Predsednika komisije za odbranu doktorske teze Latinke Perović nije bilo moguće naći u Beogradu, pa je pozvan profesor Janko Pleterski iz Ljubljane
Olga Manojlović Pintar
Dva su pojma obeležila celokupan život i rad Latinke Perović: lična odgovornost i opšte dobro. Oni su predstavljali koordinate sistema unutar kojeg je vodila život ispunjen predanim radom, ali na momente i velikim dramama. Život u kojem, kako je sama konstatovala, nikada nije bila u zabludi.
Latinka Perović je društveni angažman započela u godinama velikog entuzijazma i snažne empatije. Taj elan koji je prožimao gotovo sve posleratne generacije i podsticao njihov aktivizam i intelektualnu znatiželju, ostao je snažan u njoj čitavog života. Kao mlada gimnazijalka učestvovala je u gotovo svim aktivnostima koje su menjale društvo – od školskih debata do radnih akcija, ali je emancipaciju društva, baš kao i ličnu afirmaciju, primarno vezivala za obrazovanje. Tako je u godini koja je označila snažan početak autentične promene jugoslovenskog društva na platformi socijalističkog samoupravljanja (1952) iz Kragujevca došla u Beograd i upisala Grupu za srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu. Magistrirala je već 1958. radom „Dopunske i odredbene sintagme u jeziku Ive Andrića“. Iako je kasnije tokom života imala česte susrete sa Andrićem, nikada mu nije rekla da ju je analiza njegovog jezika uvela u svet nauke. Drugu magistraturu na temu kulturne politike posleratne Jugoslavije odbranila je na Visokoj školi političkih nauka 1964. godine. Uporedo sa školovanjem obavljala je visoke funkcije – najpre u Predsedništvu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, zatim na mestu predsednika Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije i najzad na poziciji sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Kada je 1972. godine isključena iz političkog života zbog „liberalističkih skretanja“, vratila se nauci i 1975. odbranila doktorat na Fakultetu političkih nauka. Tri godine nakon „pada s vlasti“, predsednika komisije za odbranu njene doktorske teze nije bilo moguće naći u Beogradu, pa je komisijom predsedavao profesor Janko Pleterski iz Ljubljane, a njeni članovi su bili Najdan Pašić i Ilija Stanojčić.
Iste 1975. godine Latinka Perović se zaposlila u Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije, koji je kasnije preimenovan u Institut za noviju istoriju Srbije. Često se sećala razgovora sa direktorom Instituta Jovanom Dubovcem i njegove neverice kada je shvatio da je na mestu saradnice Instituta imala veću platu nego na poziciji sekretara CK Srbije. U novoj sredini se okrenula izučavanjima devetnaestovekovnih korena socijalizma. Čitavih osam godina je, međutim, radila bez mogućnosti da objavljuje. Tek 1983. je u izdanju Rada objavljena njena monografija o Peri Todoroviću. Već sledeće godine u Zagrebu objavila je Od centralizma do federalizma, KPJ o nacionalnom pitanju, a 1985. i prve dve knjige Srpski socijalisti 19. veka. Njena Planirana revolucija, Ruski blankizam i jakobinizam predstavljala je jednu od najznačajnijih knjiga objavljenih u Jugoslaviji 1988. Od tada do smrti 12. decembra 2022. objavila je više od tri stotine radova koji uključuju monografije, knjige izabranih radova, zbornike, knjige istorijskih izvora, članke, rasprave, studije, predgovore, pogovore i recenzije. Plodnu saradnju je tokom decenija ostvarila s velikim izdavačima kao što su bili BIGZ, Globus, Svjetlost, Službeni glasnik, zatim Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Akademska knjiga, CID, University Press, Fraktura, Dangraf i Peščanik. Bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije Instituta za noviju istoriju Srbije.
U formalnom smislu njen rad je karakterisalo objavljivanje istorijskih izvora i njihovo lucidno tumačenje u propratnim analitičkim studijama. U suštinskom smislu, rad Latinke Perović bio je usmeren na istraživanje političkih ideja socijalizma, radikalizma, liberalizma i njihovih nosilaca, kao i na analizu njihove društvene recepcije u Srbiji. Posebnu pažnju usmerila je na istraživanje ruskih uticaja na idejne koncepte i političku praksu od 19. veka do danas.
Ono što je obeležilo njeno bavljenje istorijom jeste posvećenost istraživanju političke alternative, traganje za nasilno potisnutim, neretko ubijenim i zatim potpuno zaboravljenim ličnostima i idejama koje nikada nisu predstavljale mejnstrim u političkom životu Srbije, ali su uporedo s njim sve vreme egzistirale. Političke gubitnike posvećene ideji modernizacije i evropske afirmacije Srbije ona je prepoznavala kao istinske istorijske pobednike, a njihovo delo kao zaostavštinu na kojoj je jedino moguće graditi pravedno demokratsko društvo.
Evropu i Jugoslaviju je videla kao okvire unutar kojih je srpsko društvo nastalo i razvijano, i bez kojih je gubilo orijentaciju i moralno i faktički propadalo. Svoj politički credo – da je dogmatizam proizašao iz imperijalnih tendencija najveća smetnja razvoju Srbije, potvrdila je istoriografskim istraživanjima. Latinka Perović je siromaštvo i nasilje, korupciju i hajdučiju videla kao konstante koje su predstavljale osnov političke autokratije i bile ključne prepreke jačanja institucija pravne države. Istoriju Srbije u najkraćem je opisivala rečima „previše ratova, previše ustava”.
Latinka Perović nikada nije napustila pozicije neumorne istraživačice arhivskih i bibliotečkih fondova i pouzdane koleginice posvećene profesionalizaciji rada Instituta, ali je devedesetih godina ogromnu energiju uložila u borbu za saznanje i širenje istine o ratovima, žrtvama i zločincima, i davanje podrške čitavom nizu organizacija civilnog društva koje su se hrabro za tu istinu borile. Smatrala je da je kritički odnos prema ulozi Miloševićevog režima u tragičnom razbijanju Jugoslavije condicio sine qua non budućnosti Srbije, ali je uvek isticala da se istovremeno moraju istražiti i njegovi duboki koreni.
Uzroke razbijanja Jugoslavije prepoznavala je na različitim stranama, ali je odgovornost za pokretanje ratova jasno videla u Beogradu. Smatrala je da nema budućnosti bez imenovanja inspiratora ratova i kažnjavanja realizatora zločina. Stoga je za mnoge predstavljala personifikaciju „nacionalnog izdajnika” i „političkog neprijatelja”. Moralno superiornu, nju te osude nisu pogađale, ali ju je uznemiravalo što su povređivale njenu porodicu. Dugo je, međutim, razmišljala o razlozima zbog kojih su joj neki drugi odricali pravo na preispitivanje stvarnih postignuća i ograničenja levice u Srbiji. Kako je pred kraj života govorila, sve vreme je pokušavala da razume i objasni ne samo kako već pre svega zašto se nešto dogodilo?
(Novi magazin)
