Dubravka Stojanović
Ne umem da napišem ovaj tekst. Ne samo zato što moja tuga ne želi da je delim sa drugima. Ni zato što ne prihvatam da se Latinka više neće javiti na telefon. Ni zbog toga što toliko toga treba reći da u tekst ne može da stane.
O čemu bi se sve moralo pisati – o Latinki kao političarki, istoričarki, šefici projekta, urednici časopisa i zbornika, organizatorki naučnih konferencija, antiratnoj aktivistkinji, prijateljici, podršci, „ramenu za plakanje“…
A i sve te reči koje bi se mogle napisati su banalne – „čelična i nežna“, „stroga i blaga“, „drugarica i dama“, „jaka i brižna…“ Nema ni novih ni pravih reči. Ali, na prvom mestu ne mogu da pišem zato što sam tokom skoro 35 godina navikla da Latinka uvek bude tu. I onda kada ne bih stigla da je pitam šta o nečemu misli, vodila bih sa njom razgovor, videla bih njenu podignutu obrvu, strepela šta će mi ta „moja unutrašnja Latinka“ reći.
Tako je i sada. Jer, znam da bi se zgrozila na ideju o sentimentalnom, tužnom sećanju. Ne bi prihvatila ni suviše ličan ton, niti bilo šta privatno. Nikako ne bi dozvolila da se o njoj piše kao političkoj žrtvi Titovog režima. Ni o tome da je više od dve godine posle zbacivanja sa vlasti bila u nekoj vrsti kućnog pritvora, odnosno „da dve godine nije obukla cipele“, kako je o tome sama govorila. Ne bi dozvolila da se insistira na tome da je to vreme iskoristila da napiše doktorat koji je branila skoro tajno. Bilo bi joj neprijatno da sa rezignacijom pišem da je u Institutu za radnički pokret u kome je radila od 1975. godine, bila smeštena u „dečiju sobu“, sa nama početnicima i pripravnicima i da nije imala svoju kancelariju kao naučnica sa najvišim zvanjem. Rekla bi da preterujem kada bih napisala da je pomno čitala sve naše radove, sa olovkom u ruci i beskrajnim komentarima po marginama u kojima nas je učila i da mislimo i da pišemo, jer je to shvatala kao svoju dužnost. Pobunila bi se kada bi se reklo da je sama i uprkos mnogima uredila tolike tomove knjiga, jer je to za nju uvek bio timsko delo! Za svoje 22 knjige ne bi prihvatila ocenu da su dovele do preokreta u našoj istorijskoj nauci, već bi slegla ramenima i rekla da je ona samo pažljivo čitala i slušala ono što joj je prošlost govorila. O brutalnim napadima s leva i s desna koji ni evo posle smrti nisu prestali, kao i o čaršiji kojoj je baš ona za sve bila kriva ne bi dozvolila ni reč da potrošimo… O antiratnom angažmanu, pisanju za štampu, bezbrojnim konferencijama na kojima je učestvovala i neumorno putovala rekla bi da je sve to bila samo njena dužnost da iznese ono što misli, pa ako neko čuje – čuje.
Šta bih onda mogla da napišem? Ona bi tražila da se piše precizno, činjenice neka govore. Ali, ne ide. Ja moram da kažem da je njeno istoriografsko delo grandiozno, da je njen politički talenat vanserijski, da je njena misao istovremeno precizna i sintetička, da je njena podrška uvek bila bezrezervna, da je njeno prijateljstvo bilo duboko, toplo i nežno. Da ćemo je čuvati i nastaviti da pričamo sa njom. Da smo, konačno, mi sada tu za nju.
Novi magazin, 15.12.2022/Peščanik.net, 15.12.2022.
