Piše: Bojan Tončić
Pod užasnim uslovima, prevareni, ugroženi i obespravljeni, nadomak najvećeg gradilišta u Srbiji, na eksteritorijalnom imanju kineske kompanije za proizvodnju guma Linglong, žive radnici iz Vijetnama.
Užasavajući prizori hladnih baraka i životnog prostora u koji se izliva kanalizacija, radnici iz Vijetnama koji sa zebnjom očekuju sneg koji dosad nisu videli, želeći jedino da ga ne vide i da se vrate kućama. Prevareni, obespravljeni, bez pasoša i kopija dozvole boravka ili radnih dozvola, poniženi.
Reč je o užasu u nekad napuštenim barakama u Zrenjaninu, pored gradilišta kineske kompanije za proizvodnju automobilskih guma Linglong, najvećeg u Srbiji; otkrio ga je novosadski istraživačko-analitički portal Voice, a snimke i razgovor sa jednim radnikom emitovala je beogradska N1. Javnost se uzbunila, protestovale su nevladine organizacije, tužilaštva ćute, a Ministarstvo rada saopštilo je gomilu besprizornih laži. I to da je gradilište Linglonga “jedno od najkontrolisanijih u srednjem Banatu kada je reč o bezbednosti na radu, zdravlju zaposlenih i radnim odnosima”.
Ni reči o tome da su radnici bez struje, tople i zdrave pijaće vode. Da su dva puta štrajkovali, zbog nedostatka hrane i zbog neisplaćenih zarada.
U Srbiju su došli marta i aprila ove godine preko vijetnamske agencije kojoj su platili po 2.000 do 4.000 dolara za vizu i smeštaj. Posrednik u ovom poslu bila je agencija China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction Co. Ltd, Ogranak Beograd. Valjda je i taj eksploatatorski turizam strogo kontrolisan.
Državno saučesništvo u zločinu
U hladnim i memljivim prostorijama radnici nemaju struju, neki od njih su se otrovali vodom iz zrenjaninskog vodovoda koja je već 17 godina zabranjena za upotrebu; ne smeju da izostaju sa posla, jer ne bi dobili dnevnice. Time bi se smanjile njihove šanse za povratak kućama.
“Nema vode, širi se smrad. U nizu su kuhinja, toalet, kupatilo koji su od zemlje podignuti 20 do 30 centimetara. Kanalizacije nema, pa se ta voda sliva. Bilo bi me sramota da sam na mestu poslodavca”, kaže Ivana Gordić Perc, novinarka VOICE-a.
Da li je javnost toliko razmažena, pa veruje snimcima, a ne Ministarstvu.
A Ministarstvo saopštava i to da je 16. novembra obavljen vanredni inspekcijski nadzor nadležnih službi i organa, u saradnji sa Kancelarijom za koordinaciju aktivnosti za borbu protiv trgovine ljudima pri MUP-u Srbije. Odsek za strance zrenjaninske policijske uprave navodi, pak, da su angažovana 402 Vijetnamca – 367 sa vizom, a 35 sa zakonitim legalnim boravkom.
Sve ovo saopštava državna televizija čijoj ekipi snimanje i razgovor nisu dozvolii neimenovani predstavnici kompanije Linglong. Oni tvrde da mediji objavljuju neistine i ističu da su zaposlenima obezbeđeni osnovni uslovi za život. Navodno – a nemoguće je proveriti – imaju aparate za vodu, električne grejalice, odeću i obuću. I još malo laži, tvrdnja, kako prenosi RTS da “ovo ni slučajno nije izrabljivanje radnika”.
I pitanje bez odgovora: ko je omogućio da horor-naselje bude eksteritorijalno, da nepoznata lica samovlasno onemogućavaju kretanje novinarima i NVO aktivistima. U Srbiji su takva pitanja besmislena, budući da je reč o višegodišnjoj praksi koju je utemeljio vrh režima.
Vijetnamski radnici, saznajemo iz priloga N1, rade po devet sati 26 dana u mesecu, a ako tu normu ne ispune – za taj mesec nisu plaćeni. Zaštitna oprema na “najkontrolisanijem gradilištu” nabavlja se njihovim novcem.
Nevladine organizacije Astra i Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11 takođe nisu uspele da dođu do radnika iz Vijetnama. “‘Crni džipovi’ i puno nepoznatih lica koja ne žele da se predstave, sprečavaju pristup i razgovor sa radnicima. Postoji bojazan da će ljudima biti onemogućeno da kontaktiraju institucije i organizacije koje mogu da im pruže pomoć i da će dodatno biti izolovani i potencijalno kažnjeni, jer su govorili o uslovima rada i smeštaja”, saopštava Inicijativa.
Nasilje i spinovanje
Moderno ropstvo moglo bi da se konstatuje. Uz nedvosmisleno, očigledno saučesništvo države. Pravna formulacija užasa koji doživljavaju radnici iz Vijetnama je “trgovina ljudima u cilju radne eksploatacije”. Danilo Ćurčić iz Inicijative A11 kaže da je malo verovatno to da je “šema u kojoj postoji nekoliko stotina ljudi koji su ovako eksploatisani mogla proći neopaženo nadležnim državnim organima”.
“Zbog toga čitav slučaj još i više uznemirava javnost. Od domaćih organa smo očekivali da se brže uključe u rešavanje problema u kojima su se našli radnici iz Vijetnama. Pre toga smo očekivali da onemoguće da se ovako nešto uopšte dogodi. Rešavanje problema radnika mora ići na dva koloseka, sa jedne strane – radnici moraju biti hitno izmešteni iz nehumanih uslova i mora im se omogućiti da mogu da žive i rade dostojanstveno.
Drugi kolosek se odnosi na trgovinu ljudima i na utvrđivanje šta se sve dogodilo u ovom slučaju. Tu su takođe nadležni državni organi koji se uključuju ali sporo i tromo i to uključivanje je istovremeno praćeno pokušajem spinovanja od strane nacionalne televizije, kao i fantomskim saopštenjem Ministarstva rada. U narednim danima ćemo se obratiti i svim relevantnim telima koja se bave zaštitom ljudskih prava i očekujemo njihove reakcije. Dakle ne EU, nego tela koja se bave zaštitom ljudskih prava. Na ovakve razmere kršenja ljudskih prava potpuno je neprihvatljivo da ne postoji odgovor i mi ćemo se truditi da do tog odgovora dođemo što pre”, ističe Ćurčić.
Dođi u Srbiju i budi rob
Samo civilni sektor i deo medija bavi se ovim problemom, konstatuje Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
“Položaj ovih radnika je toliko očigledno katastrofičan; hitno smo organizovali prikupljanje materijalne i svake druge pomoći koju ćemo im dostaviti, a njihov slučaj prenećemo Međunarodnoj federaciji rada, to je naša obaveza. Nema sumnje da je reč o robovskom radu bez ikakvih prava zaposlenih, o prekarizaciji radnika koji su došli iz inostranstva. Saznali smo da će nas predsednica Vlade Ana Brnabić pozvati na razgovor i postavićemo pitanje obespravljenih radnika, jer bitku ipak treba dobiti ovde, u okviru socijalnog dijaloga, kakavgod on bio. Zasad je izvesno da se država ne bavi ovim problemom i da, kao i godinama unazad, radi u interesu stranog korporativnog kapitala – pomaže mu subvencijama, a on odlazi i radnike ostavlja bez posla”, ističe Stojiljković.
Zrenjaninski socijalni forum i druge nevladine organizacije i sindikati počeli su prikupljanje pomoći za radnike iz Vijetnama; pomoć će im, optimistički su raspoloženi aktivisti, uskoro biti uručena, a u razgovoru će se tačno utvrditi šta im je sve potrebno. Zasad su prioritet topla odeća i obuća.
Solidarnost verovatno neće izostati, što deluje ohrabrujuće, kao da ljudi koji su videli scene iz baraka užasa nisu sasvim otupeli, kao da su, u stanju hronične apatije, sačuvali pokoju krhotinu ljudskosti godinama ubijanu režimskom propagandom. Organi vlasti ponašaće se u skladu sa interesima režima i, kao i dosad, čuvati eksteritorijalnost čudovišnih zadužbina nemilosrdnih investitora i partnera u pljački i uvozu prljave tehnologije.
Svaki rob koji kroči na srpsku zemlju postaje slobodan čovek, piše u Ustavu Kneževine Srbije iz 1835. Vijetnamci koji su platili da dođu u Srbiju nekad su bili slobodni ljudi.
IZVOR: AL JAZEERA
