Sarajlije su napadane na sahranama, u kolima hitne pomoći, tramvajima, autobusima, na biciklima, dok su obrađivali baštu, kupovali na tržnici ili čistili gradske ulice… I djeca su bila meta.
Piše: Bojan Tončić
Tačno, prošlo je svih 30 godina od početka opsade Sarajeva, mogao bi da glasi odgovor na zapitanost u karakterističnom grobljanskom fatalizmu, u istinski amoralnoj neosetljivosti za patnje drugih; već tri decenije uzgaja se diljem Srbije novo pomirenje – sa vlastitom nečistom savešću koja se tretira kao elementarna nepogoda. Ne kao lična odluka – ne očekujmo previše – da se bude deo anticivilizacijskog, nečovečnog projekta.
Ne čuje se ni reč o žaljenju.
U realnosti svakodnevnice zadušnička dijagnoza zvuči i kao prozirna analiza uspeha, opijenost moćnog, bahatog zlikovca dokazanom podrškom saučesnika i talaca. O predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njegovim zaokruživačima je reč, o njegovoj konstataciji: “Ono što je važno za zemlju je da je uticaj ukrajinske krize bio ogroman na rezultate izbora, i vidi se da se Srbija dramatično pomerila udesno…” Tako uoči ove godišnjice odsustva stida govori cinični vlasnik sudbina, demonstrirajući snagu poganim jezikom i facijalnim grčem. Znajući da je realizator rata mirnodopskim sredstvima, znajući i to da je Srbija otišla udesno taman koliko je on hteo, utemeljujući svoje filijale, dajući pravo građanstva svakovrsnom ološu spremnom da ga pouzdano služi. I to da je agresiju na Ukrajinu upotrebio patološkom putinizacijom i homogenizacijom oko milionskih konzerviranih zaliha svakovrsnih đakonija i manipulativnim flertom sa ostacima sprženih matičnih ploča u glavama potencijalnih konzumenata.
Na tridesetogodišnjicu početka ubijanja jednog grada besmisleno je govoriti o navodnom skretanju agresora koji je, eto, otišao udesno, a mentalno se nije ni pomerio od rovova i baterijskih formacija iznad Sarajeva. Iz kojih je dejstvovala desnica kojoj je suštinski pripadao srbijanski predsednik. Kao skupina ratnih zločinaca i neljudi.
A ko zna, možda se može i desnije, možda se uzgajaju nova 63, ili 72. brigada, ima nešto i aviona, desperadosa za vikend – ratovanje nije manjkalo; možda se priprema novi obračun sa razumom, a da stari nije ni prestajao. Opasna destrukcija je već na delu, politička igrarija u kojoj je kreator spreman da učini sve ne bi li, uz pomoć prekodrinske bratije, ometao bilo kakav progres. Ne bi li se, onako terapijski, ispoljila gubitnička frustracija.
Strahovi i nada
Nije nada racionalna kategorija, nije joj bilo mesta u iole respektabilnoj percepciji započetog raspada zajedničke države, ipak je postojala, ipak je pristojan svet šaptao i prikrivao sumnju (“Neće valjda”). Dok se činilo da su u Hrvatskoj ubijanja nezaustavljiva, čuli su se glasovi protiv. Na koncertu “JUTEL za mir” 28. jula 1991. Milan Mladenović je pevao “Ovo je zemlja za nas/Ovo je zemlja za sve naše ljude/Ovo je kuća za nas/Ovo je kuća za svu našu decu” i “Zabranjujem/Sve one zamke vaše podlosti…/Ovo ne sme biti kraj”, ali je važnije bilo šta misle oni koji odlučuju. Već u oktobru 1991. srbijanski vojni izaslanik Radovan Karadžić, danas robijaš na doživotnoj, kaže Gojku Đogu, piscu koga je Medaljom za zasluge odlikovao Aleksandar Vučić: “Oni moraju da znaju, oko Sarajeva ima 20 hiljada naoružanih Srba, pa oni nisu normalni, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će nestati hiljade Muslimana. (…) Ja ću sad morati njima otvoreno da govorim, ljudi, nemojte se zajebavati, u BiH ima tri-četiri stotine hiljada Srba naoružanih. Plus Armija i tehnika. Šta vi mislite da se možete odbraniti ako dođe do rata”.
A kolega pesnik potpaljiuje: “Gdje će on ratovat, gdje on misli, u Sarajevu da otvori rat, jel on lud čovjek. Ja mislim njih upravo, ako otvore rat treba stući do koljena!“
Pokušao je. Jezikom faktografije, odnosno haške presude: “Žalbeno veće potvrdilo je Karadžićevu nameru da učestvuje u udruženom zločinačkom poduhvatu za zločine u Sarajevu na osnovu ‘brojnih dokaza i izjava’, odnosno, nije čulo argumente koji dokazuju Karadžićevu žalbu i tvrdnju da nije nameravao da učestvuje u zločinima u Sarajevu”, saopštilo je Veće koje je donelo presudu. Nije kraj, objašnjenje je i u presudi komandantu sestrinske srpske vojske Ratku Mladiću: “Zločini koje ste počinili među najstrašnijim su zločinima poznatim čovečanstvu, uključujući tu i genocid i istrebljivanje kao zločin protiv čovječnosti…” Detaljan je i tužilac koji je vodio postupak protiv Stanislava Galića, još jednog ubice Sarajeva (doživotni zatvor): “Dokazi pokazuju van razumne sumnje da su sarajevski civili zaista bili meta namjernog napada snaga SRK-a. Pretresno vijeće je saslušalo svjedočenje lokalnih svjedoka koji su proživjeli razne napade na njihove dijelove grada. Napadani su dok su bili na sahranama, u kolima hitne pomoći, tramvajima, autobusima ili na biciklima. Napadani su dok su obrađivali baštu, kupovali na tržnici ili čistili gradske ulice. Djeca su bila meta napada dok su se igrala ili šetala ulicama. Napadi su uglavnom poduzimani danju. Nisu bili odgovor ni na kakve vojne prijetnje. Napadači su u većini slučajeva mogli jasno vidjeti da su se njihove žrtve bavile svakodnevnim civilnim aktivnostima. Topografija Sarajeva, s njegovim brdima i neboderima, omogućavala je pripadnicima SRK odličan vidik sa mjesta sa kojih su gađali civile u gradu.
Život pod snajperskom vatrom
Neke lokacije u Sarajevu postale su zloglasna mjesta s kojih su gađali snajperisti. Na primjer, nekoliko svjedoka je svjedočilo da je glavna ulica u gradu bila poznata kao “aleja snajpera”. Premda su građani u neku ruku život prilagodili čestim napadima tako što su zatvarali škole, živjeli noću, a danju se skrivali, minimalno se kretali Sarajevom i postavljali metalne kontejnere da bi se zaštitili od snajperske vatre, ipak nisu bili bezbjedni. Usprkos tome su ih vidjeli i gađali. Vrlo se malo moglo učiniti u pogledu stvarne zaštite od granatiranja.”
Mnogo stvarnije zvuči pesnik: “Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici ustrijelio dijete u naramku/ Prestala sam u Boga vjerovati. Nema te, Bože/rekla sam, prekrižen si za sva vremena/i tačka. Jer, Bog što pušta da djecu, majkama/ u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega, naprosto iz zabave, takav Bog meni ne treba/A drugi – kako god hoće”, zapisao je pesnik opsednutog Sarajeva Marko Vešović (zbirka Poljska konjica).
O sudbini dece odlučivao je dečji pesnik Radovan Karadžić.
Poginulo je 1601 dete.
Još malo faktografije: opsada je trajala 1335 dana, poginula je 11541 osoba, snajperom je ubijeno 225 ljudi, na grad je iz 260 tenkova i 120 topova različitih kalibara ispaljeno 500 hiljada projektila, 50.000 ljudi je ranjeno, mnogi od njih ostali su invalidi. Granate su ispaljivane na bolnice, pijace, obdaništa, bogomolje, kuće, stanove, ljude koji su čekali u redu za vodu i namirnice.
Nevinost neupotrebljenog mozga
Da se podseti Srbija za šta to, kako glasi zvanična propagandna floskula “nije kriva” (žrtve, naravno, znaju). Za to što je u bestijalnom velikodržavnom projektu zlikovačka organizacija potpomognuta sučesnicima sa različitim stepenom odgovornosti, pogubila i bez najbližih i bez budućnosti, ostavila hiljade ljudi. Za to što su različiti pojavni oblici državnih bandi činili zlodela finansirani budžetskim novcem, što su se iz mračnih pohoda širom bivše Jugoslavije vratili krvavih ruku, a dočekani su kao heroji.
Glavni štab napada nalazio se u Beogradu, gde je organizovana logistika ratnim pohodima i odakle su stizala naređenja za mobilisanje oficira JNA i kriminalaca na privremenom patriotsko-pljačkaškom angažmanu. Bilo je i nevinih u čitavoj Srbiji, ne treba potceniti moćnu propagandu Slobodana Miloševića i nadahnute realizatore, poput Rade Đokić: “Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina!”
Mnogi su verovali. Previše njih. Čak i u gradu iz kojeg su marta te 1992. odjeknuli snažni rifovi i antiratna poruka “Mir, brate, mir” ad hoc benda Rimtutituki, u kojem su skrivani dezerteri, protestovale mirovne grupe.
Danas se u Srbiji izbegava opsada Sarajeva kao tema za razgovor, nije zanimljivo govoriti o njoj, najčešće se poistovećuju intervencija NATO u SRJ i sarajevski pakao. Tobožnji ili istinski bol finansijera opsade Sarajeva prati odsustvo empatije za žrtve čije su ubijanje platili.
Srbija se ne oseća krivom, kao da u ovom predmetu “nije uredno pozvana”. Da se izjasni, prizna, kaže da ima nečistu savest. Ali, redovno govori o budućnosti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
