Anđelka Cvijić
Za sebe kaže da je stari marksistički cinik. Narodno jedinstvo smatra užasnom sintagmom, komunizam užasnom reči koju voli da upotrebljava kao provokaciju, ali jedno i drugo izuzetno efektno koristi.
Preokreće Marksovu “11. Tezu o Fojerbahu”: U dvadesetom veku pokušali smo da prebrzo promenimo svet, pa je došlo vreme da ga tumačimo na novi način, kaže. Dodaje da se svet suočava sa višedimenzionalnom globalnom krizom, i da su potrebne radikalne etičke promene, nova globalna etika.
Čitalac već zna: ovako razmišlja, i govori samo Slavoj Žižek, slovenački filozof, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih filozofa u svetu koji, kako stoji u njegovoj biografiji, „kombinuje hegelovsku metafiziku, lakanovsku psihoanalizu i marksističku dijalektiku kako bi osporio konvencionalnu mudrost i prihvaćene istine levice i desnice“. Žižek je upravo objavio novu knjigu na srpskom, “Pandemija! 2”, u izdanju “Akademske knjige” iz Novog Sada, a u prevodu Dušana Janića sa engleskog. “Akademska knjiga” regionalni je ekskluzivni izdavač dela Slavoja Žižeka, dosad je objavila šest njegovih knjiga, a on joj je svoje poverenje ukazao jer je „izdavačka kuća koja intelektualcu treba kao zrak koji diše… i jedan od razloga zašto se još nismo vratili u potpuni barbarizam“.
Da li je samo pandemija krivac za podnaslov vaše knjige, „Hronika izgubljenog vremena“?
– Ne. Izgubili smo vreme, i to u više nivoa. Prvo što, kad je prošlog leta pandemija posustala, nismo verovali da će se ponoviti u jesen iako smo znali jer su svi stručnjaci to rekli. To je onaj paradoks o kojem često pišem, da znam nešto racionalno veoma dobro ali intimno nisam spreman da ga prihvatim. I nismo se samo mi, kao pojedinci, nego se i politika u to uhvatila; sećam se da je u Sloveniji, beše april ili maj, oficijelno objavljen kraj pandemije i čak je iskorišćena neka poseta američke armije. Ljubljanu su preletali vojni avioni, pa je to zvanično proglašeno paradom u čast pobede nad pandemijom!
Zatim, establišment se nije dovoljno pripremio za primenjivanje novih i mogućih mera za novi talas pandemije. Jedino gde su dobro iskoristili pandemiju, govorim o Sloveniji, jeste da je ojačana državna kontrola nad ljudima. Sa stanovišta biopolitike pandemija je iskorišćena za to, a ne za stvarno savlađivanje strategija protiv nje, i zato se naravno u jesen 2020. tragedija ponovila. Još jedan nivo: u Sloveniji su mere bile protivrečne do takvih granica uslovljavanja i disciplinovanja u lošem smislu da mnogi nisu bili spremni da ih prihvate, a neke od njih bile su takve da su ljudi pomislili da se neki na vlasti, da grubo kažem, zajebavaju sa nama.
Na primer, kad su dopustili da u vidu malog olakšanja na javnim mestima sviraju muzički ansambli. Trubači su poneli svoje instrumente ali su morali da nose maske. Sad, kako ti možeš svirati kao trubač sa maskom? Onda su kazali, i to ozbiljno, da se u masci napravi mala rupa kako bi trubači mogli da sviraju. Dakle, neorganizovnost, kontradiktorna uputstva, tako da smo se pitali šta vlast hoće od svega toga u Sloveniji? Da li zaista hoće efektivan dijalog sa običnim ljudima da se pandemija savlada ili hoće da pandemiju iskoristi za, što se kaže, biopolitičku kontrolu, kao sredstvo zastrašivanja i kontrolisanja ljudi? Da zaoštri odnose sa narodom, pre svega, sa opozicijom. U centru Ljubljane 15. septembra hiljade ljudi je bilo na protestu protiv vakcinacije. Protest je čak postao nasilan, ljudi su bacali predmete na parlament, policija je intervenisala suzavcem i vodenim topovima. To je bio najnasilniji protest do sad, i za nas šok. I, naravno, za vlast je glavni krivac leva opozicija. Što je potpuna laž. To je veoma tužno u Sloveniji jer, umesto da se kazalo: sad nam treba neko (užasna reč!) narodno jedinstvo oko ovih mera, ne, to se sada i te kako politizuje.
U Srbiji je protest brutalno ugušen prošle godine. Ali sad su protesti svuda u svetu. Njihov pravi uzrok više ne može biti samo pandemija. To mora biti veliko nezadovoljstvo koje odavno tinja u ljudima?
– To je bitno, i veoma kompleksno pitanje. Mislim da ste stvari stavili u pravi kontekst. Postoji nešto što ja pokušavam da razumem, nemam još jasnu teoriju; ima neki snažni kvantitet, kao što ste kazali, nezadovoljstva mase ljudi sa javnim poretkom, sa politikom, sa državnom administracijom, i to može da eksplodira u različitim oblicima. Ali tragično je što se ta snažna mobilizacija ne može, neće pretvoriti, prevesti, u reprezentativni politički oblik. Čini mi se da su dva najtipičnija primera za to “Žuti prsluci” u Francuskoj i “Podemos” u Španiji. U Francuskoj su “Žuti prsluci” imali neuspešni pokušaj dijaloga sa vladom. Naravno, kazali su da je to zato što ih vlast uopšte ne shvata, ona bi sve da pretvori u pozitivne administrativne mere, itd, no, ja mislim da je krivica i na njima. Drugi primer je Španija gde je “Podemos” stupio u vladu, i sada je sa socijalistima u vlasti. Ali “Podemos” se pretvorio u neradikalnu, veoma umerenu, socijaldemokratsku malo levu stranku. Postoji, znači, nešto što je njima zajedničko, a to je da je to vrsta protesta koja ne može da se prevede u politički prostor, i koju sadašnji politički establišment jednostavno ne može da integriše. Desni populisti su, međutim, u tome sada najuspešniji, i Tramp je primer šta se desi kad se ta energija protesta integriše. Što je veoma tužno jer taj socijalni protest, ta neizvesnost običnih ljudi, ne ide direktno u kategorije levo-desno (dobro, možemo kazati “Podemos” je više umerena levica, a u Americi većina ovih protesta je desno). Mene brine taj opšti fenomen nesuglasice između strukture vlasti, i osećanja ljudi da su manipulisani i iskorišćavani.
Iz ovoga je očigledno da kapitalizam dobija nove, suptilne oblike društvene kontrole. Šošana Zubof to naziva nadzornim kapitalizmom. Je li to eufemizam za tehnofeudalizam?
– Tu smo već stigli do filozofske dimenzije, najpre u novoj ekonomiji, i u novom načinu delovanja države. Zaboravite ove pričice o tome kako sada vladaju korporacije, a država postaje manje snažna. Ne, ja mislim da u poslednjim godinama nastaje novi oblik kapitalizma koji nije više onaj neoliberalni kapitalizam već kapitalizam velikih korporacija koji funkcioniše u uskom savezu sa glavnom administracijom, tajnim službama, ekonomskim službama, itd. Zato se ja, zbog ovih uskih veza megakorporacija i državnih aparata, slažem sa svima koji ovo zovu čak neofeudalni kapitalizam.
Sa kojom vrstom slobode?
– Znate, nema apstraktne slobode. Sloboda je za čoveka uvek sloboda, da radi i uživa u vlastitom, konkretnom načinu života. Ovo sada je nešto strašnije, i ljudi to osećaju, i pitaju se: šta je moja ljudskost? Moja ljudskost je da živim kao čovek. Ovde ne mogu više da živim kao čovek. U nekom smislu, naše čovečnosti nema više. Ona je ugrožena.
U takvom stanju ljudi su vrlo frustrirani jer su formalno slobodni u smislu „radim što hoću, kupujem što hoću, idem kuda hoću…“, znači, slobodni smo. Ali to je sloboda u prazno. I kao što je pokazao “Pegaz”, program koji je razotkriven a, koliko znam, samo je jedan od takvih programa (špijunski softver koji preko mobilnih telefona nadgleda ljude, prim. A.C), to je potpuno neefektivna sloboda jer smo, istovremeno, svesni da smo svi potpuno kontrolisani.
To je duboko egzistencijalno, filozofsko pitanje. I to ono najteže. Jer ovde je reč o konfliktu do kraja, neizbežnom. Mislim da smo još pre ovih korona pokreta bili neverovatno, potpuno kontrolisani, i to će sada eksplodirati. Nemojmo samo to pomešati sa borbom protiv pandemije. Nesreća je u tome da je došlo do nekog kratkog spoja: taj potpuno racionalni bes, očaj, reakcija na to kako smo manipulisani, udružili su se sa situacijom oko pandemije. Tragedija je ta što se danas ljudi osećaju toliko kontrolisanim, što je naravno užasno, pa je njihova opsesija postala ova: manipulišite me, ali moje telo je moje telo.
Zar to ne otvara put ka teorijama zavere?
– Vidite, to je taj vid kontrole, ideologija u čistom obliku, gde se kao glavna pretnja našoj slobodi iskristalizovalo nešto što ja ne bih prihvatio samo po sebi. Ali desio se dosad nezamisliv paradoks. Ja ne “kupujem” one teorije zavere, čak i kad su umerene a ne čiste, ja ne “kupujem” sve češće teorije čak i pojedinih levičara da pandemija jeste neka slabija bolest ali je eksplodirala zato što je na taj način kapitalizam sprečio novu finansijsku krizu kao što je bila ona 2008. Što mogu biti dobri razlozi za takvo mišljenje jer su, istina je, još godinu dana pre pandemije (sad to možemo čitati) veliki ekskluzivni ekonomski instituti kazali da smo već na rubu da dođe do onakvog finansijskog kolapsa. I rekli šta bi trebalo da se desi: neophodne su velike sume novca, stotine milijardi, trilioni para, ali njih ne treba na kejnzijanski način ubaciti direktno u plate i proizvodnju, već ih uneti, da tako kažem, u igru fiktivnog finansijskog kapitala. Kejnzijanska ideja je – OK, štampaj pare, ali da te pare daš ljudima, da potražnja poraste. Ali ne, ovo je sasvim suprotno: kako ubaciti milijarde u finansijsku sferu a da to apsolutno ne mobiliše sferu realnog kapitala. Moj prijatelj Janis Varufakis mi je kazao, „Evo, to je nova faza kapitalizma“. Znači, taj novac treba da opstaje tamo, a za ekonomiju biće najbolje da real proizvodnja čak padne, da dođe do nekog sloma.
I sećate se onog megaparadoksa pre više od godinu dana: istog dana kad su SAD i Engleska javile koliko im je realna proizvodnja pala, londonska berza novca i “Vol Stritov S&P 500 indeks” rekordno su otišli gore. Što će reći, već smo u krizi, jer realno u privredi može koegzistirati sa eksplozijom vrednosti spekulacija na berzi. To je nova faza atomizacije kapitala, bez korelata u realnoj ekonomiji.
Tako i radnička klasa, kako ju je Marks opisivao, nestaje a stvara se „nova radnička klasa“?
– Što se tiče radničke klase, tu se slažem. Znate, kad je Obama, samo retorički, pričao o radničkim pravima desnica ga je optužila da govori jezikom prošlosti, da govori o klasnoj borbi a da klasne borbe nema. E, onda je ultramilijarder Voren Bafet kazao lepo: „Klasne borbe ima, ali smo mi bogati pobedili u njoj“. I, znate kako se to desilo? Tako što su oni elementi stare radničke klase sve manje značajni, ili im je status nevidljiv. Danas su radnici više sezonski, i događa se nešto što je za interese sistema dobra strategija, a to je model prema kojem pojedinac radi za pare, umesto što je radnik. To je divna ideološka operacija.
I perfidna?
– Perfidna. Da. To je ideja prema kojoj smo svi mi kapitalisti, samo jedni sa više a drugi sa manje para. Nju je jedan neoliberal lepo obrazložio: uposlite nekog prekarnog radnika, on uvek živi u teskobi, ne zna kako će i šta sa njim biti, ali je on u nekom smislu apsolutno slobodan. Nema šefa koji bi mu dirigovao, može da bira posao, ovaj ili onaj, više ili manje trajni, a ako nešto para dobije, makar i minimalno, to je njegov kapital i može slobodno da odlučuje šta će sa njim. Dakle, model koji mu se nudi jeste, manje ili više, taj da smo svi mi kapitalisti.
A to je lažan projekat izbora, i slobode, jer te automatski pravi odgovornim za tvoju sudbinu. Ti si loše odabrao i nemoj da kriviš društvo, ti si kriv. Zato je konkurencija između tih prekarnih radnika užasna, jer se uopšte ne shvata da dominantna percepcija nije više „ja i moji saradnici protiv vlasti, protiv menadžmenta“. Ne, vlast i menadžment samo daju okvir, a ja neprijatelje, konkurente, vidim u svojim saradnicima. I to je užasno. Jer sada, kad se čak minimalna solidarnost vraća u Americi, reakcija establišmenta je da je to – anahronizam. „Vi živite u proteklom vremenu, nije više vreme za to“.
Ali ko će ustati protiv toga, kako će doći do promene, i kakva će ona biti?
– Kakva će promena biti ja ne znam. Suviše sam skeptičan da bih pravio neke projekcije. Samo mislim da nema više privilegovanog pokreta radničke emancipacije. Postati klasičan proleter, sa službom, da budeš iskorišćavan, pa da malo protestuješ… za mnoge je ljude skoro san. Sad od najnižeg posla do najviših intelektualnih poslova, i to više nisu mali brojevi, vlada model prekarnog identiteta. Vladajuća ideologija nam to, naravno, prodaje kao novi oblik slobode.
Protesti već počinju, i to može da traje jer to je efektivan sistem, ali ja verujem u čuda, materijalistička čuda, ali u čuda. Slušajte, da je neko pre šest-sedam godina kazao da će se u jednoj evropskoj zemlji kao što je Grčka iz raspršenih pokreta formirati tako snažna leva opcija koja će pobediti na izborima i preuzeti vlast, niko u to ne bi verovao. A desilo se. I u Americi imamo trendove tzv. demokratskog socijalizma, pokret “Me too” barem u nekim zemljama ima vanredno snažnu ekonomsku klasnu komponentu. Revolucija neće doći od klasične radničke klase; klasična radnička klasa zbog objektivnih interesa čak može postati snažni oslonac nove desnice.
„Nova radnička klasa“ je i lokalno stanovništvo kojem se uskraćuje teritorija na kojoj živi u ime industrijske poljoprivrede ili vađenja rude za izvoz?
– Lekcija koju moramo da shvatimo jeste da kapitalizam, tamo gde još funkcioniše kao klasični kapitalizam u osnovnom obliku iskorišćavanja, može da funkcioniše samo kroz pomoć, kako se to u marksizmu zove, nevalorizovanog rada, rada koji nije uključen u proces valorizacije. U takvom je položaju indogena populacija koja se iskorišćava. Čak i ako nije direktno uključena u kapital, njihova se zemlja, njihova se baza neprestano iskorišćava.
To se upravo dešava u Srbiji, jedinoj državi u Evropi u kojoj kompanija Rio Tinto ima projekat za preradu litijuma, zbog čega se protestuje širom zemlje. Nedavna poseta Angele Merkel pokazala je sav cinizam bogatih zemalja: Merkelova je podržala Rio Tinto u Srbiji, iako je Nemačka takođe bogata litijumom?
– Apsolutno se slažem, postoji i desno-nacionalna ekologija koja voli lepo uređeno šume, sve organsko u svojoj zemlji. A onda sve prljavo izvozi. Ne postoji samo autsorsing proizvodnje, zbog jevtinije radne snage; postoji i autsorsing ekologije, što znači da sam u svojoj zemlji ekolog a ako uništavam neku drugu zemlju, to je njen problem. Ironija je u tome što baš Nemačka, ne samo Merkelova, već i njihova “Zelena stranka”, pa i socijaldemokrati, svi imaju puna usta zelene ekonomije, ali ono što zagađuje – dajmo nekoj drugoj zemlji. U tome je problem, i to me dovodi do one užasne reči koju ja volim upotrebljavati kao provokaciju – komunizam. Ne mislim ja na onaj komunizam prošlog veka, ali kako rešiti taj problem? Jedini način da se takve igre spreče je međunarodna saradnja iznad nivoa nacionalnih država, međunarodni forum koji bi imao dovoljno snage da o tome principijelno prosuđuje.
Vi zbilja verujete u globalnu solidarnost?
– Ne, ja verujem načelno, u principu.
Pa u tome i jeste problem siromašnih. Ako solidarnosti nema?
– Da, to jeste problem siromašnih, i na nivou suverenih država nije rešiv. Mislim da treba (to se sad pokušava sa zelenim sertifikatima) pronaći neki način koji jeste solidarnost, ali solidarnost sa brutalnim merama, sa kaznama. Sad ćete vi kazati, ali i to je utopija, nikad neće do toga doći. E, ovde dolazi moj pesimizam. Sačekajmo još malo, da dobijemo još nekoliko tajfuna u Evropi, još nekoliko katastrofalnih poplava. Onda, ako ne milom, biće silom. Onda ćemo biti prisiljeni da u skoroj budućnosti ostvarimo globalnu kooperaciju, sa strožim mehanizmima, čak elementima prisile. Inače, idemo direktno u novi varvarizam.
(Dnevni list Danas)
