Još jedna počast ratnom zlikovcu
Piše: Bojan Tončić
Za oficijelnu Srbiju heroj i patriota, iz Haga, gde je robijao, 2015. vraćen je avionom Vlade Srbije, uz pratnju ministara Nikole Selakovića i Bratislava Gašića. Itekako stručan za to da, u ime Srbije koja se ruga žrtvama i civilizaciji, i na zgražavanje Brisela i Vašingtona, održi kadetima Vojne akademije predavanje na temu „Heroizam i čovečnost srpskih vojnika u odbrani od NATO agresije i u izvođenju protivterorističke operacije na KiM 1998-1999. godine“. A ko bi bolje govorio o čovečnosti nego osuđeni za zločine protiv nje
Tih počasti za jedan život: penzionisani srbijanski general-pukovnik Vladimir Lazarević postao je 4. avgusta počasni građanin niške opštine Pantelej, a već je bio četiri puta vanredno unapređivan u vreme vladavine kolege po pripadnosti udruženom zločinačkom poduhvatu Slobodana Miloševića odlikovan kao komandant Prištinskog korpusa Ordenom ratne zvezde prvog stepena tokom intervencije NATO. Postaće i zapovednik Treće armije, a Vojislav Koštunica postaviće ga za načelnika Sektora za kopnenu vojsku Vojske Jugoslavije.
“Predložili smo odbornicima general pukovnika Vladimira Lazarevića za počasnog građanina naše opštine jer je to skroman, pošten i čestan čovek, koji je neizmerno odan svojoj porodici, zavičaju i otadžbini, hrabar je i požrtvovan vojskovođa koji je dosledno sledio svoja visoko profesionalna, vojnička, patriotska i ljudska uverenja, u svakom iskušenju spreman da preuzme isključivo ličnu i profesionalnu odgovornost i time odbrani čast naciji i državi“, rekla je Nataša Stanković, predsednica Gradske opštine Pantelej obrazlažući predlog.
Nije, kaže, radio dobrovoljno
Sad, o generalovim “visoko profesionalnim” uverenjima, demonstriranim tokom etničkog čišćenja, masovnih ubistava i progona Albanaca sa Kosova, ima i drugačijih mišljenja. Kao, recimo, u njegovoj haškoj presudi; “Lazarević je učestvovao u planiranju i sprovođenju zajedničkih operacija koje je izvodila VJ i time znatno doprineo činjenju krivičnih dela od strane VJ tako što je pružao logističku, materijalnu i pomoć u ljudstvu, iako je imao osnova da zna da će zločini biti počinjeni. Na primer, uprkos tome što je dobio informacije o zločinima kao što su ubistvo, silovanje, pljačka i razbojništvo (podvukao B.T.), koje je u maju 1999. navodno počinio MUP u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade VJ, Lazarević je nastavio da odobrava zajedničke operacije VJ i MUP-a, kao što su napad na selo Dubrava 25. maja 1999. koji je uključivao prisilno raseljavanje kosovskih Albanaca. Lazarević se pred MKSJ branio da je samo izvršavao naređenja i da to nije radio dobrovoljno, što je Apelaciono veće MKSJ ocenilo “neumesnim argumentom” (par. 1661 presude)”
Izgleda da je heroj malo i zacvileo.
Photo: tris.com.hr
A u presudi piše i ovo: “Lazarević značajno učestvovao u planiranju i izvođenju zajedničkih operacija VJ i MUP od marta do juna 1999. godine na Kosovu, koje su vodile sistematskom etničkom čišćenju albanskog stanovništva (Operacija Potkovica). On je podržavao takve aktivnosti, uprkos tome što je znao za činjenje ratnih zločina od strane njegovih trupa”.
U zoni odgovornosti Vladimira Lazarevića, odnosno jedinica Prištinskog korpusa kojim je komandovao, početka intervencije NATO 24. marta do kapitulacije 10. juna 1999. godine, ubijeno je oko 6.200 civila.
Heroizam kaznenih ekspedicija
Možda bi, u tom kontekstu, sa istom namerom – glorifikovanja masovnih ubistava Albanaca na Kosovu i etničkog čišćenja, bilo logičnije Lazarevića proglasiti počasnim građaninom Batajnice. Jer su u jednoj od tamošnjih masovnih grobnica pronađeni posmrtni ostaci 274 Albanca ubijenih u selu Meja. Ili, zašto ne, cele Srbije, jer se još ne znaju lokacije svih masovnih grobnica, a rasute su svuda oko nas.
Photo: N1
Lagaće Lazarević po povratku iz Haga kao da mu prete još tri prekoredna požarstva. I kao da mu je potreban duži oporavak: “Nikada i ni za jedan zločin, ni za jedno ubistvo, ni za jednu smrt bilo koga i bilo gde nisam bio ni optužen, ni suđen, ni osuđen”.
Vala i jest Tribunal bio nepravedan, osuđen je genaral na 14 godina zatvora za “deportacije i prisilna premeštanja civilnog albanskog stanovništva kao zločine protiv čovečnosti”, a pušten je – ko može racionalno da objasni ovakvu milosrdnu praksu – nakon što je izdržao dve trećine kazne.
Sve je svoje sposobnosti uložio borbu protiv čovečnosti; ne piše da je ubio, ne piše to ni za brojne njegove saučesnike, ali ratni zločinac svakako jeste. „Lazarević je pružio praktičnu pomoć, ohrabrio i dao moralnu podršku pripadnicima Vojske Jugoslavije za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje“, piše još u presudi.
Za oficijelnu Srbiju heroj i patriota, iz Haga, gde je robijao, 2015. vraćen je avionom Vlade Srbije, uz pratnju ministara Nikole Selakovića i Bratislava Gašića. Itekako stručan za to da, u ime Srbije koja se ruga žrtvama i civilizaciji, i na zgražavanje Brisela i Vašingtona, održi kadetima Vojne akademije predavanje na temu „Heroizam i čovečnost srpskih vojnika u odbrani od NATO agresije i u izvođenju protivterorističke operacije na KiM 1998-1999. godine“.
Radost i bolest kukavica
A ko bi bolje govorio o čovečnosti nego osuđeni za zločine protiv nje. To bi trebalo i Evropa da razume: “Kurva o poštenju, vojska o skraćenju, a zastavnik o unapređenju”. General je dobio i skraćenje i unapređenje. I mogućnost da održi predavanje.
I kakav bi to inat bio – ako nije suicidan. I primitivan. Bezobziran. Neljudski. Državotvoran.
U Leskovcu je, pred Lazarevićevu predaju, demonstriralo hiljadu ljudi, saučesnika (autor ovog napisa nije verovao nekim mobilisanim braniteljima koji su govorili da je Lazarević brinuo o asanaciji i naredio: “Ko ubije Šiptara – mora da ga zakopa!”).
Photo: Tanjug / Ministarstvo odbrane
Dve godine po povratku biće na čelu nečega što su u Nišu nazvali “Besmrtni puk”. Bejahu tu kozaci i bajkeri, grobari i delije, svi antifašisti, da obeleže Dan pobede nad fašizmom. I obeležiše, Lazarević se oglasi: “Neka iza svih naših generacija ostaju duša, obraz i dobra dela!”
Niko nemaše ništa protiv.
Osim ionako zloglasnih tvorevina, Evrope i Amerike. Odande se čulo diplomatsko povraćanje.
Radost u Panteleju, u rodnoj generalovoj Babušnici.
Zaborav briše plač dece, miris paljevine, kolone proteranih. Primarne, sekundarne, tercijarne grobnice. Pa, ako je nešto i bilo…
Saučesnici pripadnika Udrženog zločinačkog poduhvata žive svoj posttraumatski stresni poremećaj. Neki se neće izlečiti. Neki od njega prave političku agendu.
Milioni, pak – diskretno šute.
(XXZ regionalni portal)