Piše: Svetislav Basara
Polje političkih sila u Srbiji je zaravnjeno, ali ne – kako takođe apsolvirasmo – zaslugom Vrhovnog Bića, nego zahvaljući neradu i murdarluku šarolike ekipe koja se godinama lažno predstavljala kao liberalno demokratska.
Cinik bi reko u političkom smislu u Srbiji je sada sve ravno do Kosova. Ali tema naše kolumne nije geomorfologija, nego pojašnjenje odgovora od 1.000.000.000 sendviča koji sam dao novinaru Večernjeg lista: zašto mislim da su veće šanse da se Vučić demokratizuje i liberalizuje nego da to učini neko neočekivana sila iz Krugova Dvojke i Euromahale.
Problem – njihov, ali i naš – jeste što su to radili neuverljivo, „s gradskim likom“. Da je, recimo, Koštunica znao da populistički i seljački red nalaže da skoči na binu i srpskoj majci ugura 500 evra u brushalter, još bi on vladao, žario i (doslovno) palio, a – uzgred rečeno – njegova je čemerna vladavina bila mnogo subvezrivnija od Vučićeve jer je, potuljen kakav je, uspešno prikrivao sve ono što Vučić pokazuje na izvol’te.
Na drugom mestu, Vučić ima umeće da namakne (ili da utera) lojalnost, ali s druge strane, lojalnost uzvraća lojalnošću, što je presedan u srpskoj verolomnoj istoriji. Prostim jezikom – Vučić može da računa na svoje ljude, ponajpre zato što oni mogu da računaju na njega.
Ono što ne ume, a što bi možda mogao naučiti, jeste da i u državnim strukturama uspostavi sistem koji je uspostavio u stranci. Josif Visarionovič nije bio u pravu: nisu kadrovi ti koji rešavaju sve – sve se uostalom ne može ni rešiti – onoliko koliko je to moguće sve rešava sistem, koji, ako je uhodan, odlično funkcioniše i sa tetlemanima od kadrova.
Vučić, dakle, ima većinu kvaliteta neophodnih za značajne političare – 1. politički eros koja ne slabi u opozicionim periodima, 2. veliku radnu energiju, 3. uzorne organizacione sposobnosti. Ali ima i jednu veliku manu, uostalom – sa izuzetkom Đinđića – zajedničku svim izuzetno talentovanim srpskim političarima s kraja XX i početka XXI veka – snažnu želju da on sam zameni sistem i sve institucije.
Sve napred pomenute kvalitete (čak i kvalitetnije) imao je, recimo, i Čeda Jovanović, koji je – i na njegovu i na Srbijinu nesreću – imao i pomenutu manu, doduše nešto manje izraženu nego kod Vučića, ali je upravo zato i završio u nižerazrednom Vratniku.
Vučić sada na zaravnjenom terenu vlada, kao auto-put, tj. kao knjaz Miloš. Može to tako guzeljati još dugo, ali – za razliku od auto-puta, koji ipak negde vodi – ovo vodi u narastajuću nestabilnost i haotičnost, koja će po zakonu termodinamike biti razrešena većim haosom. O termodinamici u sutrašnjem broju.
(Kurir)