субота, новембар 23, 2024

Vuletić: Srbiji neophodna nova politika, bez zaštite vlasti ne bi bilo ni podrške ratnoj agresiji

Slične objave

Podeli

Predizborna kampanja za parlamentarne i predsjedničke izbore u Srbiji odvija se u sjenci ruske agresije na Ukrajinu. Izbori u Srbiji više nisu praznik demokratije pa nema ni predizbornog uzbuđenja, kaže u razgovoru za Gradski portal predsjednik Građanskog demokratskog foruma Zoran Vuletić

Ističe da je Srbija zarobljenik višedecenijske pogrešne politike zasnovane na samoobmani i lažima. Dok se sa tim ne prekine, naglašava, put zemalja Zapadnog Balkana u EU pod znakom je pitanja.

Kakva je atmosfera u Srbiji pred izbore zakazane za 3.april?

Vuletić: Rekao bih da je situacija prilično beznadežna kada je riječ o predizbornoj kampanji i očiglednom rezultatu na ovim izborima. Rat u Ukrajini je dodatno bacio izbore u drugi plan tako da se ne oseća atmosfera koja je pred izbore vladala ranije. Ali se oseća neka jeziva atmosfera zbog dešavanja u Ukrajini.

Zašto jeziva?

Vuletić: Dosta građana Srbije – ja se prosto bojim da kažem da je to većina, ali ne bih verovatno pogrešio – podržava ovo što radi predsjednik Rusije Vladimir Putin. To je meni neverovatno. Na demonstracijama, koje smo sa Ženama u crnom organizovali ispred Ruske ambasade, bilo je nas 100, 150, ne više. Izrazili smo protest i zahtevali povlačenje ruskih trupa sa teritorije Ukrajine. Vrlo jasno smo to osudili kao agresiju. Dva dana nakon toga, više hiljada ljudi se skupilo sa jasnom podrškom agresiji. Neverovatno je da se to događa u Beogradu. Sutradan je osvanuo novi mural u Njegoševoj ulici na kom je oslikan Putin. Beograd postaje grad koji podržava agresiju i ratne zločine o čemu govore i murali koji su ranije oslikani u toj istoj ulici. Kada to radimo, kako čekujemo da nas svet vidi?

Kako objašnjavate taj fenomen?

Vuletić: To ne bi moglo da se desi bez podrške vlasti. Ne može preko noći da osvane mural Putinu bez podrške vlasti. Ne može godinu da opstane mural Ratku Mladiću bez podrške vlasti. To su sve stvari koje opredeljuju Srbiju i otkrivaju njeno pravo lice delu sveta kome samo deklarativno težimo. U takvoj situaciji, malo vredi glasanje u UN. Ono je iznuđeno.

Zašto iznuđeno?

Vuletić: Glasanje za Rezoluciju UN moralo je da bude izraz dugogodišnje politike, jasnog opredeljenja i makar minimalnog konsenzusa na političkoj sceni Srbije. Najveći problem je što takav stav nedorečen do kraja. Srbija nije uvela sankcije Rusiji, nije se priključila razvijenom delu sveta. Najveći deo opozicije vidi poziciju Srbije na isti ili sličan način kao što je vidi vlast. To nam govori da je Srbija u svom političkom stavu i odnosu prema Kosovu zarobljena država. Sva pravdanja koja dolaze i sa strane vlasti i sa strane opozicionih lidera, koji podržavaju takav nedorečen stav, polaze od pretpostavke da ćemo izgubiti podršku Rusije za čuvanje Kosova, što je besmislica. Tu je i pretpostavka da ćemo izgubiti poziciju za pristup energentima iz Rusije koji su nam neophodni. Srbija doživljava kulminaciju poražene i promašene politike koju su, u nekoj vrsti nacionalističkog konsenzusa, 2006. doneli zajedno i Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, koji su sada na vlasti, i tadašnji predsednik Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Dolazimo do toga da su oni sami sebe, a samim tim i Srbiju, zarobili u svom političkom odlučivanju.

Hoćete da kažete da Srbija nema opoziciju u pravom smislu te riječi?

Vuletić: Hoću da kažem da Srbija ima opoziciju u nameri da zameni postojeću vlast, da radi isto što radi postojeća vlast. Ali mi nemamo političku alternativu, nemamo novu politiku, nemamo nijednu predizbornu listu na parlamentarnim izborima koja nedvosmisleno traži podršku za evropske integracije. Kad bismo imali takvu listu, ta lista bi morala sada da se vrlo jasno opredeli i kaže da se u Ukrajini desila agresija. Da kaže da u budućnosti želi da pozicionira Srbiju na mesto koje zahteva prilagođavanje evropskoj spoljnoj politici, samim tim i uvođenje sankcija Rusiji. Zato kažem, nije dovoljno ovo što je Srbija uradila u iznudi. Ja bih voleo da je taj potez koji je Srbija u UN napravila bio izraz dugogodišnje i decenijske politike. A ovako, u ovoj iznudi, Srbija je, u stvari, pokazala da je nebitan partner za čitav svet. Srbiji ne veruje više ni ruska strana niti joj veruje zapadna strana. Prema tome, sami sebe smo isključili iz svih tokova negujući i dalje svoje zablude oko problema sa Kosovom. Stalno ponavljam da 30 godina živimo u lažima i da će to Srbiju najviše da košta. I evo, kao što vidimo, najviše i košta.

Kakav je položaj Građanskog demokratskog foruma na političkoj sceni Srbije? Nudi li GDF tu novu politiku o kojoj govorite?

Vuletić: GDF je prilično usamljen na poziciji koja podrazumeva jasan otklon od ratnih devedesetih. Neophodno je pred građanima nastupiti iskreno, govoriti istinu. To je jedini način da shvatimo zašto nas okruženje i svet ne razumeju. Opravdano nas se susedne države i pribojavaju. Srbija je tada bila ono što je danas Rusija. Osećala se dovoljno moćnom zbog bivše JNA i mislila je da je to dovoljno da postane velika. Osim toga, jedini smo na političkoj sceni Srbije koji nedvosmisleno traže podršku za Evroatlanske integracije. Nemamo populistički odnos prema agresiji Rusije na Ukrajinu. Mislim da je pre svega interes Srbije da prizna faktičko stanje na Kosovu i time izbije adut dat Rusiji 2008. – da nam, tobož, čuva Kosovo izgubljeno još 1999. Na taj način bismo se lako uklopili u spoljnu politiku EU i ubrzali preko potrebne integracije.

Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić neprekidno govori o protiscima koje trpi. U medijima se spekuliše da je odluka o glasanju u UN donijeta pod pritiskom Njemačke. Hoće li se predsjednik Vučić konačno opredijeliti za jednu od dvije strane – EU ili Rusiju?

Vuletić: Mislim da Aleksandar Vučić dovoljno razume politiku i da mu je postalo jasno da je nemoguće više sedeti na dve ili tri stolice. Politika četiri stuba, koja je instalirana još za vreme Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, doživljava svoju terminalnu fazu i mislim da je on toga svestan. Dramatičnim konferencijama za štampu uznemirava javnost Srbije i skreće temu sa osnovnog problema – da Srbija nema novu politiku koja će je pozicionirati na pravu stranu. Ja navijam i voleo bih da se Vučić, koji ima trenutno najviše vlasti i koji će, verovatno, osvojiti najveći broj mandata na parlamentarnim izborima, konačno opredeli. Nisam siguran da će imati hrabrosti da to uradi.

Zašto?

Vuletić: Deset godina je na vlasti i jedna od najvećih zamerki mu je da je, sa tolikom podrškom koju je imao, jako malo uradio. Znate, podrška od 240 poslanika i konstantna podrška u javnosti sa preko 50%, kojom se hvali, je jako mršav rezultat. Investicije koje dolaze u Srbiju su uglavnom kineske i ruske, dolaze kroz netransparentne kredite i dogovarane su u četiri oka iza međudržavnih sporazuma. To je Srbiju dodatno udaljilo od EU integracija jer evropske institucije ne podržavaju takav način poslovanja i vođenja privrede. Imao je, mogu da kažem, vekovnu šansu u periodu 2013. – 2015. da dovede do kraja proces Briselskog sporazuma i završi pregovore sa Prištinom. Da je to uradio, Srbija bi danas bila u mnogo drugačijoj situaciji. Ne bi morao da pravi drame sa pokazivanjem magacina punih pirinča i konzervirane ribe, nego bismo bili na pravoj strani sveta, gde nam je i mesto.

Je li Vas iznenadila izjava predsjednika Francuske Emanuela Makrona da snažno podržava nastojanje Srbije da bude prva sledeća članica EU iako Srbija ima manje otvorenih poglavlja od Crne Gore? Šta stoji iza toga?

Vuletić: Iza toga stoji precizna predstava Evrope, pa tako i Makrona, o Srbiji – da smo prilično beznadežno društvo i da je maksimum za Srbiju da bude stabilna državakoja neće praviti mnogo veće probleme u regionu od onih koje trenutno pravi. Srbija je kao loš učenik kog učiteljica stavi u zadnju klupu i povremeno ga pohvali kako ne bi pravio dodatne probleme. Na nam u Srbiji je da preokrenemo te paradigme i pošaljemo poruku da želimo članstvo u EU. Ako to ne uradimo, malo imamo vajde od tih povremenih pohvala. Verujem da gospodin Makron iskrenije želi da se mi promenimo, da priđemo EU, nego što to želi većina ljudi u Srbiji, o političarima da ne govorim.
Može li Srbija, s obzirom na ubrzano naoružavanje prethodnih godina, stvarno da napravi ozbiljan problem na Balkanu?

U toj trci za naoružanjem vidi se besmisao srpske politike. Sada vidimo sasvim jasno šta znači uklopiti svoj politički, bezbednosni i ekonomski interes u globalni tok. To se nama nudi već 20 godina, a Srbija ne zna da iskoristi. Umesto da smo 2004.godine, nakon atentata na premijera Đinđića, nastavili taj put i politiku EU integracija, a ja bih dodao Evroatlantskih integracija, bila bi drugačija situacija. Sada vidimo jasno šta je bio najveći problem Ukrajine. Da je Ukrajina pre desetak godina ušla u NATO, ne bi danas doživela ovo. Vidimo danas i svu opravdanost zahtjeva Rumunije, Mađarske, Češke i Poljske da uđu u NATO pakt. Epilog sa Ukrajinom jasno nam govori da je to bio interes tih država koje, očigledno, pamte nekadašnje odnose sa SSSR i iz tog razloga su se na vreme zaštitile. Žao mi je što to nije uradila i Ukrajina.

Iz EU su u jednom trenutku kazali da razmatraju ubrzanje procesa integracija zemalja Zapadnog Balkana zbog dešavanja u Ukrajini. Vjerujete li da će do toga doći?

Vuletić: Mislim da je moguće da se otvori taj prostor. Mislim da će EU tokom ove krize shvatiti da bi bilo dobro i pametno da to uradi. Da li će doći do spuštanja kriterijuma ili samo do jasnije otvorenih varta ka članstvu, ne znam, ali bih voleo da se to desi. Ja bih jako voleo da sve ove države što pre uđu u EU. Oteđavajuća okolnost je što Srbija ima probleme sa svim susedima, posebno sa BIH i Kosovom. Dok se te dve stvari ne budu rešile, teško da će EU prihvatiti da integriše Srbiju i ostale države. Posebno Srbiju, ako ostane na tim pozicijama.

Ima li mogućnosti da se to promijeni?

Vuletić: Ključ se, na neki način, nalazi u Srbiji, u Beogradu. Zato ističem kao najveći problem Kosova. Svi znamo kako je do tog problema došlo. Meni je žao zaista, ali Srbija nema mnogo opcija osim da nastavi tamo gde se stalo sa Briselskim sporazumom koji je u jednoj od tačaka definisao da Srbija i Kosovo jedna drugu neće ometati na putu ka EU. Šta to znači? To nam govori da su praktično jedna drugu priznale. Ne znam za slučaj da je neka zemlja postala članica EU, a da nije nezavisna država. Ako je Srbija to potpisala 2013. godine, ne vidim razlog da se taj proces ne dovede do kraja.

(Gradski portal)

Prethodni tekst
Sledeći tekst