Ne čini istina čoveka velikim nego, obratno, čovek čini istinu velikom, rekao je poznati mislilac i filozof, dok narodna poslovica kaže ko istinu gudi, gudalom ga biju po prstima. Goran Marković (75), režiser i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, celog života traga za slobodom i istinom.
Za svoj rad nedavno je od kolega dobio nagradu za životno delo, a nekoliko dana kasnije, zbog svojih stavova, umalo je uhapšen. Iako je jedan od najboljih srpskih režisera, Filmski centar Srbije je odbio da odobri novac za snimanje Markovićevog filma “Doktor D”, čija je tema skrivanje Radovana Karadžića. Marković je odbijen bez obrazloženja, a jasno je da je ponovo nekoga zabolela istina koju režiser spočitava aktuelnoj vlasti.
Tako će proći još ko zna koliko vremena dok autor kultnih filmova kao što su: “Nacionalna klasa”, “Majstori, majstori”, “Variola vera”, “Specijalno vaspitanje”, “Sabirni centar”, “Tito i ja”, “Turneja”… ne dobije mogućnost za snimanje.
U intervjuu za Novi magazin Marković kaže da je svestan da ko se buni – reskira kožu, ali to ga ne sprečava da učestvuje u svim građanskim protestima čiji je cilj očuvanje Srbije od pogubnih odluka aktuelne vlasti. “Ljudi kao da su zaboravili da je moguće živeti pristojno, bez stalnog pritiska. Ali mislim da je granica trpeljivosti već pređena i da ovo neće moći večno da traje”, kaže režiser.
Na protestima ekologa i građana učestvuje više hiljada ljudi. Nagoveštava li to nezaustavljivi put povratka slobodi i demokratiji ili će protesti biti okidač da vlast represivnije krene u obračun sa svojim neistomišljenicima?
I jedno i drugo. Ljudi su se definitivno oslobodili straha i, na drugoj strani, uterali su strah u kosti represivnom režimu. Stvar se zaoštrava i vodi ka raspletu. Jedino što nije rečeno kakvom. Moguće je da dođe do mirnog pada režima, što je malo verovatno, a takođe se može desiti da ovo sadašnje stanje predstavlja med i mleko prema onome šta nas čeka. Jedno je sigurno: ako režim reši da po svaku cenu nastavi da vlada, što uključuje zlostavljanje ljudi, posete po kućama, otvaranje logora i slično, što smo već videli u nekim zemljama u Južnoj Americi, onda nam se ne piše dobro. Ukoliko zavede otvoreni teror onda će to izazvati samoorganizovanje ljudi i podzemni otpor. Ja se ipak nadam da Aleksandar Vučić ima pred očima Čaušeskuov kraj i da će se povući bez krvi.
Koliko još dugo ova vlast može da počiva na represiji i obmanjivanju naroda preko svojih medija?
Sve ima granice. Jeste li videli kako je vlasnik Pinka izvređao masu koja guta njegov odvratni program? Ako ti godinama veruješ u laži, a onda ti onaj koji ih proizvodi kaže da si budala, to je, mislim, toliko perverzno i osiono da obmanuti čovek mora na kraju shvatiti šta mu rade. U tom trenutku ne bih bio na mestu Željka Mitrovića.
U jednom intervjuu pre tri godine najavili ste zastrašivanja neistomišljenika po kućama. Evo, to se sada i dešava, čak i novinarima upadaju u kuće. Šta nam to govori?
To je poznati rukopis. Diktatori među sobom očigledno razmenjuju tajne zanata terora. Kladim se da prilikom “prijateljskih susreta” sa Erdoganom, Orbanom ili Lukašenkom Vučić od njih uči i oni uče od njega. Tako je Lukašenko prilikom poslednje posete Srbiji u našoj Skupštini cinično izjavio kako kod njih u parlamentu nema opozicije. I gle, isto to dogodilo se nama posle nekoliko meseci. Naša skupština je grupa nebuloznih statista koji, kao, predstavljaju volju naroda. A rade jedno jedino: sprovode u delo ideje tiranina, glumatajući da to i sami misle.
Većina vaših kolega umetnika dugo je bila suzdržana… Sada već svakog dana poneko od glumaca daje podršku narodnim protestima. Da li je poslednji trenutak da kod svih mislećih ljudi prorade savest i briga za opstanak sopstvene države?
Mnoge moje kolege ponašale su se poslednjih godina kao obični bednici. Oni predstavljaju saradnike okupatora. A zna se kako prolaze kolaboracionisti kad osvane sloboda. Sada, kada je sloboda na vidiku, neki od njih počinju da hvataju priključak. To je uvek tako. Najveći odlazak u partizane odigrao se 1944. godine.
Imate li utisak da je narodu “prekipelo”, da više neće da ćuti i da pristaje na sve?
Ljudi suviše bedno žive. Pogledajte kako je većina obučena, pogledajte šta jedu. Imam bliskog rođaka koji pretura po kontejnerima, lično sam ga video. Sve sam u životu mogao da zamislim, ali nisam mogao da sanjam da će se on, prvoklasni intelektualac, hraniti đubretom! Kada sam ga drugi put spazio kako to isto radi više nisam bio šokiran. Polako se navikavamo na prizore bede. Ljudi kao da su zaboravili da je moguće živeti pristojno, bez stalnog pritiska. Ali mislim da je granica trpeljivosti već pređena i da ovo neće moći večno da traje.
Vas su pokušali da uhapse jer ste hodali mostom. Oni očigledno ne znaju za nacionalnu klasu. Jesu li vas uplašili?
Nisu. Za mene je to najznačajniji trenutak koji mi se desio poslednjih godina. Kad sam odbio da se legitimišem i rekao mu da me slobodno uhapsi, taj policajac u civilu odjednom je postao nesiguran. Kad su nas opkolili građani i telefonima počeli da snimaju, policajac se okrenuo policajki koja je bila s njim i procedio: “Idemo!” I oboje su trkom pobegli! Niko ih nije napao, čak ni reč nije rekao, a oni su se toliko prepali da su otperjali glavom bez obzira.
Granica trpeljivosti je odavno pređena, ali kako se izboriti s vlašću u kojoj, umesto zakona i Ustava, o svemu odlučuje jedan čovek?
Moje je mišljenje da se treba koncentrisati na njega lično, tražiti da ode, a ako ne posluša, onda ga obarati. Ovi oko njega su bezvredna ikebana, on je glavni protagonista cele naše tragedije. Ako ne uspemo, onda nam niko nije kriv – nestaćemo. Ionako smo kao narod na ivici opstanka. Ako u nama još uvek ima i malo želje za životom, srušićemo ga. U suprotnom, on će nas dokrajčiti.
Šta je Srbija danas, čija je i kakva je to država?
Prvo, kako je stvorena ova država? Za razliku od Kraljevine Srbije, koja se oslobodila turskog ropstva i počela brzo da grabi ka tekovinama evropske civilizacije, današnja Srbija nastala je raspadom Jugoslavije, bez ikakve radosti i ideala. Ona je patrljak nekadašnje zemlje. Za himnu ima ariju iz operete “Markova sablja”, koju je po narudžbini komponovao Slovenac Davorin Jenko? Kada je birana himna u konkurenciji je bila i “Vostani Serbije”, za koju je reči napisao Dositej Obradović, ali ovu prvu je iz naftalina izvadio Vojislav Koštunica, iz samo njemu poznatih razloga. Ali to nije suština, to je samo pesma.
Ko je nas pitao kako treba da izgleda Srbija? Kakvo društveno uređenje, kakve temelje ona treba da ima? Prešli smo u tišini iz socijalizma u liberalni kapitalizam, a da nikome nije palo na pamet želimo li mi to kao narod. Da nas makar pripremi za prelazak u drugo agregatno stanje. Tretirani smo kao stoka koja nema šta da misli.
Da li se u ovom agregatnom stanju može reći da jedna partija i jedan čovek trguju državnim interesima zarad ličnih?
Oni su organizovani kao mafija i svako od njenih članova, shodno stepenu mraka u sebi, uzima svoj deo. Verovatno se u toj deobi plena i sukobljavaju, to mi ne znamo, ali mafija je zbog toga izmislila funkciju kuma. Naš kum verovatno deli po svom nahođenju. Meni najviše, vama ovoliko ili onoliko. Ko se buni – reskira kožu. I ovako je plen bogat, kada se celokupno bogatstvo jedne zemlje rasporedi na njih stotinjak, onda ima dovoljno za svakog, zar ne?
SNS-SPS vlast razapeta je između Rio Tinta i Srbije. Od koga joj preti veća opasnost?
Ne treba zaboraviti da nas je ta osovina uvela u rat u kojem je svako od nas izgubio mnogo, poneki sve. Kad ih posmatram na televiziji uvek imam utisak da su mi oduzeli najbolje što sam imao – sam život. To su banditi protiv kojih nisam imao šansu. Obrisali su đonove o moj život i živote mnogih poštenih ljudi koji su želeli samo da žive mirno, bez straha.
Kako vidite Srbiju s Vučićem i SNS-om u opoziciji?
Da su dovoljno pametni, kao što nisu, oni bi se pripremili za tu fazu. Ali oni veruju da će na vlasti ostati zauvek. Oni ne misle, ili ne smeju da misle, na sutra. Oni veruju da je pad sa vlasti jednako – smrt. U demokratskim zemljama političari se menjaju; kada shvate da nisu dobro radili, oni daju ostavke i odlaze u opoziciju. Pa kada ovi koji su ih zamenili učine isto, oni prvi imaju priliku da ponovo, promenjeni ili ne, dođu na vlast. Jer vlast ne postoji radi političara, oni su samo servis, biti premijer je nešto više od šefa sale u nekom restoranu.
Da li je sazrelo da na sledećim izborima dođe do promena?
Izborima? Kako to mislite? Sa besomučnom propagandom režima na svim medijima, krađom glasova i batinašima koji kruže oko birališta? Samo pad režima i potpuno resetovanje celog društva stvorili bi uslove za normalne, demokratske izbore. Koje, uzgred, nikada nismo ni imali. Ono malo igrarije posle 5. oktobra bila je samo pauza, predah između jednih i drugih terorista – crvenih i crnih.
(novi magazin)
