понедељак, новембар 25, 2024

Laslo Vegel: Pomireni nezadovoljnik

Slične objave

Podeli

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Bolno se otvaraju stare rane i mi se pravimo da ne znamo o čemu je reč

ponedeljak, 27. decembar 2021.

Govoreći o Novom Sadu, mnogi kažu da je reč o političkoj borbi. Po mom mišljenju stvar je mnogo ozbiljnija. Autor članka pod naslovom Novi Sad pod okupacijom radikalske „estetike” objavljenim na portalu autonomija.info ukazuje na to da se borba za političku vlast izmetnula u sveobuhvatnu kulturalnu borbu. Kultura i umetnost, kao i urbanizam, podređeni su kriterijumima radikala, piše autor članka, kojm bih se pridružio rečenicom koju sam od pre nekoliko godina više puta ponovio: u Novom Sadu je najveće iskušenje i najveći hendikep, biti Novosađanin.

sreda, 29. decembar 2021.

„Isus je živeo na zemlji i ponekad bi se požalio da nema svoj dom”. (Marai: Trideset srebrnjaka)

petak, 31. decembar 2021.

S prozora osluškujem: u mnogim delovima grada pucaju petarde. Čini mi se da je Salajka najgromoglasnija. Ne čujem samo petarde, već i pucnje iz vatrenog oružja. Već rano posle podne ulice su pune, svi nekud žure. Kao da svi ti ljudi sad nastoje da nadoknade što su prošle godine propustili. I sa prozora osećam tu vrevu. Prošle godine u ovo vreme zapisao sam da sam 30. decembra 2019. čitao pesmu Politika Lerinca Saboa.
„Pećinu / tvoje samoće mač pretražuje. / Odustaješ? Ne! Progonitelj / od tebe odustaje! / i budućnost će pripasti / onom ko će veća beštija da bude.” S Anikom sednem za večeru, zatim se jedimo, nerviramo pred televizorom. U ponoć je u Novom Sadu upriličen raskošan vartromet, nikad do sad nije bio toliko spektakularan. Dreždimo na balkonu, s puno skepse zurimo u novosadsku veštačku sreću i provalu sjaja, blistavila. Ponavljam stihove Lerinca Saboa: Budućnost će pripasti najvećem beštiji. Godinu dana kasnije, krajem decembra 2020. imao sam utisak da je situacija nepromenjena, jedino vatromet nije bio toliko sjajan. Grmelo je i sevalo, samo je oluja izostala. Građani zbunjeno i sumnjičavo upućuju jedni drugima najlepše želje u novoj godini. Kakva je minula godina? Jedna u celosti izgubljena. Sve je ostalo nedovršeno, ništa nije započeto. Ali večerašnji novogodišnji vatromet bio je umnogome veličanstveniji. Nebo je iznad grada blistalo. Grad i Srbija prkose, ne zna se samo kome. Da li možda samoj sebi? Ili večnom odlaganju? Dokle ćemo još moći da se nadamo Velikom i Blistavom Odlaganju?

ponedeljak, 3. januar, 2022.

Noje Cirihder Cajtung u današnjem broju objavljuje izveštaj Brigite Van Kan iz Novog Sada koji je ove godine postao kulturna prestonica Evrope. Brigita van Kan podseća na jedan moj stari esej, u kojem pišem da su ovde nekad „i džambasi morali bar na tri jezika da overe svoje kupoprodajne ugovore”. Zatim pominje i to, da sam dolaskom u Novi Sad „ovaj grad doživeo kao tačku susreta drugosti”, ali da sam vremenom postao njegov trezveni hroničar. (…)

četvrtak, 6. januar 2022.

Topli zimski dan, i danas je 15 stepeni iznad nule. Čitav dan se pucalo u gradu, uveče posle šest slušam pravu simfoniju petardi. Sređujem svoje stare dnevničke beleške. Nekad sam s jednim starim tekstprocesorom prebacivao tekst u svesku, a ovaj novi program deformiše neka slova, pa ih sad popravljam. Pogled mi se zaustavlja na tekstu koji sam o Ervinu Šinku zabeležio u svoj dnevnik u januaru 1976. godine: „Danas sam završio čitanje knjige dnevničkih zapisa Ervina Šinka Teško osvajanje domovine. Gotovu, odštampanu knjigu Izdavačka kuća Forum dao je iseći na froncle. (…) Iseći Šinka! Štampari su jedan nepovezani primerak sačuvali i u potaji mi tutnuli u ruke. Oni su mi ispričali da su u plavičasto sivoj svetlosti jednog ranog jutra, u asfaltiranom, unutrašnjem dvorištu Foruma, koje neodoljivo podseća na zatvorsko dvorište, s velikim teškim sečkama isečene knjige trpali u plave kontejnere za papirne otpatke, podigli ih na jedan kamion i odvezli na Otpad. Knjigu lišenu omotnice, sad već ilegalnu, strpao sam u torbu i pohitao sa njom kući. S ne malim uzbuđenjem sam čitao Šinkoove tajne poruke. Kažu da bar jedan primerak zabranjene knjige prebrodi svaku vrstu uništenja. Zahvaljujući štamparima, meni je palo u dužnost da sačuvam ovu knjigu. Pitao sam se, bojažljivo, da li je možda još neko spasio jedan primerak? S ganutošću čitam apokrifne redove večnog revolucionara i naivnog komuniste. Pisati u onoj situaciji u kojoj je bio, znači samo to da mu je bila poznata magična moć pisanja. U Drvarskom dnevniku kritički piše o drvarskim partizanima, o ustašama, četnicima, krvoprolićima, o Nemcima i o Italijanima koje su stanovnici Drvara s olakšanjem dočekali, jer su bar sprečavali pokolje. Partijske rukovodioce ponajviše je naljutilo to da Irma Šinko nije prećutala nastanak elitizma među drvarskim partizanskim rukovodiocima: Šinkoova supruga osetljivo reaguje na njihovo sektaštvo. Nisu baš primećivali duhovnost narodnog fronta. Za jeres je proglašeno i to što je Šinko zapisao da su drvarski Srbi jedva dočekali dolazak Italijana, u njihom prisustvu nije im pretila opasnost od ustaša. Onaj ko jednom bude precizno provrerio podatke, proučio odnose između činjenica, sigurno će ispraviti Šinkoove netačnosti. Ali te netačnosti imaju i svoje objašnjenje. Evropski revolucionar se u Moskvi suočio sa staljinističkim mehanizmom, optužen kao jeretik, u Parizu se sasvim izolovao, pa se vraća u jedan jugoslovenski gradić, gde je građanski rat u punom jeku. Gde su nestale stare nade? Nekadašnje iluzije o svetskoj revoluciji sasvim su se raspršile, stavrnost nije pružila nikakve garancije veri, dok se on još uvek uzdao baš u veru. Jevrejskom komunističkom Ahasveru zadrhtala je ruka u balkanskom haosu. Naravno, moramo dodati da je u tim redovima mnogo tragičnih istina. Moramo i mi da se odreknemo mnogih iluzija. Drugačija je zvanična istorija, a drugačija stvarna. Mi smo još uvek zarobljenici zvanične istorije. Na neobičan način se bolno otvaraju stare rane i mi se pravimo da ne znamo o čemu je reč. Mađunacionalne napetosti u ovoj zemlji su mnogo veće no što verujemo da jesu, i ako ih budemo i dalje ignorisali, nećemo moći da ih se oslobodimo. Zvanična istorija samo produbljuje rane. Možda ćemo jednom trezveno, na evropski način da razgovaramo o prošlosti. Šinkoova knjiga je, međutim, isečena, kao dokaz da je to još samo slika želje nekolicine intelektualaca čistih uverenja – pisao sam 1976. godine u vreme nastupa rehabilitovanog dogmatizma, velikog antiliberalizma, mazohističkih samokritika.

nedelja, 9. januar 2022.

Stupam u godine koje žele da žive bez uloga i misija – požalio se Šandor Marai u oktobru 1939. godine. Sa istim okolnostima se suočavam u ovim mutnim danima. Sve teže razumem šta se oko mene dešava. Ponovo, iznova uviđam da su se ljudi umorili, ne žele više da prihvate bilo kakvu ulogu. Da li je moguće da će to doneti smirenje? Sumnjam! U svom okruženju osećam nekakvu čudnu dvojnost. Prikriveno nezadovoljstvo nikad do sad nije bilo toliko rašireno kao danas. Istovremeno ni ekspanzija gorke pomirenosti nije nikad bila toliko snažna kao danas. Ponekad pomišljam da mase samo zbog toga glume nezadovoljstvo, da ne bi morali da se pobune. Blesavima nazivaju one koji bi eventualno i postali svesni svog samorazarajućeg vizionarstva. Ovu dvojnost naročito uočavam u redovima mlađih generacija koja se završava s ciničnom autsajderskom pozicijom. Važan je uspeh, a ne istina. Prisećam se misli Klaudija Magrisa: „svaka generacija mora kao Sizif svoju ogromnu kamenu gromadu da gura uz planinsku strminu”. Umesto toga samo čine takve pokrete kao da nešto nepojmljivo teško guraju ka vrhu brda.

ponedeljak, 10. januar 2022.

Susedi pronose vest da u pojedinim delovima Novog Sada na nekoliko časova isključuju struju. Ne znamo kad ćemo mi biti na redu. Anika je za svaki slučaj sklonila u ostavu nekoliko porcija gotovih jela. Radijatori su mlaki, u stanu se „slojevito” oblačimo. Pre nekoliko nedelja je i predsednik Vučić to preporučio, s obzirom na to da su direktori velikih državnih i javnih preduzeća slabi u matematici. Ujutro je bilo izrazito hladno, mrozovoljno ustajem, oblačim džemper, pa još jedan.

utorak, 11. januar 2022.

U Srbiji je danas postavljen novi rekord. Više od 13.500 zaraženih, 22 preminulih. U Mađarskoj 7.883 zaraženih, 67 osoba je preminulo. Do sada je u Mađarskoj od korone umrlo 40.183 ljudi. Prema oceni Hansa Klugea, evropskog direktora Svetske zdravstvene organizacije, narednih meseci biće zaražena više od polovine stanovništva Evrope. Sasvim je nepredvidljivo, dodajem, koliko će još žrtava biti. U većim gradovima organizovana su masovna novogodišnja slavlja, a samouprave najavljuju i novi, masovni doček pravoslavne Nove godine.

(autonomija)