Štapovi i šargarepe za potencijalne prevratnike (1)

Lazar Džamić

Zemljama kao što je Srbija nemoguće je upravljati i ostati na vlasti bez apsolutne kontrole svih aparata sile. Zato se, i pre nego što se dođe na vlast, moraju znati imena onih koji će preuzeti nove dužnosti, i koji više neće biti deo stare priče, već unapred moraju da budu dogovorena, po vrlo specifičnim kriterijumima. „Troškovi“ opcija za sve spremne da se upuste u prevratničku avanturu bi morali jasno da se definišu

Zamislimo na trenutak da je u Srbiji zaista i došlo do demokratske smene vlasti. Da li bi Srbija samim tim činom, kao nekim čudom, uplivala u zvanično proklamovane idealizovane evropske modele razmišljanja i ponašanja (od kojih, doduše, sada odstupaju i neke njene članice), od funkcionisanja novih vlasti do svakodnevnog života građana? Da li bi primena standardnih metoda upravljanja društvom iz razvijenih demokratija bila dovoljna ili čak i moguća? Da li bi promene inicirane takvim modelima bile dovoljno brze i fundamentalne da postanu ireverzibilne ili makar teže reverzibilne za stari sistem? Šta je antiekvivalent naše tragične privatizacije/tranzicije koja je za vrlo kratak rok uspela da uništi višedecenijske nacionalne privredne šampione i dobar deo ostatka privrede – što je čin destruktivne revolucionarne prakse po sebi.

Evo samo nekoliko potencijalnih scenarija i razloga zašto bez određene doze „revolucionarnosti“ nema dubinske transformacije našeg dispozitiva.
Prvo, konsolidacija nove vlasti nakon pobede. Zemljama kao što je Srbija nemoguće je upravljati i ostati na vlasti bez apsolutne kontrole svih aparata sile. Kako inače drugačije obezbediti da neka od grana tih aparata ne izvrši puč, s prećutnim slaganjem, ako ne i aktivnim učešćem, još brojnih ostataka starih struktura vlasti u sistemu? S obzirom na trenutnu ideološku opredeljenost mnogih pripadnika ovih struktura to bi značilo i značajnu promenu komandnog i višeg operativnog kadra, kao i spremnost da se čvrsto, brzo i organizovano reaguje ako do ovakve situacije dođe. Ali, ovakva vrsta promene se ne radi tek kada se dođe na vlast, ona mora biti spremna pre toga: imena onih koji će preuzeti nove dužnosti, i koji više neće biti deo stare priče, već unapred moraju da budu dogovorena, po vrlo specifičnim kriterijumima. I štapovi i šargarepe već moraju da budu spremni. „Troškovi“ opcija za one koji bi bili spremni da se upuste u prevratničku avanturu bi morali da se jasno definišu i da im se na isti način predstave. Bez ove prve prakse skoro nijedna druga neće biti moguća.

Takođe, s obzirom na sve očigledniju spregu struktura vlasti i organizovanog kriminala – običnu krupniju i sitniju funkcionersku korupciju da i ne pominjemo – nova vlast će imati urgentni zadatak neutralizacije ovih aktera s obe strane zakona, što je malo verovatno postići bez upotrebe pomenutih aparata sile i radikalnijih mera. Ogroman novac je ovde u pitanju, uključujući i kriminalne sprege u okruženju, pa se može očekivati da svi ovi akteri – inače poznati po liberalnoj upotrebi svakakvog nasilja – neće sedeti skrštenih ruku.
Treći izazov, povezan s prethodnim, jeste transformacija sudstva. Prvo i drugo moraju da idu ruku podruku, inače će pozivanje na formalne demokratske procedure, koje će od svih koji imaju razloga da spreče promene biti korišćene za usporavanje i opstrukciju, biti samo još jedan od načina da stari sistem opstruira novi. Hoćeš da menjaš zakon o policiji ili obrazovanju? Idemo na Ustavni sud, pa se vidimo za par godina… Brza i radikalna reforma tužilaštva i sudstva, oslonjena na očiglednu i nesumnjivu kontrolu aparata sile, nužna je za strateško i agilno hvatanje ukoštac s nasleđenim ideološkim, kriminalizovanim i korumpiranim kadrovima i strukturama.

Sledeći izazov je transformacija državne uprave i javnih preduzeća, koja su trenutno jedan od bastiona postojeće vlasti. Mnoge hiljade partijskih kadrova i rodbine su našle uhljeblje u ovim sistemima, s glavnim ciljem brige o sebi. Modernizacija i dovođenje na nivo ponašanja u razvijenim zemljama, čak i bez privatizacije, desetine hiljada bi ostavilo bez posla, što bi značilo još više nezadovoljnih birača na narednim izborima. Čak i sa prekvalifikacijama – a nama realno fale hiljade ljudi u raznim državnim i paradržavnim službama, samo ne postojećih profila i na postojećim položajima – mnogi od njih bi bili ljuti, što zbog gubljenja privilegija, što zbog manje plate jer nemaju kvalifikacije, što zbog statusnog i simboličkog pada društvenog prestiža (a neki i zbog gubljenja koristi od korupcije).

Ovakvo nezadovoljstvo je nemoguće rešiti bez kvalitetnog programa prekvalifikacije, ali i jakog simboličkog pritiska koji bi došao, opet, iz potpune kontrole aparata sile (s implicitnom pretnjom zakonskim merama za prethodna moguća ponašanja koja mogu da potpadnu pod eventualnu lustraciju), kao i novim medijskim okruženjem koje bi žigosalo stara ponašanja, posebno kroz upotrebu nacionalnih javnih servisa.

Što nas dovodi i do te teme: radikalna transformacija medija za kreiranje novih progresivnih narativa primerenih modernom demokratskom društvu. Trenutna slika je, kao što znamo, katastrofalna. Javni servisi su ovde verovatno i najlakša priča jer najveći deo delovanja zavisi od nekoliko ljudi u uredničkoj strukturi. Problem će biti „privatni“ tabloidni nacionalni mediji, nekoliko televizija i novinskih portala, kao i brojni propagandni timovi koji funkcionišu pod maskom nezavisnih komercijalnih medija. Zbog poštovanja slobode govora zapadnog tipa i potencijalne reakcije Evrope (iako i ona ograničava delovanje propagandnim glasilima), nove vlasti verovatno neće smeti da im tu slobodu ograničavaju represivnim putem. Gubitak budžetske podrške i zvanične protekcije je svakako dobar početak, ali i ono što je američka policija primenila za Ala Kaponea: potencijalne problematične finansijske i poreske prakse. Jedan forenzički „odit“ neke od poznatih stranih revizorskih kuća, dakle sa svetskim pedigreom i u duhu neosporive svetske prakse, verovatno bi zatvorio dve trećine domaćih medija. Ili bar njihovih vlasnika.

A, onda, tu su i obrazovni sistem, zdravstvo, socijalni sistem, urbano planiranje i građevinska mafija, svi netransparentni ugovori zaključeni sa stranim investitorima, ali i državama. Kako će UAE ili Kina reagovati na konačno objavljivanje tajnih ugovora o investicijama zaključenim sa prethodnom vlašću ili izvođenje na međunarodnu arbitražu, ako se pokaže da su zaključeni na štetu domaćih nacionalnih interesa? Šta će to značiti za našu monetarnu stabilnost ako ti krediti budu povučeni ili penali za njihov raskid aktivirani? Šta će to značiti za status Kosova? Jedna „obična“ opoziciona vlast, koja će novo društvo slikati po zapadnim demokratskim bojankama s brojevima, neće biti u stanju da „stane na crtu“ ovakvim akterima i da im se zahvali na njihovim ekološki rizičnim postrojenjima, netransparentnim zajmovima i drugim društveno neproduktivnim praksama.
Još gore bi bilo interno: ista takva vlast bi izvršila političko samoubistvo kada bi – bez jake progresivne revolucionarne platforme držanja vlasti i aparata sile – krenula u intenzivni društveni inženjering da bi nadoknadila izgubljene decenije. I opet, izraz „društveni inženjering“ može da ima svoju mračnu i svoju svetlu stranu.

Beograd na vodi je društveni inženjering – radikalno menja funkcionisanje glavnog grada – ali zbog tajnosti koja ga okružuje ne znamo da li za dobro ili na štetu društva. Izbacivanje dizela sa naših ulica, zabrana pušenja, smanjenje potrošnje mesa i belog šećera su takođe primeri društvenog inženjeringa koji su već uveliko praksa u sredinama u koje nam najbolji i najbistriji već godinama beže, ali kako bi reagovao narod koji ne može da zamisli život bez svega ovoga?! Ko bi onda glasao za takvu vlast na sledećim izborima!
O odvajanju države i crkve, o borbi protiv sujeverja, o izdizanju naučno-stručnog iznad sportsko-estradnog diskursa uspeha da i ne govorimo! Šta bi se desilo vlasti koja bi počela da više ceni i populariše onaj drugi hram na Vračaru, s četvrtastim krovom, onaj Narodne biblioteke? Koliko god to bilo kritično za naše preživljavanje kao naroda, a jeste, malo je verovatno da će se išta značajno na ovu temu desiti ako snage koje žele da donesu promenu nemaju u sebi revolucionarni žar za promenom i organizaciju koja to može da prati.

Autor je pisac i publicista, predavač na više stranih i domaćih univerziteta i poslovnih škola, ekspert za komunikaciju i bivši šef za brend planiranje u evropskoj centrali Gugla

(Nastavak u narednom broju: Za promene potrebna politička snaga kakva u Srbiji još ne postoji)

Izvor: NIN