U srebreničkom genocidu, osim što je platila svaki metak koji je završio u glavama i tijelima žrtava, te nadnice i opremu ubica, Srbija je učestvovala i direktno, preko vojne jedinice Škorpioni, odgovorne za ubistvo u Trnovu
Piše: Bojan Tončić
Od poklon-presude Međunarodnog suda pravde u Hagu iz februara 2017. godine (Srbiju je Vlada Bosne i Hercegovine 1993. optužila da je direktno odgovorna za genocid na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine), po kojoj Srbija “nije preduzela sve da spreči genocid”, društvo u Srbiji i institucije ove države došli su do oficijelne istine po kojoj Srbija nije preduzela ništa da bude počinjen, te da je svako dovođenje te države u vezu sa srebreničkim genocidom pokušaj da se Srbima nametne kolektivna krivica (što niko nikada nije rekao ni napisao). I iznuđeni procesi pred pravosuđem Srbije usmereni su ka negiranju nesporne veze zločinaca sa državom, medijski su izricane presude, postupci su ignorisani smeštanjem u crne hronike zvaničnih tabloida, počinioci su zvanično tretirani kao slobodni strelci, ili, heroji koji personifikuju nevinost i čast čitavog naroda. Zaštićenog patriotskim izmišljotinama u novoj nakaznoj mitologiji poraženih. U kreiranju udžbeničke istine utemeljene na lažima i bestidnosti.
Utoliko prošlonedeljno odbijanje skupštinske većine da u dnevni red sednice uvrsti Predlog rezolucije o Srebrenici koji je podnelo šestoro poslanika grupe Ujedinjena dolina – SDA Sandžaka (albanska i bošnjačka stranka) nije bilo iznenađenje. I ovoga puta, kao i uvek kada je trebalo dodatno se oljagati, srbijanski je parlament bio istinski glas naroda, samo su izostali izlivi mržnje i netrpeljivosti. Dokument čija prva rečenica glasi “Najoštrije se osuđuje genocid u Srebrenici” poslanici režimskih stranaka su ignorisali odbijajući da se izjasne o njegovom uvršćenju u dnevni red. Za promenu, nisu pominjali “izmišljene žrtve i grobnice”.
Narod u zamci kolektivne krivice
Daleko od realnosti ostaje činjenica da se mogla prozboriti koja o sadržaju predloženog teksta čije bi usvajanje značilo i to da se osuđuje poricanje genocida, veličanje ratnih zločina i zločinaca i izražava saosećaje sa svim žrtvama ratova. Naglašavajući činjenicu da je ovakav dokument najviše potreban srpskom narodu i državi, poslanik SDA Sandžaka Enes Imamović kaže da bi, uz zrelost i hrabrost političkih predstavnika srpskog naroda, predložena rezolucija dosad bila usvojena i implementirana.
“Time bi odgovornost za genocid i druge zločine nad bošnjačkim narodom dobila ime i prezime onih koji su odgovorni. Vlast u Srbiji trenutno čine isti oni ljudi koji su vladali Srbijom u vrijeme planiranja, sprovođenja i prikrivanja genocida u Bosni i Hercegovini. Te političke elite Srbije iz devedesetih su doživjele svoj novi uspon u posljednjoj deceniji, međutim, danas se još vještije skrivaju iza čitavog naroda i guraju čitav narod u zamku kolektivne krivice, kako ne bi priznali svoj poraz i snosili političku, a neki i krivičnu, odgovornost”, kaže Imamović.
U rezoluciji o kojoj se u skupštini nije raspravljalo ističe se i to da se “podupiru napori na sprovođenju istrage i procesuiranju svih optuženih za genocid u Srebrenici”.
I tu priča o pravdi za ubijene u srebreničkom genocidu i njihove porodice te dobija na momente zastrašujuće razmere, odnosno, otkriva se kontinuitet državnog posla Srbije u etničkom čišćenju istočne Bosne pravosudnim prikrivanjem.
Pred Specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u toku je suđenje osmorici pripadnika Specijalne brigade MUP Republike Srpske optuženih za masakr civila tokom genocida u Srebrenici, streljanje 1.313 Bošnjaka na farmi Kravica. Ne sudi se za genocid, jer ta imenica za srbijansko pravosuđe postoji samo u teoriji, ali se, uz teške procesne probleme i očito naloženu opstrukciju koju kreira režim, sudi za masovno ubistvo počinjeno 14. jula 1995. u selu Kravica.
Prema optužnici, osmorica optuženih koje je predvodio Nedeljko Milidragović zvani Neđo Kasapin ubili su 1.313 ljudi u hangaru zemljoradničke zadruge u selu Kravica, u opštini Bratunac, kao i ispred i u neposrednoj okolini hangara. Ubijeni su, tužilačkom terminologijom, “bosanski muslimani”.
Drma mi se, drma mi se – ili… kad jagnje kolje
U optužnici se navodi da je Milidragović bio komandir 2. voda 1. čete Centra za obuku Jahorina Specijalne brigade policije MUP-a Republike Srpske, a ostali optuženi Milivoje Batinica, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović i Dragomir Parović, Aleksa Golijanin i Vidosav Vasić pripadnici te jedinice.
Optuženi su ubacivali bombe u hangar i kroz prozore pucali automatima na žrtve, a potom su Milidragović i Golijanin pozivali preživele da izađu na betonski plato ispred hangara, obećavajući da im se ništa loše neće desiti, pa su preživele koji su uspeli da izađu primoravali da pevaju četničke pesme.
Proces protiv osmorice optuženih obeležila je direktna opstrukcija republičkog tužioca koji punih godinu i po nije imenovao tužioca za ratne zločine, zbog čega su zamenici tužioca koji zastupaju optužnicu ostali bez ovlašćenja.
Prvooptuženi Nedeljko Milidragović – Neđo Kasapin u trenutku hapšenja bio je dobro situirani biznismen; uhapšen je u velelepnoj kući u Beogradu, gde se preselio posle rata i najpre je živeo u iznajmljenom stanu na Vračaru. Početni kapital, ovaj predratni mesar je, pretpostavlja se, stekao, kako je objavio beogradski dnevnik Blic, novcem ukradenim od streljanih ljudi. Milidragović je, naime, sa još jednim saučesnikom za četiri sata opljačkao 103.000 maraka. Pre hapšenja prvooptuženi se vratio predratnom zanimanju – otvorio je mesaru.
Za državni tabloid Večernje novosti kazao je kako ga niko nikad nije zvao Kasapin, nego su ga poznanici oslovljavali sa Neđo Jagnje, po nazivu mesare koju je imao u Zvorniku.
Bestidno negiranje vlastite krivice
U slučaju Škorpioni konstatovano je stanje u suočenju Srbije sa ratnim zločinima i kontinuitet sa njima koji se pravosudno, medijski, kvazinaučno – suštinski, na temelju bestidnih laži i izrugivanja bolu žrtava – realizuje i danas. Malo istine, u srebreničkom genocidu, osim što je platila svaki metak koji je završio u glavama i telima žrtava, te nadnice i opremu ubica, Srbija je učestvovala i direktno. Počnimo od zločina u Godinskim Barama kod Trnova, podno Jahorine, svirepoj likvidaciji šestorice zarobljenih Bošnjaka, počinjenoj jula 1995.
Nedugo posle televizijske projekcije video zapisa na kojem je zabeležen ovaj zločin (jun 2005.) počinioci iz državne bande Škorpioni pohapšeni su i osuđeni, komandant formacije Slobodan Medić na 20, a njegov brat i zamenik Aleksandar Medić na 15 godina zatvora, a osuđena su još četvorica izvršilaca.
U ovom slučaju najvažnije je to što se Sud svim silama upinjao da ni na koji način ne dovede u vezu ubice sa državom Srbijom, ali ni sa Srebrenicom. Komandant Medić je, međutim, kazao: “Jedinica Škorpioni formirana je još 1991. godine u sastavu Vojske Jugoslavije kao redovna jedinica, i delovala je na području Bosne i Hrvatske. Posle prestanka ratnih operacija u Bosni i Hrvatskoj prevedena je u Srbiju, a ljudstvo je povučeno. Jezgro jedinice je sačuvano, kako su pravila nalagala i kakvo smo uputstvo dobili i kako bismo mogli da obezbedimo ljude za normalan život”.
I kratko podsećanje na to kako je u Skupštini Srbije odnos prema srpskim zločinima definisao sadašnji predsednik Aleksandar Vučić, tada poslanik Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. U teškom mentalnom stanju govorio je o izdaji počinjenoj objavljivanjem video snimka zločina. “Sinoć, na državnoj, nacionalnoj televiziji, dogodilo se nešto što predstavlja istorijsku sramotu i katastrofu za srpski narod. Ovo govorim pre svega zbog onih koji nisu obavešteni, ili koji to ne znaju, a ceo dan traje hajka i kampanja protiv srpskog naroda, posebno protiv srpskog naroda zapadno od Drine, traje prava histerična propaganda onih koji su oduvek bili poznati kao srbomrsci, koji su vodili propagandnu kampanju protiv srpskog naroda…“
Nagodba masovnog ubice
I tu nije kraj – ratni zločinac Slobodan Medić poginuće 31. decembra 2013. prilikom izdržavanja kazne. Nije se ubio, stradao je u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila kada je svojim kolima odlazio na doček nove godine. Zlikovac se, eto, dobro vladao, pa je nagrađen slobodnim vikendom.
Njegove žrtve i njihove porodice niko nije ničim nagradio, čak ni pravdom.
Ko pomisli da Srbiji poveri ratne zločince, kako bi u ovdašnjim zatvorima služili svoje kazne, trebalo bi da zna za specifičnosti robijanja ratnih zločinaca koji se u Srbiji, suštinski, tretiraju kao nevini, dobijaju slobodne vikende i godišnje odmore.
Za zločine tokom realizacije srebreničkog genocida, iako u izreci presude stoji presuditeljski eufemizam, u Srbiji je 2016. osuđen i pripadnik Desetog diverzantskog odreda Brano Gojković, nakon sporazuma o priznanju krivice koji je postigao sa Tužilaštvom za ratne zločine Srbije. Tužiteljstvo Bosne i Hercegovine izrazilo je, međutim, duboko neslaganje sa ovakvom presudom, budući da je Gojković “osobno i izravno (…) pucajući iz vatrenog oružja, kao pripadnik streljačkog voda, sudjelovao u ubojstvu najmanje 1.000 žrtava bošnjačke nacionalnosti na ekonomiji u Branjevu, starosti od 14 do 84 godine, koje su ubijene za samo nekoliko sati, tako da ova egzekucija, predstavlja jednu od najsurovijih u genocidu u Srebrenici”. Tužiteljstvo BiH je povodom ove presude konstatovalo i to da Gojković nije svedočio o okolnostima masovne likvidacije, odnosno protiv svojih saučesnika, što je u BiH uslov za nagodbu počinilaca i Tužiteljstva.
U Srbiji su danas predmeti vezani za srebrenički genocid i zločine u istočnoj Bosni u tužilačkim ladicama; već duže od deset godina prošlo je otkad je Fond za humanitarno pravo podneo, između ostalih, krivične prijave protiv pripadnika Desetog diverzantskog odreda, zbog ubistva 200 starih i bolesnih Bošnjaka u Potočarima, na dan pada Srebrenice. Oni koje ova organizacija navodi kao počinitelje na slobodi su, možda biznismeni, tihi susedi i širitelji istine svakako.
Rezolucija o osudi genocida nije doneta. Jednoga dana možda će neki parlament Srbije iz nje preuzeti bar deo rečenice – “izražava saosećaje sa svim žrtvama ratova” (neće).
IZVOR: AL JAZEERA
