Radmila Radosavljević
Ja sam stara generacija u odnosu na istoriju našeg filma, rođen sam pre Marseljskog atentata. Prvi moj vladar je bio kralj Aleksandar Karađorđević, pa sam posle njega izdržao sve gazde ove zemlje, do ovih današnjih, koji sede ovde u komšiluku, u Skupštini, i možda psuju svoje poznate psovke.
Ne bih hteo bukvalno da se izrazim, nisu to psovke, nego indikacije onoga što meni najteže pada – signali duhovnog nejedinstva. To je jedna podeljenost, po mom mišljenju potpuno veštačka i nepotrebna, nas kojih sada ima tako malo, i koji smo u tako žalosnom i teškom stanju, naročito u ovom društvenom i političkom momentu. Umesto da nas naše gazde zaokupljaju, da nas ujedinjuju, mi imamo sasvim drugi problem, a to je divergencija, razilaženje na osnovnim stvarima. Mi simuliramo sve – simuliramo društvo, državu, građansku klasu, demokratiju, čak i samu aktuelnu političku situaciju. Sve je u stanju simulacije, i ono što treba očekivati od savremenih umetnika to je da se pokaže da imamo revolt protiv ovakvog stanja – kaže u razgovoru za Danas reditelj Đorđe Kadijević.
Jedan od najznačajnijih predstavnika autorskog filma koji su obeležili zlatno doba jugoslovenske i srpske kinematografije, a svojom biografijom potpuno poseban, zajedno sa Borom Draškovićem, Milošem Mišom Radivojevićem i Zdravkom Šotrom deo je „Filma iz davne budućnosti“ autora Darka Bajića, u režiji Siniše Cvetića, koji će premijerno biti prikazan u utorak, 15. novembra, u Velikoj sali mts Dvorane.
Bajić je odabrao četvoricu svojih kolega – bardova, koji u ovom jednoiposatnom dokumentarcu govore šta je film danas u odnosu na ono što je bio nekada, kakva je budućnost „pokretnih slika“ u sadašnjem, digitalnom, „nefilmskom“ vremenu, ali i mnogo šire od toga.
Đorđe Kadijević je autor dvadeset filmova („Praznik“, „Pohod“, „Leptirica“, „Sveto mesto“ ubrajaju se u kultna ostvarenja koja su dobila međunarodna priznanja) i četiri kapitalne TV serije, od kojih je „Vuk Karadžić“ na festivalu u Rimu 1987. osvojila Gran pri Evrope na predlog Umberta Eka, a Unesko je svrstao u evropsku i svetsku riznicu kulturnog dobra.
Jedan od najvažnijih erudita ovog prostora koji je u svet „pokretnih slika“ uplovio kao istoričar umetnosti, iz društva Mediale i Leonida Šejke, Dada Đurića, Siniše Vukovića…, uz čuvenog snimatelja Aleksandra Petkovića Petka koji ga je odveo u Kino klub i pomogao mu da dođe do prvog filma, po mnogo čemu je neobičan i u „paradoksima“.
U „Istoriji jugoslovenskog filma“ (autor Petar Volk, izdavač Institut za film 1986), o Kadijevićevom delu, uprkos svim priznanjima, zapisane su samo dve rečenice.
Ali, i da nije osvajao nagrade, on je već svojim debitantskim ostvarenjem (scenario je napisao zajedno sa Petkovićem), ušao u ovu istoriju – njegov „Praznik“ iz 1967. jedan je od prvih filmova koji nisu bili na liniji režimske propagande o Drugom svetskom ratu, a Kadijević je svrstan među najbolje autore „crnog talasa“.
U „Filmu iz davne budućnosti“, koji ćemo premijerno gledati, podsećate da je Jugoslavija imala veliku kinematografiju koja se „raspala u konfete“. Šta se danas događa, koliko i filmska umetnost prati sunovrat gotovo svih vrednosti, duhovnih, kulturnih, estetskih, moralnih…, koji obeležava poslednje tri decenije na ovom prostoru?
– Najbitnije pitanje je kakva je sada filmska umetnost, o čemu govori, kako da se gleda na nju, i mi smo na tu temu razgovarali zahvaljujući lucidnosti Darka Bajića, koji je skovao plan da našu radoznalost zadovolji. Zamislili smo se dobro šta smo radili i koju vrednost ima sve što je učinjeno. Moj stav, nažalost, jeste da je ne samo naša, već i čitava svetska kinematografija u velikoj krizi. I to nije od juče. Danas ne možemo reći ni za jednu kinematografiju da ima jasno eksponiranu stvaralačku paradigmu, kakvu je imao italijanski film za vreme De Sike, francuski u vreme Godara ili Šabrola, ruski u doba Tarkovskog, američki u vreme Orsona Velsa. Danas je teško odgovoriti na neka vrlo prosta pitanja – ko je najbolji svetski reditelj, najveći pisac ili slikar. Ranije su generacije mogle da daju odgovor na to pitanje i da kažu, primera radi, da su najveći Tomas Man, Pikaso, Tarkovski ili Kurosava. Istorijska linija kretanja čitave svetske kulture dovedena je u pitanje, a mi se danas nalazimo u jednoj situaciji u kojoj je najteže reći šta je naša primarna, najaktulenija ili u produkciji najprisutnija filmska tematika ili paradigma. Snima se sve i svašta, generalno, i u takvoj situaciji nije čudo što je film za proste ljude jako prihvatljiv u svom šarenilu, a „enigmatičan“ i možda i odbojan za ljude koji su na višem duhovnom nivou. Čak i naši najbolji reditelji danas ponekad priželjkuju apstinenciju zbog toga da se ne bi upisali kao autori u vreme koje je sasvim neautorsko i koje je takvo kakvo jeste, koje oscilira na granici između jednog populističkog, plebejskog žanra i više ili manje ispolitizirane kvaziestetike. Jer, jedna je stvar baviti se ordinarnom stvarnošću, ali sasvim druga baviti se umetnošću. Razlika je u tome što je ordinarna stvarnost notorno banalna, a umetnost nadoknađuje nepodnošljivost notorne zbilje, ono čega su se egzistencijalisti Sartr ili Kami gadili, govoreći o nesnosnoj bedi postojećeg. Kada bismo primili stvarnost onakvu kakva odista jeste, mi je ne bismo ni podneli u njenoj neiskazanoj prostoti i grubosti. Da bismo tu bedu izdržali, nama je utopija neophodna.
Pored generalnog povratka utopijskoj preokupaciji u umetnosti, šta je potrebno našem filmu da bi izašao iz klišea te populističke i ispolitizovane kvaziestetike?
– Postoji samo jedan način borbe, a to je individualni revolt, i ja verujem samo u tu soluciju – da se situacija u kojoj se danas nalazimo, ne samo mi nego i čitava svetska kinematografija, naročito ona u velikim filmskim centrima, može rešiti herojskim revoltom pojedinaca koji imaju u sebi sublimiranu anarhiju i isto toliko sažetu svest o trenutku u kome se nalazimo. To je kao u ratnoj situaciji kada jedan herojski podvig pojedinca ili neke lokalne jedinice napravi preokret u čitavom događanju na širokom terenu fronta. Mi smo sada u toj situaciji. Ako imamo pojedince koji su kadri da sa dovoljno iskustva, sa dovoljno razmišljanja i esencije, ili sa mladalačkim entuzijazmom poleta izađu na filmsku tribinu sa delima koja su proizišla iz njih samih i njihove individualne, pojedinačne i lične kreative u odnosu na celokupnu ordinarnu stvarnost s kojom se suočavamo, promena će biti moguća. To je, naravno, teška situacija, jer mi takve pojedince ne možemo proizvoditi. Nije stvar u tome ko je koliko filmski obrazovan ili koliko zna o stvaranju filma, iako danas ima dosta ljudi koji se zovu rediteljima a koji su bivši glumci ili su ne znam ko ili šta, i misle da sve znaju o tome šta je film. Potrebno je imati ono unutarnje jezgro koje će bar na pojedinim sektorima probiti tu izvesnu monotoniju i upadanje u jednu vrstu kvazigrađanskog manirizma. Jer, mi više nemamo ni građansku klasu konstituisanu onako kako smo je imali, recimo, pre Drugog svetskog rata. Ovo mogu da govorim ja koji sam i tada živeo i bio svedok toga. Težak je, dakle, ovaj trenutak, i treba ga preživeti. Ja sam u svakom slučaju na kraju svoje avanture bavljenja filmom, pa i života samog, potišten zbog takve situacije. I naravno, u želji da se desi sve najbolje, želeo bih da ovakav fillm, kakav je Darko Bajić uradio – sa sjajnom temom, koji je dostojan i foruma mnogo većih nego što je naš, i koji opravdano traži odgovor na pitanja koje je Darko postavio, bude putokaz. Na sve odgovore i promene još ćemo da čekamo, po mom mišljenju, njih mogu da ostvare samo ljudi onoga tipa koje je Alber Kami nazvao herojima našeg vremena. Ja sam uz njih srcem i dušom.
Zašto su se svi naši sistemi i vlasti od Drugog svetskog rata do danas najstrašnije obrušavali upravo na razbijanje tog građanskog dela društva, na umne ljude koji su hrabri da iskažu kritični stav prema onome što živimo?
– Jako široko pitanje. Ja sam stara generacija u odnosu na istoriju našeg filma, rođen sam pre marseljskog atentata, prvi moj vladar je bio kralj Aleksandar Karađorđević, pa sam posle njega izdržao sve gazde ove zemlje. Do ovih današnjih, koji u ovom trenutku sede ovde u komšiluku, u Skupštini, i možda psuju svoje poznate psovke. Ne bih hteo bukvalno da se izrazim, nisu to psovke, nego indikacije onoga što meni najteže pada, signali duhovnog nejedinstva – jedna podeljenost, po mom mišljenju, potpuno veštačka i nepotrebna, nas kojih sada ima tako malo i koji smo u tako žalosnom i teškom stanju, naročito u ovom društvenom i političkom momentu. Umesto da nas zaokupljaju, da nas ujedinjuju, mi imamo sasvim drugi problem, a to je divergencija, razilaženje na osnovnim stvarima. To se odražava na kulturu, kultura je strašno osetljiva, između ostalog, filmska kultura. Još je Lenjin primetio kad je pobedila Oktobarska revolucija, u svim izlaganjima na partijskim kongresima stalno je isticao kako treba gajiti kulturu. Ali, treba osobito misliti na film koji ima najjači uticaj na, ono što se u frazi kaže, široke narodne mase. Mi smo žrtve jedne globalne nesreće koja mene, evo, skoro bezmalo čitav vek prati, od dana koji u poređenju sa današnjim izgledaju gotovo fantastično. Mi smo otvarali perspektivu u kojoj se verovalo ujedinjenima, pobedama u stvaranjima nečeg, a ne u uzajamnim psovkama, svađama, sukobima zločina. Ja jesam Jugosloven i više sam za bratstvo i jedinstvo nego za ovo pozivanje na obračune onih koji bi trebalo da budu jedinstveni, i mislim da je ta žalosna situacija uzrok jedne, kako bih rekao, likvidirane kohezije čitave kulture koja nema svoju kompaktnost, nema svoju pravu temu, nema paradigmu. Ne mislim u nekom direktnom smislu, ne podnosim politiku koja bi nam govorila šta treba da radimo na filmu, u vizuelnim umetnostima, literaturi… Ali, verujem u politiku koja bi svojim namerama dala razloga da mi sami osetimo šta je nama najpreče, i da to na svoj način, indirektno, kako to umetnost uvek čini, podržimo taj jedini model trajanja. Jer, jedino što će trajati od svega što danas imamo – to je kultura.
Kako kultura može da se kreira u ambijentu kao što je naš, u koji je upravo ova vlast na javnu scenu donela toliko vulgarnosti, prostaštva, banalnosti, agresivnosti i moralne travestije kako to nikada nismo imali, čak ni ratnih 90-ih godina i doba Miloševićevog režima?
– Ono što treba očekivati od savremenih umetnika to je da se pokaže da imamo revolt protiv ovakvog stanja, i prava tema našeg filma bi trebalo da bude usmerena ka realnoj životnoj situaciji. Ne u bukvalnom tematskom smislu nego u jednom iskazivanju unutarnjih raspoloženja. Ja sam duboko nezadovoljan ordinarnom stvarnošću koja, verujte, prolazi više mimo mene nego kroz mene. Nisam očekivao da ću na kraju svoga veka, i umetničkog i životnog, biti svedok jedne ovakve situacije. Zato bih ponovo rekao da je ovo što se danas zove našom kinematografijom na pogrešnom putu, potpuno je neusmereno, bezimeno, simulativno, kao i naša stvarnost. Jer, mi simuliramo sve – simuliramo društvo, državu, građansku klasu, demokratiju, čak i samu aktuelnu političku situaciju. Sve je kod nas u stanju jedne simulacije. I to, nažalost, nije slučaj samo ovde nego i u mnogim državama u svetu. Kako sad izići iz te faze simulacije i sučiti se sa istinom, bar onoliko koliko je to moguće, jeste glavni cilj. A to se može samo visokom emancipacijom duha i revoltom koji nas može pokrenuti da se mimo svih uzora, i mimo svake podrške koju treba da očekujemo od društva ovakvog kakvo je naše, iskažemo na lični rizik. Uvek se svi sećamo jedne stvari – ne znamo kako se zvao kancelar Austrije u vreme Mocarta, ali svi znaju za Mocarta.
ČIME SE TRENUTNO BAVITE?
– OKO NOVE GODINE TREBALO BI DA SNIMAM NOVI FILM „KLETVA“, KOJI JE NASTAVAK FILMA „LEPTIRICA“ IZ 1973. GODINE. TO NIJE RIMEJK U PUNOM SMISLU REČI, OSNOVNA IDEJA JE DA JE JEDAN ŠIRI PLANETARNI PROSTOR, A SA NJIM I MI NA OVOM NESREĆNOM BALKANU, U ZNAKU VELIKOG PROKLETSTVA. TA LEBDEĆA STRAHOTA TRANSPONUJE SE U URBANI AMBIJENT I TO U DOBA KORONE, KOJA JE SASTAVNI DEO TOG PROKLETSTVA, ALI TEMATIKA IDE MNOGO ŠIRE OD TOGA I GOVORI O JEDNOJ POJAVI KOJA JE PLANETARNA. „KLETVA“ ĆE BIT SNIMLJENA U KOPRODUKCIJI FILMSKIH NOVOSTI I JEDNE FILMSKE KUĆE IZ ZAGREBA. ZA MENE JE „LEPTIRICA“ JAKO VAŽNA I U TOM SMISLU ŠTO SAM SHVATIO DA ĆE ME TIH GODINA ZADESITI ONO ŠTO I MOJE UVAŽENE POKOJNE KOLEGE, SAŠU PETROVIĆA, ŽIKU PAVLOVIĆA I DUŠANA MAKAVEJEVA, I DA VIŠE NIKADA NEĆU DOBITI FILM. REKAO SAM SEBI – SNIMAO SI REALNOST, SAD ĆEŠ SNIMATI BAJKE, I TAKO JE NASTALA „LEPTIRICA“ KOJU SU SVI SVRSTALI U HOROR ŽANR, A MENI JE TA PRIČA BILA KOMIČNA. ISTINSKI ME JE ZANIMAO ONAJ MISTIČNI SIŽE KOJI POSTOJI U SVAKOM ZBIVANJU NAŠEG ŽIVOTA, KOJI NIKADA NEMA TUMAČENJE, A MISTIKA NIJE NIŠTA DRUGO NEGO DOGAĐANJE BEZ REALNOG POKRIĆA.
(Dnevni list Danas)
