ema mesta stradanja u poslednjim ratovima na kojima se nisu obrele Žene u crnom; da pokažu bol i empatiju, da ohrabre i pomognu, da se u crnini i ćutanju zastide u ime miliona sugrađana s ove strane Drine koji su se olako odrekli vlastite savesti, mnogi od njih i ljudskosti, učestvovanjem u masovnim zlodelima u Hrvatsko, Bosni i Hercegovini, na Kosovu.
Tri decenije svog građanskog, feminističkog angažmana obeležile su – kako drugačije – mirnim protestom na beogradskom Trgu Republike i poluglasnim podsećanjem na protestno stajanje 9. oktobra 1991, antiratnu pobunu protiv mobilisanja i upućivanja rezervista u Zapadnu Slavoniju, na front koji će im obeležiti živote učešćem u nečasnom obračunu, zločinima, besmislenom smrću.
Bilo je to vreme maskirnih uniformi i nesputanih desperadosa, gradova prepunih vikend ratnika i svakovrsnih dobrovoljaca željnih krvi i pljačke, novih državnih nameštenika, izvršilaca radova u etničkom prekrajanju i stvaranju velike Srbije.
Tenkova koji ispraćeni cvećem odlaze put Vukovara. Vreme pozivara koji su delili presude sa tragičnim, ciničnim geslom “Otadžbina te zove”, uputstva za upotrebu patriotizma na zbornim mestima širom Srbije i nepoznatim toponimima na kojima su plamtela “srpska ognjišta”.
Bilo je i vreme nepristajanja, dezertera, pobune brojeva koji se nisu mirili sa računicom poremećenih kartografa iz Srpske akademije nauka i umetnosti, te sa kafanskih astala u Klubu književnika i beogradskim rupama, da će Srbija rešiti nacionalno pitanje sa samo 80 hiljada žrtava.
Paljenja sveća pred zgradom Predsedništva Srbije, pod geslom “Za sve poginule u ratu”. Tada su nastale Žene u crnom, skupina pobunjenih, ali i angažovanih aktivistkinja koje su na ulicama Beograda protestovale protiv sumanutih odluka velikosrpskog stožera, a u sigurnim kućama skrivale dezertere koje je lovila nemilosrdna vojna policija.
Ako bi se danas njihov učinak sveo na brojke, jedna od njih – odziv od 13 odsto mobilisanih u Beogradu – činjenica je koju su u velikoj meri kreirale podrškom i pomoći onima koji nisu hteli da ubijaju.
Zaštitnice dezertera
Rečima Svetlane Slapšak: “Reč je o tanušnom sloju žena koje su se u isto tako tanušnom srednjem sloju uspele formirati kao emancipovane i nezaslepljene individue, i koje su svoje potomstvo vaspitale tako da se u novonastaloj situaciji ponaša po jasno utvrđenom obrascu. Govorimo o majkama, tetkama, ujnama i taštama dezertera i pacifista, o generaciji koja je neslobodu izbora svoje mladosti umela da investira u slobodni izbor naredne“ (Ratni Kandid, Radio B92, Beograd 1997).
Žene u crnom deo su savremene srbijanske istorije, mirovna i feministička grupa koja i danas protestuje protiv vojnih troškova, namere da se uvede obavezno služenje vojnog roka, ali i protiv patrijarhalne eksploatacije žena, zabrane abortusa, klerikalizma, rehabilitacije ratnih zločinaca.
Za emancipaciju, kulturu pamćenja zločina i žrtava, za spomenik neznanom dezerteru… Dostojanstveno, ali i odlučno. Nenasilno i hrabro.
Protiv nacionalista, dosledno, uz uvrede i fizičke nasrtaje kojima su izložene, spremne da svedoče i spašavaju.
Dvojica nacionalista omeđuju u izvesnoj meri angažman Žena u crnom, Vojislav Šešelj svojom ekstremnom pretnjom, kojom ih je, uoči intervencije Alijanse u Srbiji, proglasio za “NATO pešadiju”:
“Možda ne možemo da dohvatimo svaki NATO avion, ali ćemo ščepati one koji su nam pri ruci, pripadnike raznih izdajničkih organizacija, kao što su Beogradski krug, Žene u crnom, Građanski savez. Ako dođe do bombardovanja, Srbi će prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu i Metohiji više neće biti!”
Nešto uglađeniji nacionalista/demokrata bestidno je branio Srbiju na procesu po tužbi Bosne i Hercegovine za genocid. Borka Pavićević je to ovako objasnila: “Dragoljub Mićunović, u svojstvu predsednika Skupštine, svedočio je u korist Srbije na Međunarodnom sudu u Hagu, i Srbija nije dobila presudu za genocid, već odgovornost da ga nije sprečila. Kako je to Mićunović ‘zagovarao’ srpsku stvar? Pa, postojanjem Žena u crnom, antiratnog pokreta i dezertera.”
Neshvaćene i prezrene širom Srbije, njihova stajanja i transparenti često izazivaju istinsko čuđenje prolaznica i prolaznika. Koja to, normalna osoba može da drži tablu na kojoj piše “Albanke su naše sestre”, prebire ostacima ispranog mozga smerna sugrađanka.
Iskreno zabezeknuta, “Ko ovo dopušta?!”, pita se dok žuri toplom domu u kojem je očekuje dnevna porcija šamara (svaka treća žena u Srbiji trpi, ili je trpela fizičko zlostavljanje), zbog lošeg dana u kladionici (svi su loši), ili nečega već.
Zaštitnice neželjenog pamćenja
Na obeležavanju godišnjica genocida u Srebrenici redovno ih dežurne patriote i vaspitno zapuštena mladež zasipaju psovkama, uvredama, često i kamnjem ili suzavcem.
Žene u crnom, sve zajedno, a i svaka aktivistkinja ponaosob, personifikuju sećanje na zločine koje bi milioni finansijera i podržavalaca agresija da zaborave.
Na glavnom beogradskom trgu čitaju imena žrtava srebreničkog genocida, poklanjaju sugrađanima bele trake u znak sećanja na zločine u Prijedoru, podsećaju na opsade Vukovara i Sarajeva, na otmice u Štrpcima i Sjeverinu, masakre u Višegradu, ubistvo gardista u kasarni na Topčideru, žrtve silovanja kao ratnog zločina.
Posećuju žrtve, demonstriraju sa aktivistkinjama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, slušaju i beleže.
Žene u crnom – to je više od dve i po hiljade akcija, protesta, demonstracija, performansa. Na stotine flajera, letaka, publikacija sa teorijskim radovima o feminizmu, ženskom sudu, sa diskusijamana radionicama o antimilitarizmu, patrijarhatu, nasilju, Ženskom sudu…
Podsetile su na sve ovo tek skromnim saopštenjem, konstatujući da punih 30 godina “stvaraju prostore za glasove žene, kao i svih marginalizovanih, isključenih iz ekonomske, političke, društvene moći, kako u našem okruženju, tako i u celom svetu…”
“Preskačemo zidove mržnje i zla, odbijamo sve vidove nacionalističko-militarističkih politika, kršimo konsenzuse nacionalnih država, armija, crkava…Aktivno gradimo mreže solidarnosti izvan državnih, nacionalnih granica i podela, kako na prostoru cele bivše Jugoslavije, tako i na svim kontinentima. Organizujemo nenasilne akcije protiv militarizma – regionalnog i globalnog; obelodanjujemo veze između rata i siromaštva, između rata i neograničenog bogaćenja grupa bliskih režimu; proizvodimo znanje, stvaramo alternativnu istoriju, kroz jednako vrednovanje akademskog znanja i aktivističkog iskustava; negujemo zajedničko učenje, refleksiju i razmenu, u svom okruženju i u celom svetu. Punih 30 godina feminizma, nenasilja, pacifizma/antimilitarizma, antifašizma, antihomofobije, alterglobalizma…“, konstatuju u saopštenju.
To je delimična faktografija rada Žena u crnom, ostalo je na ulicama, pred zgradama institucija, u prašini, blatu, po suncu ili nevremenu, u domovima majki koje su izgubile sinove.
U njihovom stanu koji je bio sklonište za dezertere, gej aktivistkinje i aktiviste, poslednjih godina za progonjene migrante. U domu u kojem je uvek bilo podrške, ohrabrenja, hrane za sve.
Tri decenije kasnije Žene u crnom knjiže kao dobitak imena ljudi kojima su pomogle. I kolosalni, plemeniti poraz u pokušaju da probude uspavanu, bagatelisanu i prezrenu savest.
(Aljazeera Balkans)
