Nasilje je počelo, zahuktaće se, a to je poslednja faza autoritarne vlasti. Može da potraje, može da ima i tragične posljedice velikih razmjera.
Bojan Tončić
Valjala se tog dana (27. novembar) demokratija srbijanskim ulicama i drumovima, poput dugačke – ni izbliza dovoljno – zmijolike kolone nezadovoljnih građana koji su načas prestali da budu tek olako žrtvovani živalj iz neposredne blizine opasnih, razarajućih industrijskih postrojenja, zapravo kolone svih do kojih zagađenje pre ili kasnije dolazi – a u Srbiji već danas nema i ubuduće neće biti povlašćenih. Divan dan, dakle, za prakticiranje demokratije, kao i za kongres vladajuće Srpske napredne stranke; sve se posložilo tako da pokaže pravo lice Srbije. Bilo je opasno, taman toliko da se prizovu u sećanje i tenkovi na beogradskim ulicama koji su okončali devetomartovsku pobunu (“Mirne demonstracije za slobodu štampe”, kako ih je u pozivu nazvao Srpski pokret obnove) protiv propagande Slobodana Miloševića i imena tada poginulih, devetnaestogodišnjeg demonstranta Branivoja Milinovića, ubijenog revolverskim hicem koji je ispalila policija, te policajca Nedeljka Kosovića koji je stradao u stampedu demonstranata.
Bilo je, takođe, mnogo razloga da se demonstrirajuća Srbija seti divljanja uniformisanih, maskiranih batinaša koji su 1997. bejzbol palicama tukli građane, učesnike protesta zbog izborne krađe, kao i pripadnice i pripadnike organizacije Otpor, u smiraj vladavine Slobodana Miloševića 2000. Tadašnji modus operandi, osmišljen u zajedničkom štabu Socijalističke partije i Jugoslovenske levice, temeljio se na nameri da se demonstranti zastraše, ali i na vidljivoj mržnji, na afektu koji prevazilazi puku borbu za očuvanje vlasti. Izvođači radova regrutovani su u policijskim strukturama, a njihovim je batinaškim angažmanom upućivana poruka da nema bezbednih i da će svako ko se pobuni imati problem sa ogoljenom silom.
Ovoga puta angažovani su desničari, vaspitno zapušteni delinkventi kompromitovanih misaonih procesa, “uniformisani”, kao u Šapcu, dugačkim belim motkama; znakovit je bio ritam njihovog iskakanja iz crnih službenih automobila, odmah nakon naređenja policiji da se povuče. Civili, dakle, sa posebnim službenim ovlašćenjima koja će se potvrditi samo koji sat kasnije kada uniformisana policija pohapsi tučene demonstrante, ali ne i kolege po nasilju. Naprednjačku bandu predvodio je izvesni Čeda Srnić koji će ostati zapamćen po malo neobičnom oružju – na demonstrante je krenuo čekićem. Bagerom koji je krenuo kroz masu demonstranata Vučić je upravljao preko jednog prepoznatog člana svoje stranke – taj je loše prošao, iz mašine ga je, nimalo nežno, izvukao novi heroj demonstranata Crni (status – lišen slobode).
Drumska demokratija i nasilje
Uznemirujuće slike – ruku na srce, ne bi trebalo da nas uznemiruju posle ovolikog staža u sukobima – videli smo u Zrenjaninu (stavljanje lisica na ruke demonstrantkinji), Novom Sadu, Beogradu (devojku je sa ulice izneo šef policijske stanice Vračar). Akcijom je rukovodio ministar policije Aleksandar Vulin, dočekan pesmom-aluzijom na njegov nezakonit otkup stana (“Kako ti je tetka, Vuline”). Nije daleko dobacio, variranjem mantre o jednakom pravu svih građana: “Kvariti svakodnevni život svojim sugrađanima, onemogućavati ih da se normalno kreću nije nešto što je politika, to je iživljavanje. To je pokušaj da se izazivaju sukobi i pokušaj da se prave neredi”, kazao je ministar.
A odgovor je vladajuća partija smislila pre ulično – drumske pokazne vežbe demokratije: “Moraju ljudi da shvate da zaustavljanjem saobraćaja na auto putu dovode sebe u veliku opasnost”, omaklo se dan posle policijsko civilne intervencije predsedniku Republike Aleksandu Vučiću. Uz sve citate Ustava i temeljnih pretpostavki ograničenja slobode slobodom drugih ljudi. Svega što je bezobzirno zgazio.
Srbija je pokazala prepoznatljiv rukopis radikala, nije se Vučić odmakao od Vojislava Šešelja, srbijanske personifikacije trodecenijskog fašističkog staža u terenskom radu, baražno pripremljenim demagoškom retorikom i brutalnim obračunom sa razumom.
A građani su se, ne zaboravimo pobunili, pojednostavimo, zbog dva zakona kojima se omogućuje skraćivanje procedure u eksproprijaciji privatnog zemljišta. Izmenama i dopunama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi ukida se prag izlaznosti od 50 odsto upisanih birača, a za uspeh referenduma biće potrebno da glasa većina izašlih. Izmenama, pak, Zakon o eksproprijaciji omogućuje se, kažu ekološke organizacije i stručna javnost otimanje imovine ljudi koji su se našli na putu državnim projektima.
Legalizacija otmice i trovanja
U praksi bi to moglo da izgleda i ovako, Vlada je dobila diskreciono pravo da, po svom nahođenju i bez unapred propisanih kriterijuma i uslova, proglasi određene projekte za projekte od javnog interesa, a bilo čija imovina može postati predmet. Vlasnicima zemljišta daje se rok od pet dana da prihvate ili odbiju ponudu za otkup zemljišta, a ako odbiju mogu da se žale višoj sudskoj instanci. Žalba, kako to biva, ne odlaže izvršenje, pa će svejedno ostati bez imovine. Oteće im zemljište, srušiti kuću, proći kroz dvorište – široka je lepeza mogućnosti da svaki građanin bude žrtva invazije građevinske investicione mafije, recimo, ali je ključni momenat nasrtaj Rio Tinta na imovinu i očuvanu prirodu u regionu Jadar, gde kompanija namerava da izgradi rudnik litijuma. I da od zelenih pašnjaka napravi jalovište.
Na tu temu, premijerka Ana Brnabić izgovorila je filmsku repliku: “Ne postoji ni jedna parcela za koju je potrebna eksproprijacja, nijedna jedina“.
Sada se od predsednika Republike na ulicama zahteva da ne potpiše ove zakone. Ali, treba ubrzati nezaustavljivi razvoj Srbije kojoj je potrebna brža eksproprijacija zbog investicija u putnu privredu. A pobunjeni građani bi da prežive, da spreče ugrožavanje zdravlja, odlazak u ekološku emigraciju. Poruka koju su dobili glasi – ne bunite se i ne otežavajte, sve je već kupljeno, nemate ništa, ali vam to nije rečeno.
Naravno da su naprednjaci pripisali demonstrantima i nameru da im pokvari Konges, ali se najmanje četiri hiljade Vučićevih sledbenika ipak okupilo toga dana u Štark areni. Vučić je izustio i ovo: “Kada kumulativno pogledate 2020. i 2021, Srbija će biti zemlja sa najvećim ekonomskim rastom u Evropi”,
Predstavio je i bager “radišu” koji je bio u dvorani “da gradi, a ne da ruši”, te smo, eto i umetnosti, dobili novi simbol vlasti koja gradi, dok oni na putevima ruše.
Nema sumnje da smo videli mržnju usmerenu ka neposlušnima, ali i nervozu koja ljudima na vlasti, s razlogom, ne sluti na dobro. Režim vidljivo vuče pogrešne poteze jedan za drugim, a opozicija se, naizgled istinski, ujedinjuje, sa šansom da unekoliko okrnji monolitnost Vučićeve građevine.
Nasilje je počelo, zahuktaće se, a to je poslednja faza autoritarne vlasti. Može da potraje, može da ima i tragične posledice velikih razmera.
Iz Vučićevog ugla, motke na revers su samo privremena mera. Ima regrute, ima i drugo oružje osim čekića. Ne bi bilo realno ni mudro pouzdati se u njegov razum.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
