama, pljačka, bezobzirno ubistvo, nema krivih – to je formula ratnog i posleratnog zločina Srbije. Ona se te formule mora javno odreći i osuditi je. Prvi pisani trag o pripremanju otmice nastao je u ŽTP Beograd, čiji je direktor onda bio čovek iz najužeg vrha Socijalističke partije Srbije.
“Okružili su nas specijalci, kojima smo oko akšama, pošto je bio ramazan, počeli nuditi pitaljke (somune, lepinje). Na to je jedan od specijalaca promrmljao kolegi: ‘Mi došli da ih pobijemo, a oni nama daju lepinje!’“
Znam da ne vredi, ali – Srbijo, sram te bilo!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Trideset godina kasnije zločinci su blago kažnjeni. Ponovo iščitajte uvod.
