Zdravko Huber
Možda su posleratni karijeristi zaista nosili u džepu presavijenu Borbu tako da se dobro vidi njen crveni logo.
U svakom slučaju, bila je to pošalica ili pakost koja se lepila uz ove novine.
Njome se htelo reći da je Borba više propagandno glasilo komunističkih vlasti nego novine koje služe informisanju građana.
Ozbiljniji poznavaoci medijskih prilika u drugoj Jugoslaviji sigurno neće potvrditi ovakve olako izrečene kvalifikacije.
Borba je bila više komunistička od drugih novina samo po tome što su je pokrenuli komunisti i, sa mnogo zabrana i prekida, izdavali pre rata i tokom rata.
Posle oslobođenja Borba je postala jedini savezni, jugoslovenski dnevni list i to je bila do nestanka Jugoslavije u ratovima 90-ih godina. (Sve što je kasnije htelo da se okoristi ovim brendom je falsifikat i prevara – ali to je za neku drugu priču.)
Dakle, uz pomenute prekide, Borba je potrajala preko 70 godina, što u regionu gde ni države, ni ideologije, ni društvena uređenja nisu dugog veka jeste za pamćenje.
Neka u mozaiku sećanja ostane i šala o napadnom mahanju Borbom da bi se pokazala privrženost novom režimu.
Ali sigurno međunarodna javnost, ni ona na Istoku, ni ona na Zapadu, nije imala potrebe da se dodvorava jugoslovenskim vlastima, a redovno je rangirala Borbu u desetak najznačajnijih listova u svetu.
Naravno, na tako visoko mesto u svetskoj medijskoj zajednici gurala ju je i zahuktala spoljna politika velikog meštra Tita, ali su tome svakako doprineli i vrhunski profesionalci u Borbinim novinarskim pogonima od kojih bi imale šta da nauče i današnje generacije žurnalista.
Još jedan antiborbaški mit zaslužuje demontažu.
Navodno, slobodnomisleći, kritički nastrojeni čitaoci nisu imali bogznašta da pročitaju i Borbi i zato su radije posezali za drugim, manje režimskim glasilima.
Generalno, u mejnstrim medijima u socijalističkoj Jugoslaviji nekog velikog prostora za ozbiljnu opozicionu kritiku vlasti – nije bilo.
A ako bi se baš i u tome poredili Borba i drugi – prednost bi bila na strani Borbe.
Kao savezno glasilo ona je bila pod patronatom organa Federacije (Partije, Soc. saveza Skupštine), a tamo je ideološki monolit uvek bio bar malo mekši nego na republičkim nivoima.
Na saveznom nivou zajednička vladajuća ideologija često nije bila dovoljna da propagandno poravna sve razlike u interesima i stavovima.
Na primer: u Srbiji neki tekst u Borbi vide kao osporavanje vodeće uloge SK, ali Borbin Izdavački savet u Sloveniji oceni da je to baš pozitivno zalaganje za širenje socijalističke demokratije.
Može i obrnuto: ono što je u Sloveniji neprihvatljivo prizivanje unitarizma u Srbiji je dobrodošao prilog unapređenju funkcionisanja organa federacije.
I zato je Borba, bar kad je reč o unutrašnjoj politici, uvek bila sadržajnija i zanimljivija od drugih, svojim republikama odanih glasila.
Generacija potpisnika ovih redova je ovo zaključila još tokom studentskih dana 70-ih godina kada su republičke državnosti uveliko zaokruživane.
LJubav šire čitalačke publike prešla je na stranu „svojih“ nacionalno-republičkih medija, ali je objektivna slika jugoslovenskog društva najbolje mogla da se sagleda na stranicama Borbe.
Zato smo je mi koji smo, možda i naivno, verovali u velike ideale novinarske profesije pažljivo čitali još dok smo se spremali da budemo novinari.
Komedijant slučaj, a možda i neka zakučasta logična zakonomernost, udesila je da ta generacija bude svedok i akter prve snažne revitalizacije u drugoj polovini 80-ih, a zatim i herojskog nestanka Borbe.
Da je Borba tokom svih 40 posleratnih godina bila manje u stegama jednoumlja nego glasila pod budnim okom svojih republičkih i pokrajinskih izdavača svedoče i primeri iz dalje prošlosti.
Nije slučajno što je svakako najveći disident jugoslovenskog komunističkog pokreta Milovan Đilas svoja jeretička razmišljanja koja su protresla svet objavio upravo na stranicama Borbe.
Takav „propust“ teško se mogao desiti u redakcijama koje su tačno znale od koga dobijaju direktive.
I tridesetak godina kasnije šira javnost je upravo na stranicama Borbe mogla da pročita do tada najradikalniju kritiku političkog sistema SFRJ iz pera zagrebačkog profesora Jovana Mirića obrađenu u knjizi „Sistem i kriza“.
Moglo bi se navesti mnoštvo manje epohalnih, ali vrlo značajnih pitanja koja su otvarana na stranicama Borbe, mimo volje onih koji su pretendovali da usmeravaju sve društvene i medijske tokove.
Generacijama novinara i urednika Borbe treba odati priznanje što su imali i pameti i hrabrosti da takve teme prepoznaju i javno progovore o njima.
Osiromašena Borba iz 80-ih godina više nije imala raskošnu ekipu dopisnika iz sveta, skupe dodatke u koloru i slične sadržaje na kojima su drugi gradili prestiž, ali je zato okupila žurnaliste sposobne da sagledaju sve izvesnije globalne promene.
Postajalo je jasno da modelu jugoslovenske državne zajednice zasnovane na ideološkom monopolu jedne parije ističe rok trajanja.
Borba je o tome otvoreno pisala, stajući na žulj i onima koji su dogmatski verovali ili bar govorili da je „naš put“ neupitan, a još više probuđenom nacionalizmu koji je vodio u sukobe i ratove.
Kada su ovi potonji odneli potpunu prevagu, Borba je uoči katoličkog Božića 1994. grubo ugušena bukvalnim noćnim upadom Miloševićevih snaga i proglašavanjem prinudne uprave.
Zaslužuje da bude upamćeno kao kolektivno herojstvo odbijanje praktično cele redakcije da se potčini nametnutim gazdama i da izabere otkaze i totalnu egzistencijalnu neizvesnost za sebe i svoje porodice.
Tako je Borba prestala da postoji, ali je ubrzo vaskrsla kao Naša Borba. Iza nje su stajali izgnanici iz Borbe uz podršku – kako se nakratko verovalo – jednog prosvećenog preduzetnika kome je stalo do slobodnih medija.
Pokazalo se, međutim, da u tadašnjoj, još uvek Miloševićevoj Srbiji, takve prosvećenosti van novinarskih krugova nema. Zato se tvrdo borbaško jezgro drznulo da samo krene u medijsko preduzetništvo. Tako je 1997. nastao Danas. I traje i danas.
U proleće 2021. Danas ulazi u sastav vrlike korporacije United medija koja posluje na čitavom ex-yu prostoru.
Kao Borba nekad. Sve je drugačije, ali i danas, kao i pre sto godina, ima smisla i potrebe praviti poštene novine u interesu javnosti i istine. Zato je Borba pretkinja Danasa koja zaslužuje da bude zapamćena u istoriji srpskog u jugoslovenskog novinarstva.
Autor je bio urednik u Borbi (1987-1994), Našoj Borbi (1995-1997) i Danasu (1997-2021)
